CRNA GORA SPREMNA ZA SUBOTU: Više suza je poteklo zbog emocija nego zbog suzavca

Postupi po naređenju! Odmah! Odzvanjale su te reči u ušima mnogih u nedelju, još u tom trenutku nesvesnih da su se probudili u drugačijoj zemlji. Dok su još trljali kapke, razmišljali su kako to da je neko bio neposlušan, kako to da je u sistemu robovlasnika iz Grblja i Rastoka, neko shvatio da nije rob, i da je njegovo pravo preče od naredbe.

Dok je sapun klizao između ruku, razmišljali su ima li još takvih, ima li ljudi kojima je građanin ispred države, ispred partije, je li još neko ostao budan do kasno u noći između subote i nedelje, je li se i drugima desila svojevrsna katarza, ima li još neko ko bi rekao: neću, ne dam jer je moje!

Niko u dubokom snu nije čuo plač ponovo rođenog građanina, te nove vrednosti koju Crna Gora poseduje od nedelje, ali su zato svi čuli prve reči tog novorođenčeta. Pismo u kom se protestovalo protiv policijske brutalnosti je bio prvi glas nove Crne Gore. Svesni su bili potpisnici tog pisma da je u ovom sistemu ta policijska brutalnost više simbolična, nego stvarna, jer zna se da oni mogu dosta gore. Ali, to pismo, upućeno represoru, potpisali su građani i to i sa hrabrošću i sa strahom, i sa ponosom i sa zebnjom, iz inata, ali uz uzdahe... Ne može se menjati svet, a uživati u njemu, ali strah znači ulazak u završnu fazu promene, u onaj poslednji skok.

Tako je Stevan Milivojević pokazao šta znači borba za ljudska prava, pridruživši se onima koji ne razumeju da se iz istih razloga bune, a da nije trebalo da mu zaigra brk na miris granta koji u sebi nosi elokventne izgovore za bahaćenja i prejedanja na okruglim stolovima i seminarima. Nije mu ništa trebalo da bi ustao da brani svoje građane, osim savesti. Pismo su potpisali i promoteri NATO i promoteri neutralnosti, i oni sa privatnih i oni sa državnih fakulteta, i oni zaposleni koji nisu hajali što će postati meta za otpust, i oni nezaposleni koji su znali da će posao time još teže dobiti.

I svi oni koji su čitajući pismo se naježili, deo su tog bitnog političkog čina do tada nezamislivog u Crnoj Gori, koji je je izbrisao podele, koji je pokazao razbijanje ravnodušnosti, a nije mržnja nasuprot ljubavi, već upravno ravnodušnost. Zato i nema puno onih koji su ostali imuni na demonstraciju građanstva u nedelju veče, koja se dešavala na, ali i uporedo sa protestom. Zbog takve prirode okupljanja je više suza poteklo zbog emocije nego zbog suzavca. Malo je verovatno da su i svi policajci ostali tvrda srca gledajući kako pored njih marširaju ljudi sa kojima dele muke, ali je to ostalo sakriveno iza kaciga i maski. Tek su shvatili koliko to malo veze ima sa „istaknutim pojedincima“, kada su videli kako trče ispred njih i podmeću se kako bi ih zaštitili, i tad su sigurno poželeli i da oni njih zaštite, jer su oni - građani po prvi put bili glavni na protestu građana.

Zato je manje bitno i za više hiljada ljudi bilo to što nisu ni čuli političke zahteve upućene te večeri, jer oni su počeli svoje izlečenje, to je bila terapija za jedan duboko povređen, otrovan i raspamećen narod. Ravnodušan nije čak ostao ni veći deo režima, koji je to pokazao kroz fašističke i lažno patriotske poruke koje su im hranili plaćeni analitičari, čime su jasno pokazali da su se iznervirali, ali time i pokazali ljudsku stranu, jer za čoveka je i pokvarenost, i to je u ovoj konstelaciji manji problem.

Ali, oni koji su ostali ravnodušni – to su oni u koje treba gledati. To su oni koji nam nisu za 25 godina dali nijednu ljudsku reakciju na ono što se dešava, svaka ljudska poruka je cenzurisana u njihovom savršenom birokratskom rečniku. Oni su ti koji su ubijali državu i građane, jer ni nasuprot života ne stoji smrt, već ravnodušnost.
Subota nije Dan D, posle subote će biti nedelja, a tek rođeno nakon glasa mora da nauči i da hoda. Strana se mora zauzeti: neutralnost pomaže,a tišina hrabri opresora. A sad postoji i strana za koju ne važe izgovori kojima se održavao status quo, a to je mlada, građanska priča razočarana u brojne proklamovane ciljeve, spremna da se žrtvuje kako bi integrisala društvene razlike.

"Ja sam za istinu, ko god da je govori. Ja sam za pravdu, bez obzira na to ko je za, a ko protiv nje. Ja sam građanin, prvo i najbitnije, i kao takav sam za svakoga ko doprinosi dobru društva u celini. Moja porodica je proleterijat celoga sveta, nemam ni kašike ni mačke. Moja nacionalnost je čovečanstvo.“

(Vijesti/Srđan Kosović)