- LOZNICA DAJE PRIZNANJA NAJBOLJIMA: Jedna povelja i deset plaketa povodom Dana grada
- Kad se Jelisaveta popne na štikle može Pavlu da jede burek sa glave: Evo kolika je razlika u visini između ovog para
- SRBIJA DALEKO SPREMNIJA ZA ČLANSTVO U EU OD NEKIH ZEMALJA KAD SU JOJ PRISTUPILE! Brnabićeva: Francusko-nemački predlog je odličan, nadam se da će ga razmatrati!
- LUDNICA U AMERICI - 5.000 JAPANACA NA TRENINGU "SAMURAJA"! Kapiten poslao moćnu poruku: Uradićemo ono što nikada nismo!
- DIGAO RUKE OD PEVAČICE, PA PREŠAO NA STARIJU KOLEGINICU! Pavle Mensur pre Jelisavete Orašanin muvao ovu folkerku
- TRAMP POTVRDIO PAD APAČA: PILOTI SU DOBRO! Ne otkriva kako se borbeni helikopter srušio, ali najavljuje sporazum s Iranom u naredna dva-tri dana (FOTO)
- AMSS: Povoljni uslovi za vožnju, zadržavanja na granici za teretna vozila
- NAJVATRENIJA HRVATICA DOBILA POSAO NA MUNDIJALU! Ivana Knol mora da zabavlja navijače, muškarci jedva čekaju da je vide! Sprema se potpuni HAOS u SAD!
- BEZ TELA I DIREKTNIH MATERIJALNIH DOKAZA OSUĐUJUĆA PRESUDA JE IZUZETNO TEŠKA! Advokat o slučaju ubistva Danke Ilić (2): "Optužnica će morati da bude promenjena"
Milo Đukanović
Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Podgorici.
Bio je premijer Crne Gore više puta (1991–1998, 2003–2006, 2008–2010, 2012–2016) i predsednik države (1998–2002 i 2018–2023).
Kao lider Demokratske partije socijalista (DPS), Đukanović je bio dominantna figura u crnogorskoj politici skoro tri decenije.
Bio je aktivan u komunističkoj omladini i jedan od vodećih ljudi socijalističke Crne Gore u periodu od 1989. do 1991. godine.
Na političkoj sceni pojavljuje se kao bliski saradnik Slobodana Miloševića, naročito tokom antibirokratske revolucije (1988–1989) i raspada SFRJ.
Kao predsednik Vlade Crne Gore tokom napada na Dubrovnik (1991-1992) snažno je podržavao blokadu i javno zastupao takvu politiku.
Godine 2000. uputio je izvinjenje Hrvatskoj zbog učešća u vojnim dejstvima protiv Dubrovnika.
U to vreme stao je uz tadašnjeg predsednika Crne Gore Momira Bulatovića u podršci Karingtonovom planu, što je rezultovalo referendumom o nezavisnosti 1992, na kojem se 96,76% izašlih glasača izjasnilo za ostanak u Jugoslaviji.
Od 1996. godine postepeno se distancirao od Miloševića i saveznih vlasti, napuštajući srpsko-crnogorski unionizam i okrećući se ideji crnogorskog etničkog nacionalizma, zasnovanog na posebnom identitetu i samostalnoj državi.
Ova promena dovela je do oštrog raskola sa Momirom Bulatovićem i podele unutar DPS-a.
Na predsedničkim izborima 1997. godine tesno je pobedio Bulatovića i preuzeo funkciju predsednika. Tokom NATO bombardovanja 1999. godine uspeo je da u dogovorima sa zapadnoevropskim državama postigne značajno smanjenje udara na teritoriju Crne Gore.
Usled sve dubljeg sukoba sa Miloševićem oko prekomernog štampanja novca, u Crnoj Gori je zamenio jugoslovenski dinar nemačkom markom.
Pred kraj svoje dugogodišnje vlasti, na kongresu partije najavio je oštriji politički kurs prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i zalagao se za podizanje statusa nekanonske Crnogorske pravoslavne crkve, koja je devedesetih registrovana kao nevladina organizacija.
Ova politika, zajedno sa kasnijim donošenjem Zakona o slobodi veroispovesti, izazvala je masovne litije, blokade puteva i široke proteste širom Crne Gore.
