- STIGLO POJAČANJE ZA VATROGASCE U BAJINOJ BAŠTI! Novo vozilo, koje ima cisternu u koju staje 7.000 litara vode, spremno za najteže intervencije (FOTO)
- KO ĆE NASLEDITI ANTONIJA GUTEREŠA? Šest kandidata u trci za generalnog sekretara UN, predstavili svoje vizije reforme
- Svi me pitaju kako tako lepo mirišem, a je ne koristim parfem: Svakog dana nanosim na sebe proizvod iz kuhinje
- TURISTA PREŽIVEO HOROR TOKOM KUPANJA: Ugrizla ga nepoznata riba, a posledice su katastrofalne
- PIJANI I DROGIRANI ZA VOLANOM: Uhapšeno četvoro vozača u Pljevljima
- BEOGRADOM ĆE SE ŠIRITI BELI DIM: U ovim delovima prestonice kreće suzbijanje komaraca, akcija počinje od ponedeljka
- NIŠTA OD ISTRAGE! MOK stao iza Infantina uprkos optužbama
- FON DER LAJEN OSUDILA RUSKE NAPADE NA KIJEV: "Rusija gubi rat koji je započela i sve više cilja civile u očajničkom pokušaju da slomi duh Ukrajine"
- 10 biljaka koje treba posaditi sada za najlepšu baštu u jesen: Cvetaće vam do prvog mraza
Milo Đukanović
Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Podgorici.
Bio je premijer Crne Gore više puta (1991–1998, 2003–2006, 2008–2010, 2012–2016) i predsednik države (1998–2002 i 2018–2023).
Kao lider Demokratske partije socijalista (DPS), Đukanović je bio dominantna figura u crnogorskoj politici skoro tri decenije.
Bio je aktivan u komunističkoj omladini i jedan od vodećih ljudi socijalističke Crne Gore u periodu od 1989. do 1991. godine.
Na političkoj sceni pojavljuje se kao bliski saradnik Slobodana Miloševića, naročito tokom antibirokratske revolucije (1988–1989) i raspada SFRJ.
Kao predsednik Vlade Crne Gore tokom napada na Dubrovnik (1991-1992) snažno je podržavao blokadu i javno zastupao takvu politiku.
Godine 2000. uputio je izvinjenje Hrvatskoj zbog učešća u vojnim dejstvima protiv Dubrovnika.
U to vreme stao je uz tadašnjeg predsednika Crne Gore Momira Bulatovića u podršci Karingtonovom planu, što je rezultovalo referendumom o nezavisnosti 1992, na kojem se 96,76% izašlih glasača izjasnilo za ostanak u Jugoslaviji.
Od 1996. godine postepeno se distancirao od Miloševića i saveznih vlasti, napuštajući srpsko-crnogorski unionizam i okrećući se ideji crnogorskog etničkog nacionalizma, zasnovanog na posebnom identitetu i samostalnoj državi.
Ova promena dovela je do oštrog raskola sa Momirom Bulatovićem i podele unutar DPS-a.
Na predsedničkim izborima 1997. godine tesno je pobedio Bulatovića i preuzeo funkciju predsednika. Tokom NATO bombardovanja 1999. godine uspeo je da u dogovorima sa zapadnoevropskim državama postigne značajno smanjenje udara na teritoriju Crne Gore.
Usled sve dubljeg sukoba sa Miloševićem oko prekomernog štampanja novca, u Crnoj Gori je zamenio jugoslovenski dinar nemačkom markom.
Pred kraj svoje dugogodišnje vlasti, na kongresu partije najavio je oštriji politički kurs prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i zalagao se za podizanje statusa nekanonske Crnogorske pravoslavne crkve, koja je devedesetih registrovana kao nevladina organizacija.
Ova politika, zajedno sa kasnijim donošenjem Zakona o slobodi veroispovesti, izazvala je masovne litije, blokade puteva i široke proteste širom Crne Gore.
- Lav ide sam
- Tigar sa ljubavnicom
- Majmun sa ženom!
