Rođen sam u Knjaževcu, odakle mi je familija po majci, ali odrastao sam u Zaječaru, jer su se moji roditelji preselili kada sam imao šest meseci. Moje odrastanje je vezano za Zaječar. To je bilo jedno bezbrižno detinjstvo, uglavnom lopta kao i sva deca. Pošao sam u školu sa šest godina, 1955. S loptom sam se družio odmalena i praktično tako zavoleo sport.
U zavisnosti od doba godine, aktivnosti su bile uslovljene vremenskim prilikama. Znalo se da tamo negde kada krene lepo vreme, idemo na Timok na kupanje. Voleo sam i da pecam pa sam išao i na pecanje, a u školi naravno lopta. U školi smo svako slobodno vreme koristili da se podelimo na dva gola, školske torbe smo koristili kao golove i igrali smo do iznemoglosti. Slično je bilo i u kraju gde sam odrastao - ili klikeri, ili lopta. Više smo igrali fudbal, jer u to vreme košarka nije bila toliko popularna.
Osnovna škola
Išao sam u Osnovnu školu „Ljubomir Nešić“. To je bio neki narodni heroj. Bile su dve škole jedna do druge, a ja sam išao u „Ljubomir Nešić“ svih osam razreda. Bio sam odličan đak i nikad nisam imao nikakvih problema sa ocenama. Dosta sam čitao, imao sam kod kuće veliku biblioteku od roditelja, a takođe sam bio član i one gradske biblioteke za one knjige koje nisam imao kod kuće. Nisam bio neko nestašno dete, pravio sam možda sitne problemčiće, ali sve u granicama normale.
Roditelji
Kao i kod svakog, roditelji su imali veliku ulogu u mom odrastanju. Majka je bila profesor srpskog jezika, a otac je bio, kako se to tada govorilo, društveno-politički radnik, ali je zapravo bio novinar i bio je glavni urednik lokalnog lista Timok. Izlazio je jednom nedeljno, petkom je bio na kioscima. Četvrtkom se završavao takozvani prelom, završavale se novine, tako da sam se ja od detinjstva tu muvao, što po štampariji, što po redakciji. Ono što je bilo zanimljivo jeste da se ceo list završavao ručno, nije bilo mašina, nego su bili oni eteri koji su ubacivali slovo po slovo, tekst po tekst. Tako da sam odmalena osetio miris olova i sigurno je i to uticalo na moju želju da kasnije postanem novinar. Pored svega, jedan od glavnih grafičkih radnika bio je Milorad Mile Janković, najbolji fudbaler Timoka, kasnije je otišao u Niš i dao je 100 golova u prvoj ligi. Meni je bilo zanimljivo da ga pitam šta je to bilo u nedelju ili šta će biti sledeće. Voleo sam da se muvam po toj štampariji pa je i to doprinelo. Niko nije bio strog prema meni jer nije ni bilo razloga. Nisam bio ni nestašan ni loš đak. Ne znam ni da li sam nekad kao klinac dobio batine.
Od malih nogu sam govorio da ću biti novinar i jedan sam od retkih kojem se to ostvarilo.
Sport
Počeo sam da igram fudbal u podmlatku Timoka sa 13-14 godina. Malo sam trenirao i košarku, uglavnom zimi, kad zbog snega fudbal nismo mogli da igramo. Onda dođe proleće, ja se vratim na fudbal. Tako da su to bila dva moja sporta od rane mladosti.
Supruga
Suprugu sam upoznao u Beogradu. Upoznali smo se pre neke moje komšinice koja mi je bila i drugarica. I kako to obično biva, reč po reč, rodila se ljubav. Verujem u ono da iza svakog uspešnog muškarca stoji žena, možda ne sto posto, ali žena mora da se žrtvuje i da bude jedan moralni oslonac.
Đuro Zagorac
Bio je mart 1969. kada sam poželeo da se bavim novinarstvom. Došao sam do Đure Zagorca, koji je radio u dopisništvu Vijesnika u Beogradu. Čuo sam da mu treba saradnik i neko ko će juriti i trčati, pošto je on hteo da se prebaci na drugi sektor. Sećam se, predao sam mu svoj prvi tekst, on je pogledao i rekao: „Vidim da si pismen, nosi to na teleks.“ Tako sam uz Đuru stasao i on je meni sve više prepuštao taj sportski deo dopisništva. To mi je otvorilo mnoga vrata, jer kad si dopisnik, onda moraš da radiš sve sportove i to mi je pomoglo da upoznam ljude, selektore i da napravim kontakte. Obilazio sam klubove, saveze, tražio vesti, sklapao neka poznanstva i sve mi se to vratilo kasnije.
Tu sam dobio prvu šansu, da je bila neka druga prilika ili da me je neko pozvao u neku beogradsku redakciju, verovatno bi priča bila drugačija. Ovde sam dobio prvu šansu i, što bi rekli stručnjaci, iskoristio sam je. Ja sam imao Đuru pored sebe koji je moje tekstove uglavnom odobravao, a urednik je bio u Zagrebu. Urednik je bio Žarko Susić, čovek koji je izuzetno mnogo znao i kome nije bilo teško da mi kaže: „Kolega, ovo ste danas dobro uradili.“ Da mi ukaže i šta je dobro i šta nije. Njemu dugujem veliku zahvalnost, jer osim što mi je dao da radim utakmice Prve lige i košarke i fudbala, ukazivao je na te eventualne propuste u tekstu. Bilo mi je drago kasnije kada sam ga sretao na nekim velikim takmičenjima i imam izuzetno lepo mišljenje o njemu.
Urednik
U Borbu dolazim 1987. na mesto urednika sportske rubrike. Velika je razlika između novinarskog i uredničkog posla. Ja sam u dopisništvu završavao posao onog trenutka kad predam tekst i kad on ode na teleks. Dam tekst i više ne brinem o tehnologiji, o proceduri, da li će urednik da menja naslov ili neće. Kada sam došao na mesto urednika, morao sam da učim tehnologiju posla, kako se prave novine, jer moj posao u dopisništvu je bio da pišem na pisaćoj mašini. Sada sam ja morao da skupljam tekstove od saradnika, od dopisnika i da onda to ide dalje na prelamanje. Sve sam to morao da naučim, što naravno nije bilo ništa nemoguće, sve sam to brzo naučio. Osam godina sam bio urednik tamo.
Ljubav prema košarci
Kroz taj rad u dopisništvu Vijesnika svakog vikenda sam radio najmanje dve utakmice, jer su u Beogradu bila najmanje četiri prvoligaša, a subotom je bio dupli program u Hali sportova. U međuvremenu uskoči neka ženska utakmica. Tako da sam kroz te utakmice upoznavao trenere i igrače, i domaće i protivničke, išao na sastanke u KSS, upoznavao ljude. Onda te ljudi s vremenom zapamte i vide.
Revija
Pokrenuo sam prvu jugoslovensku reviju Koš 1987. Jednostavno se osetila potreba da se pojave jedne takve novine, jer je košarka bila u ekspanziji. Silne zlatne medalje, brojni veliki igrači, evropske titule, evropska i svetska prvenstva. Onda sam došao na ideju da napravimo tu reviju u okviru lista Borba. To je bilo onako malo „o-ruk sistem“, jer se tada niko nije bavio ispitivanjem tržišta. Da li bi se to čitalo, da li ne bi. Počeo sam da radim u spoljnoj rubrici i tu sam napravio taj prvi broj. Trebalo je odlučiti koji ćemo tiraž da štampamo, niko nije imao nikakvu ideju, nego je bila licitacija. Šta ti kažeš, 20.000? Ne, malo je. 50.000? Ne, mnogo je. Mislim da smo štampali nekih 40.000 primeraka i kroz nekoliko dana su nam stigli izveštaji da je broj rasprodat i da ga nema nigde u celoj Jugoslaviji. Onda smo svaki naredni broj dizali tiraž za po 10.000 i došli smo na nekom šestom ili sedmom broju do 60.000-70.000, što je bilo fantastično. Ja sam se i pitao kako tolike godine unazad nismo videli potrebu da se napravi jedan takav list. Prošao je u celoj Jugoslaviji, jer je od prvog trenutka koncept bio jugoslovenski. Radili su najbolji košarkaški novinari iz svih delova bivše Jugoslavije. Nismo radili samo velike klubove nego smo nalazili i male, pričali o talentima, nižim ligama, pa smo našli ljude i iz NBA lige. Tih prvih šest-sedam brojeva je bio mesečnik i onda smo rešili da pređemo na petnaestodnevno izlaženje, jer su to čitaoci tražili od nas. Napravili smo jedno izdanje kojim sa bio veoma ponosan.
Odlazak u Španiju
Nije to bilo baš tek tako, postojala je neka veza, neki koren. Negde od kraja osamdesetih godina počeo sam saradnju sa španskim listom iz Barselone El mundo deportivo. Oni su me za početak zvali svakog ponedeljka za rezultate košarkaške lige Jugoslavije, jer u to vreme to nisu objavljivale agencije, nego sam morao ja da im izdiktiram. Tu je nastala neka veza koja se kasnije proširila i na druge sportove. Naročito je fudbal bio atraktivan, jer su naši igrači počeli da odlaze u Španiju. Onda kada sam došao na ideju da probam da odem u Španiju, prvo sam se dogovorio s Borbom da odem kao njihov dopisnik. S obzirom na materijalno stanje, otišao sam kod direktora lista u Španiji koji je tamo u funkciji glavnog urednika i koji je i dan-danas tamo. Primio me i ja mu kažem: „Došao sam ovde, da li bi mogao nešto da radim i da imam neki prihod da bih mogao da opstanem.“ On mi je rekao:0 „Naravno, ti si naš najbolji dopisnik u Evropi.“ I naravno da je to meni podiglo samopouzdanje. Ta „titula“.
Real Madrid
Posle sam to otkrio, jer sam u kompletima lista nalazio svoje tekstove, koje čak nisam ni pisao, nego sam zvao telefonom i diktirao. A stil rada je takav da kada neko ima ekskluzivu, svi se tome podrede. Kao ilustracija kako sam ja stekao titulu najboljeg dopisnika. Zovem Radomira Antića i on mi kaže: „Evo, baš sam bio na ručku s predsednikom Reala.“ I ja ga pitam šta je bilo na ručku. Kaže: „Ponudio mi je da budem trener Reala.“ I ja ga pitam: „Jesi li prihvatio?“ I on kaže: „Jesam.“ I na tome se završilo. Ja okrenem moj list i pitam ih: „Znate li ko je novi trener fudbalera Real Madrida?“ Oni kažu neko ime, kažem: „Nije taj, Radomir Antić je.“ Tišina! Jesi siguran? Ja reko: „Sto posto, iz prve ruke!“ Sutra El mundo deportivo objavljuje pre madridskih novina, što je za As i za Marku bio šamar, neko je sigurno dobio otkaz što nemaju takvu vest, nego treba list iz Barselone to da objavi! Uglavnom, imao sam nekoliko velikih ekskluziva.
Prosinečki
Kada je bilo ono čuveno polufinale s Bajernom ovde, 2:2, El mundo deportivo je poslao svog izveštača, koga sam ja ovde dočekao i ugostio. I dan pred utakmicu odemo na trening Zvezde na pomoćnom igralištu. Posle treninga ja zaustavim Prosinečkog da mi da izjavu i on mi priča nešto, i u tom trenutku ovaj moj kolega kaže: „Pitaj ga da li bi se slikao s dresom Barselone?“ Ja mu kažem: „Nemoj, Tomase, sutra igraju sa Bajernom, gde sad to“, ali on navaljuje „pitaj, pitaj“! I pitam ja Robija. On pogleda levo-desno, da vidi da nema nekog, i kaže: „Ajde, ali neću da oblačim.“ I Tomas iz torbe vadi majicu Barselone - jer novinari El mundo deportiva, kada idu na put, uvek nose majicu Barselone - ja je dam Robiju i on je stavi na grudi, foto-reporter ga slika i na tome se završi. I Robi me zamoli, kaže „nemoj da objavljuješ“; ja kažem neću. Nisam objavio. Ta utakmica se igrala u aprilu, te jeseni ja sam već u Barseloni, Prosinečki u Madridu, igra pa ne igra, povređen... I zovne me jedan dan, kaže: „Sutra dolazim u Barselonu, zvao me Krojf.“ I kaže mi: „Nemoj da objavljuješ.“ A ja njemu na to: „Ma, Robi, nemoj to da mi radiš! To je ekskluziva!“ I on kaže: „Ma objavi, boli me uvo!“ Kažem mom uredniku i kolegama i Tomas se seti slike s proleća u Beogradu, nađe je u aparatu. Sutradan naslovna strana El mundo deportiva - Robi Prosinečki drži majicu Barselone i kaže: „Dolazim u Barselonu!“ Pričali su mi posle da su u drugim novinama grebali da vide da nije montaža! A slika je bila original, eto da se zna kako je nastala.
Ekskluzive
Nije mi teško pao odlazak iz Srbije, jer sam naišao na dobar prijem tamo, a u El mundo deportivu sam imao određeni minuli rad. Tamo su se svi trudili da mi pomognu, jer sam u početku govorio španski, učio sam ga u Beogradu, ali je bilo teže pisati. I onda su mi oni rekli: „Evo ti telefon, zovi ceo svet, zovi koga hoćeš, samo nađi vest, mi ćemo da pišemo!“ Onda sam ja zvao Boru Stankovića, Miljana Miljanića, ne znam koga nisam zvao: Srbija, Slovenija, Split, Zagreb. Dođem do vesti, a onda sam kolegi nekom diktirao i on je pisao u moje ime. Ja sam napravio ime u katalonskoj štampi na osnovu tih ekskluzivnih informacija, nikada nije bila nijedna lažna. To što sam ja objavio smatralo se da je tako, da je pouzdano i to mi je pomoglo i, ajde da se hvalim, ali bukvalno sam napravio ime.
Evroliga
Tim minulim radom sam i dobio poziv Evrolige da budem press officer, direktno me je zvao Đordi Bartomeu. Otišao sam s njim na ručak i ponudio mi je posao. U međuvremenu sam se zaposlio za stalno u El mundo deportivu i radio sam kao dopisnik Borbe. Naravno, prihvatio sam, a bio sam čak i prvi zaposleni u Evroligi, jer se te 2000. godine i ona formirala. Onda su svi ti moji kontakti po celoj Evropi bili korisni kad je trebalo amortizovati razne bočne udarce. Tu je bio rat sa FIBA, oni su imali svoju ligu. Dva takmičenja, ko će na koju stranu. Onda sam ja zvao naše klubove da pređu u Evroligu. Sećam se kad sam zvao Partizan da dođe u Evroligu, Toša Todorić, koji je bio sportski direktor Partizana, gotovo da mi je spustio slušalicu. Nemoj, FIBA, Bora Stanković... Dobro, Tošo, nemoj da se ljutiš, moje je da pitam... Zvao sam Budućnost, oni su prihvatili uz uslov da ugovor bude na tri godine. Ja sam naravno zvao Đordija i on je rekao može. Tako je Budućnost zaigrala Evroligu.
Mirza Delibašić
Sećam se kad sam doveo Mirzu Delibašića na prvi meč u istoriji Evrolige. Bio je u Madridu, Real Madrid - Olimpijakos. Na sastanku razmatramo koga bismo mogli da pozovemo kao gosta, da damo na značaju, i dođemo na ideju da zovemo Mirzu, koji je bio legenda Real Madrida. Zovem ja Mirzu i on mi kaže: „Pa nisam ti ja zdravstveno dobro, zovi me sutra da se konsultujem s lekarom“... I zovem ga ja sutra i on kaže: „Važi, ali ja nemam vizu, išao sam da pitam i kažu da procedura traje ne znam koliko.“ I ja okrenem Đordija i on pozove ambasadora Bosne i kaže mu: „Znate li vi ko je Mirza Delibašić?“ Ovi naravno nisu znali. Uglavnom, Đordi sredi da se viza dobija sutradan i Mirza me zove i kaže: „U redu je za vizu, a je l’ može da dođe i moj sin sa mnom?“ Može, Mirza, naravno. Mi smo imali tada para, jer smo imali veliki ugovor sa sponzorom. I dođe Mirza, bio je dočekan ovacijama kada je spiker pročitao njegovo ime. To mi je jako lepo sećanje. Mirza je bio oduševljen, pun emocija, jer je ostavio veliki trag tamo i kao igrač i kao čovek.
Izveštavanje
Ja sam pre svega bio na sedam ili osam svetskih prvenstava, fudbal sam pratio od pedesetih godina, igrao sam malo fudbal i u Zaječaru. Mislim da sam bio na devet Olimpijskih igara i sedam svetskih prvenstava. Ne mogu sad da setim na prvu loptu... Tu je negde brojka, verovatno je tačna. Mundijal 1982, zatim 1986. godine Meksiko, gde sam otišao o svom trošku. Moja supruga se šokirala kada sam joj rekao idem u Meksiko na Mundijal. Pitala me ko me šalje, koja redakcija, rekao sam joj - niko, sam sebe šaljem. Rekla mi je da nisam normalan! Ha-ha-ha! Ali dobro, našao sam neke tezge pa sam pokrio troškove, ali to je bilo jedno lepo sećanje, jer sam gledao lepe utakmice. Video sam onaj gol Maradone protiv Engleza, pa onaj gol kada je prošao šest-sedam igrača. Imam dosta sećanja, 1990. godine sam bio portparol reprezentacije u Italiji.
Olimpijske igre
Znam da veliki broj novinara čeka čitav život da ode na Olimpijske igre ili na neko veliko takmičenje. Treba da se poklope neke kockice. Prvo treba da budeš dobar novinar da bi te redakcija poslala, da opravdaš sredstva i poverenje. Drugo, moraš stalno da radiš na usavršavanju, da učiš jezike, da čitaš stranu štampu. Ja sam u redakciji Borbe bio pretplaćen na madridski As i francuski Ekip, tako da sam znao šta se dešava i u Španiji i u Francuskoj. Uvek sam držao do tog znanja. Voleo sam da pričam sa Švabom Osimom, kad mu ja kažem za nekog igrača, on mi kaže: „Znam, igra po levoj strani.“ On je kao francuski đak takođe čitao francuske novine i bio je dobro obavešten.
Kuća u Španiji
Da su gotovo svi naši sportisti, fudbaleri, rukometaši, košarkaši, vaterpolisti prošli kroz moju kuću, to je tačno. Bio sam gostoljubiv i ja prema njima i oni prema meni. Davali su mi zauzvrat neku informaciju, neku ekskluzivu. Sećam se da mi je ugled u komšiluku rastao kada komšije prepoznaju Prosinečkog, koji je kod mene dolazio, ili Veselina Vujovića, koji je legenda Barselone. O Željku Obradoviću da i ne govorim. Pa brojni vaterpolisti...
Radomir Antić
Bili smo prijatelji. On je bio jedna od mojih ekskluziva kada sam objavio da je postao trener Real Madrida pre madridskih medija. Antić je bio trener koji je pre svega mnogo radio na sebi. Uvežbavao je na treninzima detalje. Sećam se, kad je bio u Atletiku, da je otkrio da golman ne znam kog kluba relativno kratko ispucava loptu. On je od svojih igrača tražio da budu agresivni i da startuju na loptu. Iz tih akcija su uspeli da daju gol. Antić je više puta bio u mom stanu i ja u njegovom. Nisam dobio mnogo nekih ekskluzivnih informacija od njega, više su to bili svakodnevni razgovori. On je bio čovek iz fudbala. Njegova kuća je izgledala kao mala NASA, nekoliko satelitskih antena, gledao je pet-šest utakmica dnevno. Što iz Turske, što iz Engleske, Grčke... Mnogo je polagao na detalje.
Pele, Krojf, Bekenbauer
Ako bih morao da biram najznačajnije ličnosti s kojima sam se sreo, izdvojio bih intervju s Peleom. Razgovarao sam s njim dva-tri puta. Nisu to bili razgovori jedan na jedan, pa da ga ja zapitkujem svašta. To je bilo po nekoliko minuta, uvek u nekoj gužvi, jer je on uvek bio opkoljen s mnogo ljudi. Bio je specijalni gost na proslavi sto godina osnivanja El mundo deportiva, došao je iz Brazila. Ja sam ga na toj večeri startovao i rekao sam da sam iz Jugoslavije, iz Srbije, i njegova prva reakcija bila je „Džajić, Džajić!“ Setio se Dragana Džajića. S Krojfom sam razgovarao, setio se finala Kupa šampiona u Beogradu. S Bekenbauerom manje, pričali smo u Cirihu na žrebu za Mundijal 1990. godine, isto je bio veoma ljubazan.
Poliglota
Što se tiče jezika, koristim termin - služim se jezikom. Neke, naravno, govorim bolje, neke lošije, ali najbolje naravno govorim španski, posle španskog italijanski, koji sam naučio na jednom kursu u Beogradu 1990. Kad su me pozvali da budem portparol reprezentacije, otišao sam na Kolarac i upisao početni kurs, a kasnije sam ga usavršavao kroz odnose sa ljudima, novine i Gazetu delo sport. Snalazim se u francuskom, koji sam učio u školi, ali nisam bio neki zaljubljeni Francuz. Mogu da se snađem i u ruskom. Mogu malo i na portugalskom, čak i rumunskom. Ali osnova su španski, italijanski, engleski i delimično francuski.
Po čemu će me pamtiti
Voleo bih da me pamte po celokupnoj karijeri, po knjizi „Montevideo, bog te video“, koju su neki čitali, neki nisu. Mislim da sam za više od 50 godina karijere uradio mnogo stvari često i van sporta, jer sam radio i spoljnu politiku i kulturu, ali najviše sport. Otkad sam zavoleo fudbal u Zaječaru, želeo sam da budem sportski novinar i to sam na lično zadovoljstvo i ostvario.
Zabeležio Miodrag Igrutinović
NE PROPUSTITE
