"PITAM IH ZA PASOŠ, A ONI ME GLEDAJU KAO NAJOBIČNIJEG SMRADA" Ispovest našeg čuvenog asa: Francuzi su voleli sve sem Srba... Albance ljube, a nas?!

Dušan Maravić, legenda FK Crvena zvezda i fudbalski radnik sa stažom od četiri decenije u UEFA i FIFA, preminuo je na Badnji dan 6. januara 2025. godine u svojoj 85. godini života.

Novinar Jovica Krtinić, u rukopisu iz neobjavljene knjige “100 Ličana u Srbiji i svetu”, koji je objavljen na portalu Poreklo, o Dušanu Maraviću piše:

Dok čovek sluša Dušana, ne može da se otme utisku da se pred njim odvija pravi filmski scenario. Scene se smenjuju jedna za drugom – red siromaštva, red tuđine, red teškog rada, red strašnog rata, red nade, red fudbala, red slave, red onog nečeg običnog, ljudskog, što ne reći – baš ličkog! Sve to pomešano je u jednu fascinantnu priču, koju je, čini se, najbolje pročitati u cugu. Bez prekidanja. Evo te životne storije jedne istinske fudbalske legende, plemenitog čoveka iz roda Maravića.

„Deda mi se zvao Todor. On je iz Maravića Drage, kod Drežnice. Imao je 12 ili 13 dece. Bila je teška situacija, nisu imali šta da jedu. Nekad su, kako mi je kazivao otac Mane, znali da ručaju i lišće! Zbog toga su moj otac i njegova braća Đurađ i Dušan između dva svetska rata otišli na rad u Francusku. Ličani su tamo bili jako cenjeni. Otac je radio najteže fizičke poslove, na prugama, u rudnicima, šumama. Zamalo malariju nije dobio u Marseju. Bio je visok, koščat, jak, a i pokojni stric Đurađ je bio isti takav. Takva fajta, što bi rekli Ličani.

Otac je rođen 1896. i imao je već 43 godine kad sam ja došao na svet. Kasno se oženio. Pisao je u Drežnicu da mu pošalju devojku koja hoće da se uda za njega. U Škipini kod Drežnice su našli moju majku Danicu, koja je pristala da ode u Francusku. Bila je 14 godina mlađa od njega. Moj stariji brat Nikola je rođen u Marseju 1935, godinu dana posle atentata na kralja Aleksandra. Ja sam rođen u mestu Enžu Ženisja 7. marta 1939, a najmlađi brat Rade 1941. u Nemačkoj. Imali smo i sestru Martu, stradala je u Nemačkoj.

Mesto u kojem sam rođen nalazi se na 60 kilometara od Ženeve ka Lionu, ispod neke velike planine. Postoji tu i veliki vodopad. Tata je tamo radio na hidrocentrali. Pre nego što je Nemačka objavila rat Francuskoj 6. septembra 1939., Francuzi su zaključili da treba da proteraju strance sa svoje teritorije da oni ne bi postali kolaboracionisti. I mi tako napuštamo Francusku kad sam imao svega šest meseci. Odlazimo sasvim slučajno u Nemačku, drugog izbora izgleda nije bilo. Dolazimo najpre u Štutgart, a onda osamdeset kilometara na sever u Gepingen, i tu se smestimo. Otac je sa stricem Đurađem radio u rudniku. Njihov brat Dušan je otišao na drugi kraj Nemačke, u Sarbriken, i više ga nikad nisu videli.

U Nemačkoj sam bio do svoje šeste godine, dete potpuno van pameti. Gledam, bombe padaju, a ja se okolo muvam bos. Tata radi preko dana, a mama me šalje na kazan američke kuhinje. Davali su ručak u 12 sati, ja ponesem zdjelu i stojim tako u redu, a onaj mi samo istrese kašiku i ja trčim kući. To je bio moj zadatak. Stariji brat Nikola je bio prevodilac tati, ja nisam znao nemački. Kad je rat završio, Nemci su predložili mom ocu i stricu da ostanu. Rekli su im da će dobiti najblaže poslove, jer su bili zadovoljni kakvi su radnici. Ali, oni su to odbili i mi smo se decembra te 1945. vratili u Jugoslaviju. Pre toga smo čuli na radiju da maršal Tito poručuje da će svi oni koji se vrate dobiti kuću i zemlju u Bačkoj.

Tako smo se vratili u Liku, u Drežnicu i ostali tamo tri dana, u kući koju sam leta 2011. prvi put video posle 61 godine. Tamo nas je dočekala očeva sestra Jeka i ostala tatina i mamina rodbina. Tu smo, sećam se, spavali na slami, a onda su nas posle tri dana prebacili za Ogulin. Odatle smo preko Zagreba, Vinkovaca i Sombora stigli u Bajmok, gde smo dobili 7-8 jutara zemlje. Bio je to decembar 1945. Otac je počeo da se bavi poljoprivredom, što nije radio u životu, jer je u Drežnici uglavnom bila šuma. Uzeli smo konja, imali smo kravu, osnovne stvari koje su trebale za to zemlje što smo dobili. Počelo je bez turbulencija da se živi tamo. Mnogo je porodica došlo iz Drežnice, najviše baš u Bajmok.

Mali problem je nastao 1951. Bile su seljačke radne zadruge. Moj otac je radio u Francuskoj, gde je bila bila privatna svojina, i video je kako poljoprivrednici tamo rade i da je bolji rezultat kad se privatno radi, više se vodi računa nego u zadruzi. Jer, u zadruzi kad se dođe okopavati zemlja, jedan red se okopa, druga dva ne, pošto se radi za takozvane "trudodane". Treba opravdati da si bio na poslu, a ustvari ne osećaš da je to tvoje, tako da je to bilo pravo brljanje. I, tata je to prokomentarisao sa ljudima okolo, da bi bolje bilo drugačije. I odmah je po njega došla policija, odveli ga, mesec dana se nije pojavio. Nije bio mučen. Posle se smirio i više nije davao takve komentare…

Inače, bio je zadovoljan sa situacijom kako se razvijala. Nije pogrešio što se vratio, pre svega zbog nas dece. Imali smo školu, imali smo zemlju. Govorio mi je: Ori, kradi, ako nećeš da učiš! To je bilo njegovo objašnjenje hoću li ja ili neću imati nešto sa školom. A na selu smo svega imali, i šta da jedemo, nismo oskudevali. Najveći problem je bio neki dinar. Trebalo je platiti porez za zemlju i to je bio glavni problem za sve seljake. I dan danas je tako. Jer, seljak sve ima, ali najmanje para. Mi deca smo počeli da se muvamo po tom guščjem polju, da idemo u školu. U Bajmoku sam završio osmogodišnju školu. I posle škole smo radili razne poslove koje smo mogli u tim godinama.

Tata je u Francuskoj i Nemačkoj stekao radne navike, bio je disciplinovan. Znalo se kad je doručak, ručak u podne, večera u šest. Kao na kazanu u vojsci, takva disciplina. Dok kod drugih Ličana nikad se nije znalo ni kad se jede, ni kad se spava. E, to je bio haos, a tata nam je preneo disciplinu. Jedan dan je grah, drugi dan kupus. I tu se nije pitalo šta je, tako je to bilo posle rata. Tata je bio zadovoljan i on i mama. Ona je bila domaćica. Bila je jako srećna, dobre volje, uvek raspoložena, nikad namćor. Neke prilike u Bajmoku ona meni kaže: Ajoj, Duda, Bog ga poživio, Tita. Nema rata. A ja se pitam šta ona meni to priča. Znam da se jako loše sećala rata. I drugom prilikom neko je pita nešto, a ona kaže: Joj, Duda, svega ima, samo da je para da se kupi.

Kod kuće smo lički pričali, ijekavština. Ali ja sam se uklapao i sa drugom decom. Imali smo mi Drežničani tamo u Bajmoku lepo detinjstvo. Čim sam došli tamo počeli smo da igramo fudbal sa krpenjačom. Ili, kad je bio svinjokolj, uzimali bi onaj mehur i igrali sa tim. Ko je imao malu gumenu loptu, taj je bio kralj u selu. A ekipa na igralištu je bila sjajna – Mađari, Bunjevci, Crnogorci, Ličani, stotinu etnosa je tu bilo, strašna ekipa Radničkog, kluba osnovanog još 1905, koji je tad nastupao u vojvođanskoj ligi. Stalno sam bio na treninzima, hvatao lopte kad idu preko tarabe, vraćao iz jarka. A tu je bio i moj brat Nikola, koji je bio jedan od najtalentovanijih igrača, ali nije nastavio dalje. I danas ga svi pamte. Ja sam u ekipi pionira Radničkog bio najmlađi. Svi su me voleli, bio sam poslušan ko kuče, išao sam gde god kažu. Tad smo se šišali do glave, bilo je buva, vaški. Imam jednu sliku iz tog perioda.

I, tako, malo pomalo, sa 14 godina sam već igrao za omladince Radničkog. Igrali smo jednu utakmicu protiv subotičkog Spartaka i ostavio sam utisak da sam talentovan. A baš u to vreme je održavan logor (kamp, op. J. K.) sa 75 najtalentovanijih omladinaca Vojvodine i u Radnički stiže telegram da se i ja nađem tamo. Dve nedelje u tehničkoj školi, kreveti, hrana! Glavni organizator logora je bio čuveni Hugo Ruševljanin, koji je tad bio tehnički direktor beogradskog Partizana, čovek koji je formirao mnogo igrača u Jugoslaviji. Svetska klasa. A glavni trener u logoru je bio Branislav Bane Sekulić, koji je već 1930. igrao kao profesionalac u Monpelijeu, a državnom timu koji je igrao na Svetskom prvenstvu u Montevideu se pridružio iz Marseja. Igrao je levo krilo.

Bane Sekulić je bio prvi trener reprezentacije Jugoslavije posle 1945., a tada je trenirao i Crvenu zvezdu. Međutim, zbog neke svađe otišao je Novi Sad i tamo je napravio čuvenu generaciju Boškova, Rajkova, Veselinovića, Milovanova, Krstića 1, Krstića 2, Vasića. Najbolja generacija ‘Vojvodine’ za 100 godina! Odatle, Bane Sekulić dolazi za trenera subotičkog Spartaka, a 1953. se u Suboticu iz Beograda vraća Bata Ognjanov, čuveni igrač olimpijskog tima. Za to je dobio kuću u Subotici, što je tada bilo nečuveno, na nivou maršala! Bane Sekulić me je zapazio na tom kampu. Imao sam 15 godina, 150 cm visok, 50 kila. Gledao me je dok sam pimplao i rekao pokojnom Luki Ivkoviću, koji je kasnije bio dugogodišnji dopisnik Politike iz Subotice, da povede računa o meni, da se upišem u srednju školu u Subotici.

A mi smo bili seljaci. Posle osnovne škole nema tu gimnazije da se ide dalje, da se uči. Treba odmah gledati šta si spreman da radiš. Ali, ja ipak krenem u srednju ekonomsku sa generacijom iz sela. Imali smo voz ujutro u šest sati, trebalo je oko pola pet ustati svako jutro. Mama mi spremi dva jaja, slanine, doručkujem i na stanicu dva kilometra, bila kiša, bio sneg. Tako sam putovao godinu dana. Dva puta nedeljno sam posle škole išao na trening i vraćao se kući oko oko pola deset uveče. Sutra ujutro opet u školu. Mama mi je spremala hleb sa masti. Namaže preko toga aleve paprike, poklopi sa drugim parčetom i spakuje. To mi je bio ručak, a uveče dolazim na večeru. Posle godinu dana, kao omladinac se pokažem i Bane Sekulić kaže: Ovome treba da nađete sobu. I ja se prebacim u Suboticu. Ali, dolazio sam nedeljno jednom u Bajmok, bila je velika nostalgija. Morao sam samo da ih vidim.

Tata mi nije davao podršku, nije voleo što idem na fudbal, a mama me skrivala sa opremom. Jedva sam se provukao, dok to nije malo krenulo. Mesečna karta Bajmok – Subotica je bila 500 dinara, što mi je klub plaćao, a to je bila ogromna para. Tako da sam počeo već da privređujem, stanujem u Subotici, da se dokazujem kao omladinac. I, Bane Sekulić me sa 17 godina gurne da igram za prvi tim sa Batom Ognjanovim! Počeo sam tad da igram po celoj Jugoslaviji i da dovršavam svoju srednju ekonomsku. Tada, pred završetak škole, za mene se zainteresuje Crvena zvezda i pozovu me 1958. u Beograd. Tad je bila ona tragedija, srušio se avion sa fudbalerima Mančestera (6. februara 1958.), a ja sam tog jutra potpisao za Zvezdu u Kolarčevoj 3. Onda sam završio maturu i 1. jula se obreo u Beogradu.

Sećam se, imao sam neki žuti koferčić od skaja, unutra mi je stalo sve što sam imao od stvari. Kratke pantalone, bela majica, sandalice, bilo leto. Popeo sam se uz Balkansku ulicu i našao sam nekako Kolarčevu 3, kod Albanije. Tu je bio generalni sekretar Slobodan Ćosić, bila je čuvena Dara Zec i jedan spoljni momak Kime. Bog zna kako su me dočekali. Rekli su Kimetu: idi, otprati ovog momka, idete kod Kalenić pijace, Banijska 9, tamo ima jedna soba u parteru, tamo je već Vladimir Vukojević, a drugi je krevet za njega. I mi smo tamo otišli peške. Od 1. jula do 1. avgusta smo se počeli skupljati na stadionu, za pripreme nove sezone. Vraćaju se iz Švedske sa prvenstva sveta Beara, Šekularac, Vladica Popović, na treninge je dolazilo po hiljadu ljudi da ih gleda! I tu sam i ja počeo da treniram i da se polako pripremamo za put u Herceg Novi, gde su oženjeni išli sa ženama. Tamo smo proveli 15 dana, to je bilo prvi put da vidim more.

Pored mene, Zvezda je tada angažovala još tri igrača, jer je Rajko Mitić prestao da igra. Trebao im je "broj 8" i ja uspem da izborim to mesto. Odigrao sam za šest godina 241 utakmicu za Zvezdu, dao 82 gola i uspeo da ne dobijem nijedan žuti karton! Igrao sam sedam puta za olimpijsku reprezentaciju Jugoslavije i sa njom na Olimpijadi u Rimu 1960. osvojio zlatnu medalju. Uz sve to sam 1958. upisao Ekonomski fakultet, išao na sva predavanja i za četiri godine diplomirao. Danas kad to analiziram to mi je sve toliko nestvarno. Kako smo se mi mladi borili, kako smo bili pozitivni, kako nismo pokušavali na neka muljanja i kombinacije da prođemo, već isključivo kvalitetom, moralom, učenjem, nečim što ima životnog smisla. Tako da je to jedna životna satisfakcija. A sad kad se vidi na šta smo došli i kako su se generacije razvijale i koje se to vrednosti danas ovde cene, malo je reći da je razočaravajuće.

Iz Zvezde sam 1964. otišao u francuski Rasing. Već posle mesec dana sam nastupio na Parku prinčeva protiv Remsa, čuvene pariske ekipe. U listu ‘Figaro’ je posle utakmice pisalo: Mesija je došao! Evo ga, rođen u Francuskoj! Ja ih, kao, spašavam. Igralo se po podne, oko pola pet, Francuzi lepo obučeni na tribinama. Jedna lopta mi je tako lepo sela i dam neviđen gol u same rašlje. Posle toga me zove direktor kluba, a ja posle mesec dana već razumem francuski, išao sam na časove. Pita, Duzan, a meni su napisali u krštenici Dussan, hoćeš li francusku nacionalnost? A ja mu kažem: No, mersi! Tada su mogli da mi daju pasoš za šest meseci. Ne da bih igrao za njihovu reprezentaciju nego da bi imali prava da dovedu još nekog stranca. Ali, ja to odbijem. Bio sam Titov pionir, Jugoslavija, od Triglava do Đevđelije! A u to vreme jugoslovenski pasoš je važio za sve zemlje Evrope, plus SSSR. Francuzi su morali vaditi vize za SSSR. Imali smo jači pasoš od njih! Bilo kako bilo, tad nisam uzeo francuski pasoš, što mi je kasnije bio veliki hendikep u karijeri, jer sam se mnogo namučio. Posle, kad sam došao da ga tražim, gledali su me kao najobičnijeg smrada, bili su im važniji Kosovari.

Ubrzo po dolasku u Francusku, otišao sam sa Rasingom da odigram utakmicu u Forbahu. To je bila druga liga, mesto na granici sa Nemačkom. I, kad sam došao tamo pojavio se jedan momak, koji je bio sin od mog strica Dušana! Pročitao je u francuskim novinama da sam došao u taj tim. Mi smo tad razgovarali, ali slabo. On nije znao najbolje srpski, a ja sam francuski tek počinjao da učim. Od tada do danas nikad nismo više imali kontakt i ne znam šta je bilo s njim i stricom Dušanom. Za Rasing sam igrao pet godina. Uspeo sam dobro da naučim francuski, čitam danas njihove pisce, u toku sam sa njihovom kulturom, gledam francuske kanale. Papire nisam uspeo da dobijem. Došao sam do desetogodišnjeg boravka, jedino nemam pravo glasa. Ali, po svim kriterijumima bih dobio tu nacionalnost, ali je zabrljao Milošević i politika koja je išla odavde. Kad je to trebalo da se rešava, vide da sam iz Srbije i odmah mi je padao rejting. Koliko je nekad bio pozitivan rejting Srba kod Francuza, sada su više podržali Kosovare, i sve živo sem Srba.

Posle pet godina provedenih u Francuskoj vratio sam se u Beograd. Tamo mi se nije dobro razvijala karijera, a signalizirano mi je da se vratim zbog stana od 49 kvadrata kojeg sam dobio kad sam odlazio iz Zvezde, kako mi ga ne bi oduzeli. U taj stan je, inače, došao Dragan Džajić. Onda sam razgovarao sa Miljanom Miljanićem da li bi on prihvatio da ja malo nastavim u drugoj ekipi i da počinjem da se iniciram kao trener kod njega, međutim, on to nije prihvatio. To čak nikad nisam hteo da pomenem. Do danas smo ostali veliki prijatelji. Nikad mu neću zameriti, to je njegova odluka bila.

Odatle dobijem mesto u OFK Beogradu, Kika Popović me pozove. Tamo su bili Petković, Stefanović, dobra generacija OFK. Napravimo jednu turneju Meksiko, Gvatemala, Salvador, Venecuela. Svuda su me prodavali kao mečku, bio sam slobodan igrač. Igrali smo u Venecueli. Tamo su bile kolonije emigranata – milion Italijana, milion Španaca, milion Portugalaca i svi su imali svoju ekipu kao da su u svojoj zemlji. Bogatiji ljudi su vodili računa da se dovode igrači, kao da su u kalču, svaki čas su bili u Italiji, kupovali igrače u Brazilu. Predsednik kluba italijanskih iseljenika “Deportivo” iz Karakasa me preuzme za transfer od 10.000 dolara za dve godine. To je najveći transfer koji je tad bio za jednog igrača tamo! Igrao sam tu toliko dobro da me je predsednik kluba toliko zavoleo da je, kad mi se rodilo dete, hteo da mu bude kum. Igrao sam dve godine, a od 1971. do 1973. sam kao trener osvojio prvenstvo.

U Karakasu su mi se rodila oba sina, jedan 1969. drugi 1971. Obojica imaju njihov pasoš. Žena i ja smo im dali tamošnja imena jer nismo znali da li ćemo se vraćati u Jugu. Jednom smo dali američko ime Antoni, Toni ga zovu ovde, a drugi je Alfredo, po Alfredu di Stefano. Fredi ga zovemo. Kad sam došao na selo kod mame, ona kaže: Ajme, Duda, kakva si to imena dao djeci, niko u Bajmoku ne razumije kako se zovu. Ali, danas više nije ništa čudno da se tako zovu. Obojica su igrali u Zvezdi do 17. godine. Toni je sad (op. J. K. : razgovor vođen 2011. godine) direktor predstavništva italijanske firme iz Trsta za kontejnerski prevoz, trgovačku je školu je završio, a Fredi se bavi transferima igrača. Dobro funkcionišu obojica, imaju porodice. Nisu u političkim strankama. Tako da se razvija stvar onako kako treba.

Ja sam se oženio u svojoj 25. godini. U Pariz nisam otišao sa namerom da se ženim, dok nešto ne postignem, ali tamo slučajno sretnem Beograđanku Jovanku Spasojević, koja je studirala literaturu i književnost na Sorboni, mlađa od mene tri četiri godine. Njen je otac pre rata tamo diplomirao. Upoznamo se u aprilu, a u decembru smo se već uzeli. Od tada je prošlo 46 godina. Njen otac se zvao Žan Spasojević, doktor za venerične bolesti. Imao je kliniku u Ulici 29. novembra, koja mu je oduzeta posle rata. Proganjali su ga kao opoziciju.

U Zvezdu sam se vratio 1973. gde ulazim u stručni štab. Radio sam sa svim selekcijama, a iz kluba otišao kao pomoćnik trenera prvog tima. Fudbalski savez Jugoslavije me 1979. bira za sekretara Komisije za međunarodne odnose, pošto sam govorio engleski, francuski, italijanski i španski. Na toj poziciji sam ostao 12 godina. U međuvremenu sam, 1986. biran za člana komisije UEFA za radio i televiziju, a odatle u komisiju za međunarodna klupska takmičenja. Bio sam delegat FIFA i UEFA na brojnim utakmicama.

Što sam stariji, sve više me vuče to nešto ličko, što je uvek bilo prisutno u našoj kući u Bajmoku. Uvek se tu, kod nas, skupljala najbliža rodbina. Stric Đurađ je s nama došao u Bajmok, tu je i umro. Nije se ženio. Bio je tu i stric Nikola. Otac je živeo do svoje 78 godine. Uspeo je da dokaže da je u Francuskoj radio samo pet godina, iako je tamo bio 20 godina. To su u to vreme bile tako lepe pare od penzije da on i mama nisu znale šta će od para. Mama je uvek kad bi dolazili znala da gurne novac našoj deci. Tako da su završili da nisu imali želje. Ja sam još iz Spartaka uvek pomagao, koliko sam mogao. Mama je umrla 1978. godine. Bili su zadovoljni, imali su sve.

Od malih nogu sam u našoj kući slušao priče iz Like. To su neviđeni romani. Bila je petrolejka, sećam se, bio sam u osnovnoj školi. Ja sedim, učim, a oni oko mene pričaju. Bilo je 500 litara vina koje je tata uspeo da napravi i onda se svaki dan dolazilo i pričalo, pilo. I, kako malo više popiju, počnu i da psuju, pevaju, ali sve simpatično. Nije svađe bilo. Forsirali su se detalji iz Drežnice, tako da je to negovano odakle smo mi da me to tako vuklo i jedva sam dočekao ovog leta (2011. godine) da odem tamo, da vidim gde mi je tata rođen. A Branko Maravić mi je pokazao i gde su Škipine. Tako da sam se toliko zadovoljio što sam video. A strašno sam voleo naše ličke pesme. Pero Mamula iz Bajmoka je znao da svira tamburicu. I onda mi otpevamo. Bora Kostić je to obožavao. I tako da smo negovali to ličko, svake godine u novembru, ovde u Beogradu imamo sastanak nas Drežničana, idem svake godine. Odem i u Bajmok na grobove. Tamo mi živi snaja Željka sa sinovcem Duškom, moje ime nosi.

Imam tamo u Bajmoku i jednog velikog prijatelja Ličanina, Đuru Ćupurdiju, koji je bio odgovorni predradnik za nas koji smo u to vreme radili u seljačkoj zadruzi. Đuro me je zavoleo, dao mi da naučim da vozim bicikl. I sećam se kao danas kad me je 6. avgusta 1951. seo na bicikl i povezao za Suboticu. Taj dan nikad neću zaboraviti dok sam živ. Dolazio je Partizan predvođen Stjepanom Bobekom, a i Spartak je imao odličan tim. Đuro me je na biciklu, na onoj štangli, vozio po makadamu 22 kilometra, da gledamo utakmicu u Subotici i da se vratimo. To mi je nešto najdraže što pamtim. Čujem se i danas redovno sa njim. Njegova žena Ljubica bila je jedna od najlepših Ličanki. Umrla je. Imaju ćerku Micu, koja je udata u Beogradu i ima dva sina.

Rekao bih da su Ličani jako neposredni ljudi, jako naklonjeni prijateljstvu, da su neobično radni, odgovorni, da su disciplinovani. Što se tiče posla tu im teško ima premca, to je kremen kamen. U ratu su bili neviđeni borci, neustrašivi. I voleli su uvek da bude po pravdi. Džaba mu sve što se govori ako ne oseti da je to po pravdi. Ličani su gromade od ljudi. S njima se može samo direktno razgovarati, a ne zakukuljeno, diplomatski. Sa njima se lako dogovoriti. Tako ih ja doživljavam.

Šta je moja ideja vodilja? To je ono što se nosi iz kuće. A ima još nešto više: svako je dobio nešto što može da ga ističe i na čemu bi mogao da gradi najbolji deo svog života. I, sad, onaj koji potrefi i vidi gde je to njegovo što bi najbolje mogao da iskoristi, taj uspeva. Eto, da sam ja bio neki ćata, neki ekonomista, bilo bi to bezveze. Ali, bio sam talentovan za nešto i taj moj talenat je uspeo da dođe do izražaja sticajem okolnosti i mnogih faktora. A ako se to pogura onda se stiže u luku, koja je prava. Ideja vodilja bi, tako, bila da čovek rezonski, s obzirom na uslove u kojima se nađe, prepozna svoje kvalitete iskoristi maksimalno što bi bilo najbolje.

Kurir sport/Poreklo