ZVEZDIN DŽEK NIKOLSON: Ivan Bekjarev je obožavao sport, a mnoge legende su mu bile veliki prijatelji

Glumac Ivan Bekjarev preminuo je u 74. godini u Beogradu.

– Za Zvezdu je kriv moj otac Đorđe. Od malih nogu, kada sam imao 4-5 godina, vodio me je na svaku utakmicu košarkaša Zvezde na Malom Kalemegdanu. Tada sam se inficirao, i infekcija traje, a nešto i nisam želeo da se „lečim“. To je poseban osećaj pripadnosti jednom klubu, rekao bih i jednom pokretu jer Zvezda je mnogo više od kluba – počinje priču Ivan.

Pamti generaciju „crveno-belih“ koja je 10 puta uzastopno bila prvak države. Kad se kasnije sprijateljio sa Sašom Gecom, Nebojšom Popovićem, Srđom Kalemberom, Miloradom Sokolovićem i ostalim oni nisu mogli da veruju da ih je sve gledao i zapamtio kao igrače.

Kao dokaz privrženosti košarci iz glave diktira petorku Proletera iz Zrenjanina koja je 1956. prekinula dominaciju Crvene zvezde:

– Engler, Loci, Minja, Katić, Radojčić… Bili su sjajni.

Ako je otac „kriv“ za ljubav prema Zvezdi, za sport kao strast „kriva“ je osnovna škola „Filip Višnjić“ na Crvenom Krstu.

– Samo nas je zid delio od košarkaškog terena Radničkog. Bilo nam je najstrožije zabranjeno da prskačemo taj zid, čak je bilo i opasno jer je na vrhu bila neka žica ili neko sitno staklo, ali – kao i obično – uvek je najslađe zabranjeno voće. Redovno sam, po cenu batina koje sam ponekad dobijao od domara škole Ljube, preskako taj zid i gledao treninge košarkaša i košakašica Radničkog. Jako dobro pamtim Bosku Pešić, Milicu Radovanović, Zagu Simić (kasnije Žeravica), Jelku Kalenić, Spomenku Milojević… Naravno i asove Radničkog Necu Đurića, Dragoslava Ražnatovića. Miška Čermaka… Tu sam, na Krstu, upoznao i Ranka Žeravicu sa kojim ću kasnije drugovati 60 godina. Tada to nisam mogao ni da zamislim, ali život nas je spojio, zbližio, postali smo veliki prijatelji i veoma sam ponosan na višedecenijsko druženje sa Zagom i Rankom.

Sa Rankom se zbližio nekog davnog leta početkom 60-tih godina na moru, u Baškoj Vodi:

– Bio sam referent za kulturu, spremao i vodio neke programe, kao gimnazijalac sam već pomalao pekao zanat. Radnički dođe na pripreme u Baške Vode, svake večeri neko iz Radničkog bio mi je gost, naravno i Ranko, ali naše prijateljstvo se produbilo tek kasnije kada je postao trener Crvene zvezde.

Zna se, ali uvek ima mladih koji nisu stigli sve da čuju i saznaju, pa vredi ponoviti da je Ivan Bekjakerv otvorio Radio Studio B, a ubrzo prešao na tek osnovani „202“ u okviru Radio Beograda gde je napravio kultni program koji je počinjao svake večeri u „deset do deset“.

– U upravu KK Crvena zvezda uvukao me je Saša Gec početkom 70-tih godina a ubrzo sam ušao i u upravu FK Crvena zvezda i tu sam neprekidno do danas! To mi je najveća nagrada. Bio sam i član Upravnog odbora Sportskog društva Crvena zvezda, i to u vreme kad smo u Bariju i Tokiju bili prvaci Evrope i sveta.

Otkriva da je trenutno potpredsednik Skupštine fudbalskog kluba i predsednik Skupštine ženske sekcije!

– To su sada više počasne funkcije, ali nekad se, bogami, i te kako radilo. Imao sam bar hiljadu nastupa širom Srbije, sve za Zvezdu. Ne znam, koliko sam škola obišao kao član Komisije za obrazovanje, sa koliko profesora razgovarao da našim košarkašima i fudbalerima pomognu, ne da ih puste nego da im omoguće bolje rokove, imaju razumevanje za odsustva zbog putovanjai treninga.

Ivan se rado seća proslava rođendana Crvene zvezde svakog 4. marta.

– Spremali smo ozbiljan program, u ekipi su uz mene bili Zdravko Šotra, Aca Đorđević, Jovan Hadži-Kostić, Ljubivoje Ršumović, Jovan Ristić… Brojne parole i transparenti koji se i danas koriste smislili smo mi. Radili smo puno sa navijačima, da navijaju sportski i bilo je rezultata.

Ivan Belkjarev je za knjigu o životu i delu Ranka Žeravice napisao zapažen tekst, a Ranko mu je uzvratio za Ivanovu monografiju. Proglasio ga je „nesuđenim košarkaškim trenerom“ a zapisao i sledeće: „Ono što je Džek Nikolson za Lejkerse, to je Ivan Bekjarev za Crvenu zvezdu“.

– Ranko je bio neverovatan čovek, retko viđene širine i energije. Fascinirala me je njegova spremnost da sasluša svakog, da pomogne svakom ako može. Treneri su, kao i glumci, sujetni ali Ranko je bio izuztak.

Ima li istine da ste nesuđeni trener…

– Nikad nisam imao tu ambiciju, ali spreman sam da se upustim u diskusiju o košarci sa svakim. Sa Rankom sam čak i sarađivao. Među prvima u gradu imao sam video kameru, Ranko me je molio da snimam utakmice koje smo kasnije zajedno gledali, a on igračima ukazivao na dobre i loše poteze. Ponekad mi je tražio da pratim samo jednog igrača, sa loptom i bez nje. Onda su sledile analize, korekcije, saveti… Mnogo sam naučio od njega. Ipak, da nisam glumac ne bih bio trener nego – sportski novinar!

Otkriva da su mu Zaga i Ranko za svaku predstavu donosili – čvarke.

– Znalo se, posle predstave gozba u garderobi! – seća se Ivan.

Ima li sličnosti između košarke i pozorišta, trenera i glumaca/reditelja?

– Kako da ne! I jedno i drugo je igra i kad trener ili reditelj počnu da izmišljaju toplu vodu, od igre ili predstave nema ništa. Ili ništa dobro. Ima trenera koji izmišljaju taktiku koja uništava igru, kao što ima reditelja egzibicionista koji pobegnu od ideje pisca i upropaste predstavu. Igra mora da bude iznad svega.

Kao strastvenom zvezdašu najteže mu je padalo kada je morao na predstavu u vreme utakmica.

– Uh, to su bile muke… Nije tajna da se repertoar predstava u kojima sam igrao često pravio prema kalendaru Crvene zvezde. Kad baš nije moglo da se izbegne dovijao sam se na razne načine. Svaki trenutak kad nisam na sceni koristio sam da iza zavese gledam prenos a često mi je sufler, tokom predstave, znacima davao informacije o kretanju rezultata. Ponekad smo pribegavali takozvanoj „ Parlov varijanti“…

Kakve veze ima bokser Parlov sa košarkom?

– Ma ima, on je uglavnom brzo završavao svoje mečeve, nokautira protivnika i ljudi stignu da završe još po nešto. Ako je Zvezda, recimo, igrala od 21,00 znali smo da sabijemo predstavu od dva sata u sat i po. Kako? Počnemo strogo na vreme, u minut, bez uobičajenog zakašnjenja od 10-15 minuta da oni koji kasne ne bi remetili predstavu, ne pravimo pauze i svi govorimo što brže možemo… I stizali smo, ako ne baš na podbacivanje, ono na dobar deo meča…

O najemotivnijim trenucima uz sportski teren. Nema dilemu, ali razdvaja događaje:

– Kad su fudbaleri Zvezde u pitanju to su, naravno, Bari i Tokio. Bio sam na oba finala, uživao kad smo bili prvaci Evrope i sveta. Iz košarke ne bih izdvajao neki trofej nego jedan duel sa Simentalom u nekom evro-kupu. Bio sam u vođstvu puta, izgubimo u Milanu sa 22 razlike ali im u Beogradu vratimo sa 24. Valjda Bata Đorđević beše trener. Generalno, najradije se sećam finala US Opena 2011. Bio sam u Njujorku, gledao trijumf Noleta Đokovića protiv Nadala, posle se družio sa njim. Upoznao me sa mnogim zvezdama iz teniskog sveta. Bilo je nezaboravno. Pamtim i finale Kupa šampiona u Beogradu 1973, Ajaks-Juventus…

Na pitanje da li bi mogao da sastavi najbolju petorku Zvezde od igrača koje je gledao, ili bar najbolji tim. Posle malog oklevanja i razmišljanja, uz napomenu da onu prvu generaciju isključuje jer je bio dečak kada ih je gledao, počinje:

– Moka Slavnić, Duci Simonović, Vladimir Cvetković, Dragan Kapičić… Uh, ne mogu, ogrešiću se o nekog. Bilo je toliko sjajnih igrača. U mom „idealnom timu“ svakako bi bilo mesta i za Nebojšu Ilića, Branka Kovačevića, Dragana Tarlaća, Predraga Bogosavljeva, Sašu Obradovića, Aleksandra Trifunovića, Rajka Žižića, Radivoja Živkovića, od današnjih svakako Stefan Jović… Ne zaboravljam ni Peđu Stojakovića. Kako sam se samo borio da mu ne dozvolimo odlazak u PAOK, ali bio sam u manjini. Od stranaca rado se sećam Ekezija, takođe ovih koji su igrali poslednjih sezona: Cirbes, Miler, Vilijams, Kinsi…

Ne okleva da za Ljubodraga-Ducija Simonovića, igrača „ispred svog vremena“, kaže da je „najbolji u istoriji Zvezde“.

A da li kao zakleti „zvezdaš“ ima prijatelje i među „partizanovcima“:

– Kako da ne! Ništa gluplje nisam čuo od izreke da „ne volim Zvezdu koliko mrzim Partizan“. Moji prijatelji su Kića, Praja, Bora Beravs, Dejan Milojević koji izrasta u velikog trenera… Drugari su mi bili i kolege glumci, veliki „partizanovci“ poput Bore Todorovića, Petra Banićevića, ili Bogdana Diklića sa kojim sam rekreativno igrao košarku.

Bekjarev svoju strast prema sportu potrepljuje navođenjem niza asova iz rukometa, odbojke, vaterpola…

– Sa Ljubom Moljcem znali smo da idemo na Taš, na hokejaške utakmice Crvene zvezde i kada je bilo „minus beskonačno“.

Kao što je beskonačna i Ivanova ljubav prema sportu, i posebno Crvenoj zvezdi, o čemu svedoči i ova pesma nastala pre pet godina:

Kurir sport / Koš magazin