OBIČAJI ZA POSLE VASKRSA: Od Vodenog utorka do Tomine nedelje ovo nikako ne smete da radite!

GARAVA SREDA
U sklopu vaskršnje svetkovine su u sva tri dana po Uskrsu - koji se nazivaju svetlim danima - i obredne povorke.
Na garavu sredu neženje starije od trideset nagarave se po licu, i u pratnji svirača, vuku kroz selo panjeve. Ponegde još, kao u jugoistočnoj Srbiji, mogu se i u ovom veku sresti devojke - povorke kraljica, a u fruškogorskim selima muška družina polivača, ili vesela bratija, sa buretom na kolima, čiji je "polivački kolač" - vino. Na vaskršnji utorak, kao i na na svetlu ili belu sredu, takođe u nekim naseljima idu povorke krstonoša ili litija. Međutim, današnja bela sreda se u severnom Banatu naziva garava sreda. Naziv je dobila po vedroj povorci koja se kreće po naselju. U povorci su isključivo neoženjeni mladi ljudi do tridesete godine, to jest momci poodmaklih godina koji se još nisu oženili. Oni idu uz pratnju svirača i kroz selo vuku - panj. Kako su neki od njih naga-ravljeni, ova sreda je dobila naziv - garava. Običaj da na garavu sredu neoženjeni budu, ovako javno, nagaravljeni, održao se do pred Drugi svetski rat. U ovom običaju, koji je vedar koliko i živopisan, odslikano je jedno zdravo narodno uverenje o potrebi i smislu braka.

ZELENI ČETVRTAK
Jedan od naziva za sedmicu po Vaskrs je prazna nedelja. U istočnoj Srbiji se ona praznuje - da bi bila rodna godina, to jest da polje ne bude prazno. Osobito se u ovoj sedmici svetkuje prazni četvrtak. U ovim predelima su, počev od praznog četvrtka pa do Spasovdana, dakle pet četvrtaka, svetkovali tako što nisu dirali zemlju u polju, odnosno nisu orali ni kopali, niti uprezali oraću stoku, dok su ostale poslove mogli da rade.
U ostalim, pak, predelima nisu takođe radili u četvrtke ovog razdoblja, koje su nazivali beli ili zeleni četvrtci.
U narodu se kaže da je Vaskr najglavniji svetac u godini, jer su tada zalihe hrane na izmaku. Zato je i razumljivo što je u osnovi praznovanja ove sedmice staranje o hrani i rodnosti letine.

ISTOČNI PETAK
I petak po Vaskrsu, koji se naziva beli, blagi ili trapavi petak, odnosno petak kada se ne posti, što je i razumljivo, jer mu je prethodio najduži i najstroži post u godini. Za ovaj petak, koji se još naziva i svetli petak, po Srbiji i Bosni je rašireniji naziv istočni petak. Naziv mu je nastao od reči istočnik, što znači: izvor, jer je bilo u običaju da se, rano zorom, odlazi na izvore i kladence, gde se obredno, radi zdravlja, umivalo. Ova okupljanja su prerastala u svetkovinu koja se, uz obed, tu provodila celog dana.
Među opisima svetkovanja istočnog petka naročito je upečatljiv opis Brkailije Kasabalije, objavljen u listu "Karaić" 1903. godine, gde se kaže da je početkom ovog veka pravoslavna čeljad iz Sarajeva ovoga dana odlazila na istok, na Benbašu, i umivala se na izvoru Pjenkovac, verujući da je to dobro radi zdravlja, jer je toga dana i Bogorodica izmivala Hristu rane. Nakon umivanja se odlazilo na Borak, osojnu stranu podno Trebevića; gde se ručavalo i ostajalo u druženju i vedrom raspoloženju celi dan.

ZAKLOPITA SUBOTA

Budući da je danas i subota po Vaskrsu, to se današnji dan u Levču i Temniću naziva zaklopita subota, koju su naročito svetkovale žene, dok su muškarci to označavali na neobičan način, naime - na današnji dan se niko nije brijao i šišao. Subota je inače, po narodnom određenju, udovički ili mrtvački dan i posvećena je prevashodno pomenu mrtvih, a zaklopita subota, kao dan posvećen pokojnicima, ima naglašen mrtvački karakter, što se vidi i po nešišanju i nebrijanju muškaraca. Treba imati u vidu da su, izuzev subote, nazivi svih dana u nedelji slovenskog porekla. Reč subota je pozajmljena iz jevrejskog jezika, gde glasi "šabat" (ili sabat), a znači: pokoj, mir, odmor, a u jevrejski jezik je ušla iz asirskog jezika. Na osnovu ove posuđenice je izgrađeno mišljenje da je, verovatno, stara slovenska nedelja bila šestodnevna. Međutim, s druge strane, postoje vrlo jasni dokazi da su Sloveni imali sedmodnevnu ne-delju, pogotovu ako se imaju u vidu njihova astronomska znanja i upravljanje prema Mesečevim menama. Stoga je prihvatljivije gledište da je naziv za subotnji dan izbegavan, jer je (kao npr. bezi-mena nedelja) pripadao božanstvu smrti ili podzemnog sveta.

TOMINA NEDELJA

Danas je sedmični dan odmora prve sedmice po Vaskrsu, koja se naziva Tomina nedelja. Naziv je dobila po Tomi, jednom od dvanaest velikih apostola. U sedmici između Vaskrsa i Tomine nedelje vrata raja su otvorena, i onaj ko tad umre pravo u raj ide. Po biblijskom učenju, Isus Hrist se po vaskrsnuću javio svojim učenicima, ušavši kroz zatvorena vrata. Osvedočivši se u njegovo vaskrsnuće, ova jedanaestorica su to ispričala dvanaestom (Tomi), koji je u trenutku Isusovog javljanja bio odsutan, no on im odgovori: "Ne verujem, dok to ne vidim." Osmi dan po Vaskrsu je Isus Hrist ponovo došao među svoje učenike, zatekavši ih sve na okupu i prekoreo Tomu što nije odmah u njegovo vaskrsnuće poverovao. Otuda je Toma, čije ime na jevrejskom znači Blizanac, dobio nadimak Neverni. Uverivši se, tako, lično u Hristove rane i njegovu besmrtnost, Toma je postao jedan od najdoslednijih pobornika hrišćanstva, koje je širio u Palestini, Persiji i Indiji. Stradao je izboden kopljima, u indijskom gradu Melipuru, zato što je suprugu i sina tamošnjeg cara preobratio u hrišćanstvo.

POBUSNI PONEDELJAK
Osmi dan po Vaskrsu, ili u ponedeljak po vaskršnjem ponedeljku, običaj je da se pobusaju grobovi, što znači uredi, očisti od korovskog rastinja, busenje na humkama. Zato se ovaj dan naziva pobusani ponedeljak (negde i pobušeni ponedeljak). U Gruži se on smatra Vaskrson pokojnika, te svako daje pomen i sprema za dušu svojim umrlim precima i srodnicima. Uz prekađivanje grobova, na pobusani ponedeljak se pale sveće pokojnicima, za čiju se dušu dele šarana vaskršnja jaja. Po svemu, ovaj dan ima svojstva zadušničkog dana, koji se još naziva i Mali Vaskrs. Mali Vaskrs se u banatskim selima provodi vrlo vedro pod nazivom kumačni ponedeljak, jer se tog dana održava običaj kumačenja. Ovoga dana su se, uz trostruko ljubljenje kroz venac spleten od cveća, sklapala drugarstva i pobratimstva mladih. Devojčice i devojke su postajale "kume", a dečaci i mladići "pobre". Običaj kumačenja se u naseljima po Fruškoj gori naziva ružičalo, a pod tim nazivom se očuvao sve do danas i kod preostalih Srba u okolini Budimpešte.

srpsko-nasledje.rs