Uneli smo ga u auto i otišli u jednu ambulantu. Tu nisu mogli da ga prime pa smo otišli u drugu gde je bio samo stacionar, a nakon toga do lekara koji je radio u kući. Pucalo se. Tog dana je Sofa došao do mene i rekao da je neko ranjen, piseća se Memo

Napad 4. maja 1992. godine bio je početak potpune opsade Goražda, duge 1.336 dana, u kojoj je stradalo više od 4.000 osoba, uglavnom civila. No, uprkos opsadi i stalnoj paljbi iz svih oruđa i oružja sa okolnih brda Goražde je preživeo zajedno sa svojim stanovnicima. Sa pripadnicima svih vera i nacija koji u njemu žive.

Goraždani Memo Šetkić i Nedeljko Jevđević su odrasli zajedno u gradu na Drini. Očevi su im zajedno radili, a oni pohađali istu školu. Družili su se, sedeli zajedno u školskoj klupi i sanjali o budućnosti ne misleći da će jednog dana neko na njih gledati kao na "naš" i "njihov".

Iako se pucalo, Memo i Nedeljko su i dalje bili prijatelji. Njihovo prijateljstvo se dokazalo jednoga dana kada je Nedeljko ranjen ispred zgrade u kojoj je živeo sa roditeljima. Niko nije mogao doći do njih, pucalo se, ali je Memo, na neki način rizikujući svoj život, pomogao svoj prijatelju.

Memo je radio kao prevoznik, a Nedeljko kao RTV mehaničar u jednom goraždanskom servisu. Memo se, nakon više od 20 godina, priseća avgusta 1992. godine i kaže da je tek posle podne saznao da je Nedeljko ranjen.
memo-nedeljko.jpg
Anadolija 

"Rekli su mi da ima jedan ranjenik, nije vojni obveznik. Ja prvo mislio da je žensko u pitanju. Međutim, to je bio Špaga", pojasnio je Memo. Nedeljka svi u gradu pa tako i Memo zovu Špaga.

"Uneli smo ga u auto i otišli u jednu ambulantu. Tu nisu mogli da ga prime pa smo otišli u drugu gde je bio samo stacionar, a nakon toga do lekara koji je radio u kući. Pucalo se. Tog dana je Sofa došao do mene i rekao da je neko ranjen", priseća se Memo.

Kako kaže, nije samo Nedeljka odvezao tokom rata do ambulante. Bilo je još takvih slučajeva.

"Nedeljko i ja smo zajedno išli u školu, na takmičenja. Zajedno smo bili i u vojsci. Ko god da je ranjen bilo je teško. Nismo mi naučili na rat. Nismo znali šta je rana. Bolje da te ubiju nego da te rane jer ne možeš preći preko mosta u bolnicu", kazao je Memo.
memo-nedeljko.jpg
Anadolija 

Posle 20 godina zajedno šetaju i kažu da su oni i bez tog spašavanja bili drugari.

"Ne osećamo mi da je to bilo herojsko delo. To je tada bilo sasvim normalno. Mi smo uvek pomagali jedan drugom. Bitno je bilo spasiti čoveka", kazao je Memo.

I Nedeljko se dobro seća avgusta 1992. godine.

"Kako sam izlazio iz zgrade čuo sam da pada granata. Okrenuo sam se da se vratim u zgradu, ali u međuvremenu je eksplodirala. Ja sam sa dva gelera ranjen u leđa. Uspio sam da uđem u stan gde su mi roditelji ukazali prvu pomoć", ispričao je Nedeljko za AA.

Tada su počeli da traže nekoga ko bi ga odvezao do goraždanske bolnice.
memo-nedeljko.jpg
Anadolija 

"Sve se dogodilo oko 10 ujutro. Do podne sam dobro iskrvario. Kada sednem padnem u nesvest. Međutim, popodne je došao Memo. Došao je kod mene u stan. Rekao je da je stigao autom da me odveze do bolnice", priseća se Nedeljko.

Zamotali su ga u neko ćebe i ubacili u auto. Odvezli su ga do ambulante da mu ukažu pomoć, a zatim i do jednog lokalnog lekara koji mu je zašio ranu.

Nedeljko kaže da mu je Memo spasio život i da mu je jako zahvalan.

"Da je čekanje potrajalo još koji sat mene danas ne bi bilo", ističe Nedeljko u razgovoru za AA. Nedeljko kaže da je spašavanje njegovog života stvar ljudskosti i koliko je neko čovek.

Danas, nakon više od 20 godina, Memo i Nedeljko, kako kažu, ne pričaju o ratnim događajima.

"Njegova ljudskost je tada bila na velikoj visini. Retko pričam o ratu. To je zadnje čega želim da se sećam", pojašnjava Nedeljko.