KURIROV FELJTON: Atentat na kneza Milana

Žena streljanog pukovnika Jevrema Markovića nije Milanu Obrenoviću mogla da oprosti smrt svog muža

Docnija istraga utvrdila je da je buna bila delo simpatizera Petra Karađorđevića, ali da on nije umešan, kao ni visoki politički krugovi u zemlji, već da su je podigli seoski trgovci i neki podoficiri i da je bila veoma loše organizovana.

Topolska buna

Uprkos tome, knez Milan Obrenović je ovaj događaj, nazvan Topolskom bunom, iskoristio da se obračuna sa političkim neprijateljima. Od 70 osoba optuženih za veleizdaju, na smrt su osuđena 23, a od njih su šestorica streljana. Među streljanima je bio i pukovnik Jevrem Marković.

Ovaj oficir, brat socijaliste Svetozara Markovića, uživao je veliki ugled u narodu. Milan se pribojavao da Marković ne proširi svoj uticaj na ostale oficire, pa je odbio da ga pomiluje, iako je to od njega tražio ceo ministarski kabinet. Jevrem Marković je zbog navodne umešanosti u bunu uhapšen naknadno, tek kad je okončan Drugi srpsko-turski rat, u kom je pokazao izuzetnu hrabrost i dobio nekoliko ruskih odlikovanja.

Milan je ipak naredio njegovo streljanje i on je 1878. pogubljen u u Bukovičkoj šumi pokraj Aranđelovca.

Za njim je ostala udovica Jelena Ilka Marković (38). Kad je došla na njegov grob, beleže hronike, pala je na zemlju i izgovorila: „Kad ne bi sretan da imaš sina koji će te osvetiti, onda ću te ja osvetiti!“

Uz zalaganje predsednika vlade Milutina Garašanina lično, dobila je pravo da otkopa zajedničku raku i da Jevremovo telo, pod uslovom da ga sahrani u najužem porodičnom krugu. Osvetu je dugo spremala...

Sredinom 1882. iznajmila je sobu tik uz Sabornu crkvu i tu svakog dana, ujutru i uveče, palila sveću. Tako nije bila sumnjiva kad je, s pištoljem skrivenim ispod odeće, 11. oktobra ušla u crkvu dva sata pošto će tu doći kralj Milan s kraljicom i svitom. Sačekala je povoljan trenutak, uperila cev u kraljev potiljak i povukla obarač. Ali nije bila vešta u rukovanju oružjem, pa je metak ranio jednu građanku. Žandarmi su je sprečili da puca drugi put.

Istraga je trajala mesecima. Iako je uporno tvrdila da nije imala saučesnike, pohapšeno je nekoliko njenih prijatelja i poznanika, ali je samo Jelena Lenka Knićanin osuđena kao saučesnica.

Tortura u zatvoru

Lenka je mučena u zatvoru. Postoje svedočanstva da je hranjena samo slanom ribom i mučena žeđu, tako da se jednom, kada je spazila baru punu prljave vode, „pojurila kao pobješnjela i stropoštala se u tu baru da se napije vode, ali ju je stražar brzo izvukao i nije dao da se napije“.

Suđenje Ilki Marković trajalo je tri sata. Na pitanje kaje li se zbog toga što je učinila, odgovara da jedino žali što nije pogodila. O razlozima atentata rekla je da je to učinila da bi „muža osvetila i Srbiju spasla od opakog, sebičnog ubojice“.

Ilka Marković je bila osuđena na smrt, ali je pod pritiskom javnosti pomilovana i upućena u zatvor. Nekoliko nedelja kasnije, u februaru 1883, zatekli su je udavljenu peškirom u ćeliji. Službeni nalaz je bio: samoubistvo gušenjem, ali je zatvorski lekar izdvojio mišljenje i napisao „da je Ilka nasilnom smrću ubijena od drugoga, a da se nije sama ubila“.

U priču o samoubistvu javnost u to nije poverovala, pogotovo što je nekoliko dana kasnije poginuo vojnik koji je stražario pred Lenkinom ćelijom.