CRKVA SVOJOJ DUHOVNOJ DECI O BOŽIĆU: Volite se i praštajte!

Rođenje Gospoda našega Isusa Hrista događaj je koji ljudsku istoriju deli na dva dela: na pripremu ljudi za Mesijin dolazak i na vreme posle Njegovog Rođenja, u kome i mi živimo

Rođenje Gospoda našega Isusa Hrista je događaj koji ljudsku istoriju deli na dva dela, na ono što se dešavalo pre Njegovog rođenja, a što razumemo kao pripremu ljudi za Mesijin dolazak, i na vreme posle Njegovog rođenja, u kome i mi živimo. Čak i oni koji iz najrazličitijih razloga ne žele da pomenu Hristovo ime i govore o staroj i novoj eri, zapravo na vrlo dobar način tumače ono što Crkva Hristova već dve hiljade godina blagovesti: da je pre Hrista sve bilo staro, a sa Hristom je sve novo, i čovek, i njegov život, i celokupna istorija (Otk 21, 5).

Rođenje Sina Božjeg je za hrišćane centralni, ključni, najvažniji događaj svetske istorije i njegov smisao u apsolutnoj meri utemeljuje hrišćanski način života i hrišćanski pogled na svet.

Ako smo neblagodarni...

Ko ne želi ili nije sposoban da blagodari, verovatno ne može ništa od hrišćanske vere da dokuči (1 Sol 5, 8; Flp 4, 6). Ako smo neblagodarni, smatramo da nikome ništa nismo dužni i da nam sve pripada po našim sopstvenim zaslugama. U tom slučaju ne dugujemo ništa svojim roditeljima i precima, društvu u kome živimo, bližnjima sa kojima živimo, a ponajmanje smo dužni Bogu. Tako se manifestuje životni etos krajnje samoživosti, koji prepoznajemo i u vremenu u kome živimo. A i te kako smo dužni i precima, i roditeljima, i društvu čiji smo deo, a posebno Bogu. „Jer Bog tako zavole svet da je Sina svoga jedinorodnog dao da niko ko veruje u njega ne propadne, nego da svako ima život večni“ (Jn 3, 16). Otac nam svoga Sina dade ne kao platu i nagradu za naš trud, već kao nezasluženi dar Njegove ljubavi, jer „tako zavole svet“.

Nezaslužena plata se samo i isključivo sa krajnjom blagodarnošću može primiti zato što je ona, prosto, dar. A poklanja se onima koji sa ljubavlju danas pristupaju malom i „nemoćnom“ novorođenom detetu Hristu, jer se detetu i ne može drugačije pristupiti osim sa ljubavlju. Dete samo reči ljubavi razume, baš kao što i Bog samo jezik ljubavi govori i razume. A dar je potvrda i znak ljubavi. Bog Otac nam danas daruje svoga Sina, a mi sa ljubavlju u blagodarnosti taj dar primamo. I tek na osnovu ovog temeljnog stava našeg hrišćanskog postojanja možemo dalje da govorimo o još nekim aspektima današnjeg praznika.

Sin Božji prima ljudsku prirodu i u vitlejemskoj pećini se rađa i polaže u jasle ne prestajući da biva Bog, a postajući potpuni čovek, Bogočovek. I ovo je najveća tajna naše pobožnosti da Bog može biti prisutan u čoveku (1 Tim 3, 16). Od Duha Svetog i Marije Djeve rađa se istiniti Bog i istiniti čovek, Bogočovek Isus Hristos. Od tog davnog vitlejemskog događaja sve je u čovekovom životu novo, isto tako kao što je i ovo bio nov i jedinstven događaj u istoriji (2 Kor 5, 17). Bog se neraskidivo sjedinjuje sa čovekom i ko god se u krštenju i miropomazanju rodi od Duha Svetog, sin je Očev, istina ne po prirodi kao Hristos, već po blagodati i usinovljenju (Gal 3, 26). Rađa se novi čovek od Duha Svetoga, za spasenje i večni život. I tako, sam Bog kroz ovaploćenje, a zatim i naša vera, uzdiže čoveka, i to svakog čoveka, na najveće moguće dostojanstvo - da bude pojava Božje prisutnosti u svetu.

„Videh lice tvoje kao da videh lice Božje“ (1 Moj 33, 10), govorio je praotac Jakov svome bratu Isavu. Ovo svedočanstvo bratske ljubavi u potpunosti je postalo moguće posle ovaploćenja Sina Božjeg i ostavlja najdublje posledice na naš odnos prema drugim ljudima, znanim i neznanim, prijateljima i neprijateljima, prema svima koji uđu u naš život, kao i prema onima kojima mi uđemo u život - da samo preko njih i kroz izraženu ljubav prema njima vodi put ka Bogu. Podvigom da zavolimo bližnjeg mi projavljujemo istinsku i pravu ljubav prema Bogu. Onaj ko kaže da voli Boga koga ne vidi, a mrzi brata svoga kojega vidi, samo laže i sebe i Boga (1 Jn 4, 20).

Veliki jubilej

Sa ovim mislima o blagodarnosti, zajednici i jedinstvu kao daru Duha Svetog najavljujemo vam, draga naša duhovna deco, nastupajuću 2019, u kojoj proslavljamo veliki jubilej naše Crkve - osamsto godina od dobijanja autokefalije. Posvećenje Svetog Save za prvog srpskog arhiepiskopa i dobijanje samostalnosti Srpske pravoslavne crkve zbili su se 1219. u Nikeji blagodareći ljubavi i razumevanju vizantijskog cara Teodora I Laskarisa i tadašnjeg carigradskog patrijarha Manojla I Haritopula Sarantena. Jasno je da se Sveti Sava prihvatio ovog podviga, dobijanja autokefalije, iz brige za bližnje, prevazilazeći samoživost, u želji da razjedinjene hrišćane srpske države zbliži i istinski sjedini u svetoj liturgiji. Drugim rečima, činio je što je činio da našim precima, a i svima nama, pruži mogućnost da se istinski nađemo zajedno u Jevanđelju Hristovom, u Crkvi Njegovoj, u kojoj se svi narodi i svi ljudi kao deca Božja sjedinjuju da se pričeste životom Svete Trojice u jednoj, zajedničkoj liturgiji kao u predokušaju carstva nebeskog. Dobivši titulu „arhiepiskopa sve srpske i pomorske zemlje“, Sveti Sava je svoju arhipastirsku službu započeo u Domu Spasovom, u manastiru Žiči, trudeći se da, po Domentijanovim rečima, „duše hristoljubive hrani dušekorisnim besedama i duhovnim rečima“. Ispunjen Hristom i svim duhovnim darovima, „potoke bogoslovlja svima izlivaše“. U vreme Svetog Arsenija Sremca, naslednika Svetog Save, sedište Srpske Crkve biće premešteno duboko u tadašnju unutrašnjost države, u Peć. Evo, iz Pećke Patrijaršije, već osam vekova, Srpska Crkva svedoči svetu blagu vest Jevanđelja o novorođenom Bogomladencu koji dolazi u svet da svojim iskupiteljskim delom spase svet i čoveka.

Nebozemnu istinu da je prvo Gospod zavoleo nas, a da smo mi pozvani da na tu ljubav odgovorimo hrišćanskim životom, posvedočili su naši sveti preci, pokazavši nam da se u ovakvoj istoriji, u ovakvom svetu, bije bitka za carstvo nebesko. Utvrdili su nas u veri da se podvigom ulazi u večni život i da, ukoliko na taj način priđemo životu, nema podvojenosti na carstvo nebesko i carstvo zemaljsko, jer postoji samo jedna istorija, jedna tvorevina Božja, jedno carstvo, jedna ikonomija Božjeg promisla i našega spasenja. Drugim rečima, mi istoriju u kojoj živimo, carstvo zemaljsko, osvetljavamo carstvom nebeskim, tako da se istovremeno borimo za pravdu Božju i za carstvo Božje, dok će nam se sve ostalo, po rečima Hristovim, dodati (Mt 6, 33; Lk 12, 31) u ovom svetu i u ovom vremenu.

Boreći se za pravdu Božju i za carstvo Božje i osvetljavajući carstvo zemaljsko carstvom nebeskim, pozvani smo da posebnu brigu pokažemo prema našoj braći i sestrama na Kosovu i Metohiji. Svakodnevno slušamo o „napretku i razvoju ljudskog društva“ i o „posebnoj brizi za ljudska prava“. Međutim, dok mi, kao i narodi koji nas okružuju, imamo pravo na različite životne izbore, našoj braći na Kosovu i Metohiji oduzimaju čak i osnovno pravo na život dostojan čoveka. Zato smatramo da je jedan od bitnih preduslova za rešenje problema na Kosovu i Metohiji izgradnja društva zasnovanog na vladavini prava, u kome ljudi različitog porekla mogu da žive u miru, uz punu zaštitu i poštovanje svačijeg verskog, kulturnog i narodnog identiteta. Govoriti o trajnijem rešenju problema na Kosovu i Metohiji bez uvažavanja ovih preduslova značilo bi prihvatiti ratno i poratno etničko čišćenje i otimačinu kao svršen čin i odbaciti sve vrednosti na kojima, bar načelno, počiva hrišćanska Evropa, ali i čitav svet.

Osnovno načelo

Mi tražimo poštovanje jednog od osnovnih hrišćanskih načela: „Sve što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima“ (Mt 7, 12). Sve što zahtevamo za našu braću i sestre na Kosovu i Metohiji spremni smo da pružimo i pružamo i svim narodima koji žive ili na Kosovu i Metohiji, ili u drugim krajevima Srbije. Ali ta sloboda za srpski narod i za sve druge nije moguća u samoproglašenoj lažnoj državi Kosovo! To najbolje dokazuju događaji naših dana: varvarsko lišavanje srpskog naroda na Kosovu i u Metohiji namirnicama, lekovima i drugim stvarima neophodnim za život uvođenjem već zloglasnih „taksi“, stalne pretnje, hapšenja i mnogo šta drugo, a najnovije je osnivanje takozvane kosovske vojske, u cilju daljeg zastrašivanja i konačnog izgona svih Srba, kako onih južno od Ibra tako i onih severno od te srpske reke. Ponovo ističemo da je za nas pitanje Kosova i Metohije, između ostalog, pitanje opstanka našeg naroda, sveštenstva, monaštva i, naročito, naših drevnih svetinja, bez kojih ne bismo bili ono što jesmo. Naše svetinje nisu samo kulturno-istorijski spomenici već imaju dublji smisao postojanja, prvenstveno kao mesta liturgijskog sabiranja našeg naroda, i to ne samo onog sa Kosova i Metohije već i iz svih krajeva Srbije i sveta gde Srbi žive. U nadi da će nam radost novorođenog Bogomladenca pomoći da zajedno pronađemo put i iziđemo iz bespuća kome je uzrok greh (Rim 7, 20), pozdravljamo našu braću i sestre na Kosovu i Metohiji u njihovim naporima da opstanu i ostanu na zavetnoj srpskoj zemlji, rečima koje Hristos upućuje svojim sledbenicima kroz vekove: „Ne boj se, malo stado!“ (Lk 12, 32). Jer sve što je rođeno od Boga pobeđuje svet; i ovo je pobeda koja pobedi svet - vera vaša“ (1 Jn 5, 4).

U isto vreme, ostajemo u nadi da će i krivce za težak položaj naših sunarodnika obasjati svetlost Rođenja Hristovog i da će i oni shvatiti dubinu greha koji čine ne samo prema nama i našoj braći i sestrama već i prema sebi i svome potomstvu. Možda će se setiti reči premudrog Solomona: „Pravedne izbavlja pravda njihova, a bezakonici se hvataju u svojoj zloći“ (PrS 11, 6).

Sa pastirskom brigom i odgovornošću pozivamo našu braću i sestre u Makedoniji koji su u raskolu da, u duhu Hristove ljubavi, shvate da je autokefalija isključivo crkvena institucija. Ukoliko bi se, po logici ovoga sveta, autokefalija shvatala na drugačiji način, kao element državne suverenosti, nacionalne posebnosti ili odvajanja, onda ona ne doprinosi jedinstvu i izgrađivanju Crkve, već podstiče samodovoljnost i samoživost, postaje i ona, paradoksalno, hula na Duha Svetoga.

Isti poziv upućujemo i onima koji govore o nekakvoj „crnogorskoj crkvi“, koji ostaju slepi kod očiju jer ne vide drevnu Mitropoliju crnogorsko-primorsku. Oni zaboravljaju da spasenje nije uslovljeno izjašnjavanjem ko je Srbin, a ko Crnogorac. Iskušenje je isto kao i u nama bliskoj i bratskoj Ukrajini, gde takođe ostrašćeni šovinisti-rusofobi, predvođeni korumpiranim političarima, uz „asistenciju“ unijatv i, nažalost, uz nekanonsko saučesništvo Carigradske Patrijaršije, produbiše i proširiše postojeće raskole i ozbiljno ugroziše jedinstvo pravoslavlja u celini. Hristos nije došao da spase samo jevrejski narod, iako je taj narod bio izabran od Boga da sve narode pripremi za dolazak Mesije, već je došao kao Spasitelj svih naroda, ma kako se oni zvali (Rim 10, 12) i ma kako se u kom vremenu izjašnjavali.

Radost darovanog nam spasenja, poklona na kome svi treba da blagodarimo, zajedno možemo doživeti samo kroz međusobno praštanje i izmirenje. Imajući ovo u vidu, duboko žaleći i saosećajući sa srpskim i svim ostalim žrtvama nesrećnih ratova na prostoru Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije, molimo se novorođenom Bogomladencu, Darodavcu svakog mira, da se mir konačno useli u naša srca, da oprostimo jedni drugima, jer je i Gospod oprostio nama sagrešenja naša (2 Kor 5, 18). Jedini način da se oslobodimo robovanja prošlosti i dnevnopolitičkim interesima jeste praštanje i pomirenje na koje pozivamo sve narode sa kojima smo nekada živeli u jednoj državi.

Poruka rasejanju

Posebno se obraćamo našoj duhovnoj deci u rasejanju, od Amerike do Azije, od Evrope do Australije, i pozivamo ih da prema svima uvek i na svakom mestu pokazuju ljubav na delu. Budite milostivi, ne sudite i ne osuđujte, opraštajte, pomažite jedni drugima (Lk 6, 37-38) i uvek imajte na umu reči Hristove: „Neće svako ko mi govori: Gospode, Gospode, ući u carstvo nebesko, no ko tvori volju Oca mojega koji je na nebesima“ (Mt 7, 21). Budite savesni i odgovorni građani zemalja koje su vam pružile dom, molite se za gradove u kojima živite jer će u njihovom dobru i vama dobro biti (Jer 29, 7), ali nikada ne zaboravite svoju veru, jezik i otadžbinu, zemlju vaših predaka, natopljenu krvlju mučenika.

Sve vas, deco naša duhovna, pozivamo na međusobno razumevanje, ljubav i praštanje. Čuvajmo se teških i neoprezno izgovorenih reči, imajući na umu da društveno okruženje u kome živimo stvaramo upravo rečima. Blage reči leče, gruba reč povređuje, a rane od reči često su grublje i od fizičkih rana. Zbog toga nas premudri Solomon uči da su smrt i život u moći jezika (PrS 18, 21). Ukoliko vidimo da nam bližnji nanosi nepravdu, postupimo po jevanđelskom načelu, razgovarajmo sa njim čineći sve što je u našoj moći da dobijemo brata svoga (Mt 18, 15). Opraštajmo jedni drugima do sedamdeset puta sedam (Mt 18, 22), a u sudovima koje donosimo prema drugima rukovodimo se istinom koju treba da obrazlažemo blago, sa poštovanjem, dobre savesti (2 Kor 4, 2).

Blagodareći Gospodu na ovome danu, u kome, po rečima Svetog Romana Slatkopojca, „Djeva rađa Nadsuštnoga, a zemlja pećinu nudi Nepristupnom; anđeli i pastiri zajedno slave, a mudraci putuju u društvu zvezde; radi nas se kao malo dete rodi prevečni Bog“, javljamo svetu veliku radost i sve vas pozdravljamo sveradosnim božićnim pozdravom:

Mir Božji, Hristos se rodi!
Srećna i Bogom blagoslovena nastupajuća Nova 2019. godina!

(Kurir.rs/E. K. /Foto: Ilustracija)