ZORAN (45) NA ALJASCI PAKUJE RIBU I OTKRIVA Za 2 meseca može da se zaradi i do 18.000 dolara, a Srbi samo o jednom misle

Zoran Vučinić (45), rodom iz Bora, a već dugi niz godina preseljeni Beograđanin, u junu ove godine odlučio je da se otisne na dalek put, čak do Aljaske u potrazi za dobro plaćenim poslom.

Jedna od srećnih okolnosti, dodaje, jeste i ta što tamo nemaš gde da potrošiš zarađeni novac.

- Okolo su samo fabrike, eventualno poneka prodavnica. Inače, sve ostalo, kao što su obroci i smeštaj, ti obezbeđuje kompanija - priča ovaj Boranin.

Mesto u koje se Zoran tačno otisnuo na Aljasci je u blizini ostrvskog grada Fols Pas. Tu su fabrike koje je bave obradom i pakovanjem ribe u letnjoj i zimskoj sezoni, i to najviše lososa, a on je radio u jednoj od njih.

Kako je ispričao, posao nije fizički težak i "tvoje je samo da radiš", dok su mane to što je psihički nešto više zahtevno, jer je posao donekle jednoličan, a vrlo često i dosadan.

- Treba stalno da imaš na umu zbog čega si došao ovde. Meni se nekoliko puta dešavalo da sam neraspoložen, ali onda u glavni krenem da se presabiram za šta ću potrošiti zarađeni novac i odmah mi misli krenu na drugu stranu - iskren je .

Inače, Zoran je diplomirani agroekonomista, Poljoprivredni fakultet završio je u Beogradu, trenutno radi u svojoj struci i ima svoju firmu koja se bavi ishranom životinja. I pored toga što za sebe može da kaže da je "sam svoj gazda" rešio je da ode na dalek put, promeni čak pet aviona, nekoliko gradova i stigne na kranji severozapad Amerike.

Kako priča, svaka agencija, kao i kompanija različito plaća, ali uglavnom su slične cene.

- Moja satnica se plaćala deset dolara, a radno vreme je bilo 16 sati. Od toga uglavnom se radi oko 10 sati efikasno. Pauze su na svakih 4 sata po 15 minuta ili po pola sata odmora - dodaje Zoran Vučinić.

Radnici takođe imaju slobodne dane u skladu sa ulovom ribe, tako da ako je taj dan ulov bio neuspešan, biće slobodni.

- Dešavalo se da radimo četiri do pet dana po 16 sati što ume da bude fizički dosta iscpljujuće, ali opet tu su pauze tokom kojih se možemo odmoriti - kaže Zoran.

Radnici imaju tri obroka, sobu za spavanje, kao i kantinu u kojoj tokom čitavog dana mogu neograničeno i besplatno da uzimaju piće, slatkiše i grickalice. Takođe, kompanija plaća i avionsku kartu ili se novac refundira kasnije, a jedini stvarni trošak jeste novac koji se izdvaja za zdravstveno osuguranje i naknada agenciji, što iznosi najviše do 500 evra , kaže Zoran.

Moto većine Srba, ali i ostalih radnika jeste to da svako dođe i pošteno radi, ali da se uvek vrati svom domu. Zoran kaže da i pored svih pogodnosti ne bi mogao da ostane i živi u Americi, s obzirom na to da ga u Srbiji čeka njegova ćerka, kao i stalan posao kojim se bavi.

Najlepše od svega što je ostavilo utisak na Zorana kao i na sve Srbe kojih je tamo zaista mnogo, jeste to što niko ne gleda odakle si došao, koje si veroispovesti, seksualnog opredeljenja. Svi se jednako druže i poštovanje vlada među svima njima.

- Ima dosta Meksikanaca, Portorikanaca, Ukrajinaca, Poljaka, Bugara, Moldovaca, ali ipak je najviše Filipinaca jer se oni čitav život bave preradom i ulovom ribe. Srbi su dosta poštovani i mogu slobodno da kažem da nas tamo mnogo vole i uvek nam se obraduju kada stignemo. Nema diskriminacije, svi se družimo, slušamo muziku zajedno i tako trošimo slobodno vreme - navodi on.

Agencija je zadužena za odabir radnika, kaže, godine se uglavnom ne gledaju, ali neki uslov je da mogu da se prijave do 45. godine, mada bude i starijih.

Tokom svog radnog iskustva na Aljasci, Zoran kaže da je imao čak prilike da u nekoliko navrata vidi prvi put u životu uživo ajkule, razne vrste riba, foke, pa čak i kita. Dodaje i da se licise tamo tretiraju kao kod nas domaće životinje jer ih ima među radnicima i stanovnicima malog ostrvskog mesta gde ima svega 50 stanovnika, a i ne plaše se ljudi.

(Kurir.rs/Blic/M.V.)

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: