NEOTKRIVENA TURSKA: Reporter Kurira u Eskišehiru, selu Kumbet i Sivrihisaru, draguljima Male Azije

Uni­ve­r­zi­te­t­ski cen­tar dru­ga­či­jim od Ista­n­bu­la či­ni to što ši­ro­kim uli­ca­ma pro­mi­ču iste­to­vi­ra­na mla­da te­la, pa i pla­ve, ze­le­ne, sva­ka­ko obo­je­ne gla­ve, go­la le­đa, ra­me­na, kra­t­ke su­k­nje...

Stari grad

- Kako ne znam za Eskišehir?! Pa taj fudbalski klub mi je na tiketu stalno - naš će jedan čovek, inače i vlasnik turističke agencije.

Ali, naravno, Eskišehir mu nije u ponudi. I ne zna gde je tačno. A kladim se da svi ti naši momci koji se klade na Eskišehir iz keca u dvojku ili kontra i ne pretpostavljaju kako je dobro biti ovde.

Stari grad, što mu je zapravo ime na turskom, podseća na sve samo ne na to. Poznat i kao turska Venecija, jer mostići sa zlatnim statuama nimfi i sirena, i gondolama koje ispod promiču, kao da su istrgnuto parče čuvenog grada.

Ali ono što ovaj grad, od nekih milion duša, čini drugačijim su ljudi. Mladi. Na svakom koraku. I posle obilaska jezgra Istanbula, ovo deluje kao da nisu iz iste zemlje. Širokim ulicama promiču istetovirana mlada tela. Pa i plave, zelene, svakako obojene glave. Gola leđa, ramena, kratke suknje. Jeste, ima tu i ubrađenih žena, kojima se samo lice vidi. Ali ovde su ubedljiva manjina.

Ušuškan na severozapadu Turske, stecište je mladih iz cele Anadolije, pa i šire. Eskišehir je, pre svega, univerzitetski grad. Jedan od nekoliko na svetu koji je okupio najveći broj studenata. Pa time i najmlađi po populaciji u državi.

Staklo kao znamenje

I duž reke Porsuk, koja ga useca, i duž njene zelene, uređene obale rastrti mladi. Leže, sede, uživaju, slušaju muziku... Isto je i pred samim tržnim centrom - zelena trava prošarana „izletnicima“. A tu su i šarene kućice za pse lutalice. U Eskišehiru ih je na sve strane. Kao i mački u Istanbulu. I oni su debeli, veliki.

Ali Eskišehir ima i druga znamenja. Staklo, pre svih. One najbolje komade baštini muzej. Tu je čudesni aligator, korset, Bogorodica Trojeručica... Al’ posebna je draž u malim, staklarskim radionicama. Ovde nastaju preslatka dela. U jednoj omanjoj, gde se čovek jedva može okrenuti, u priličnom neredu, ali sa urednim policama, mladić od pivske plaše za tili čas napravi labuda. Majka, od koje izuči zanat, tu je negde, a debela mačka svugde. Skače po policama, preko staklenih maca i prasića, pa i Din Kihota, ali sve ostaje na svom mestu. A staklene trešnjice iz ove radionice, okačene o tanki kanap, sad su hit u jednoj beogradskoj školi i potajna želja mnogih devojčica.

Isti grad krasi i sepiolit - beličasti kamen, zapravo mineral, mekan i lak kao perce. Igranje i rezbarenje uistinu je zanimljivo, a pretvara se u svakakva zanimljiva dela, pa i nakit. Kad izbruse kamen za prsten, dovoljno je parče šarenog papira zapaliti i prisloniti ga. I unikat je zagarantovan. Šare nikad ne mogu biti iste.

Na sat vožnje ostaci su grada kralja Mide. Istog onog koji je po legendi imao magareće uši. Istog onog koji je od Dionisa tražio i dobio da sve što dotakne pretvori u zlato. Ali zlato se ne da jesti i piti. Kakvo prokletstvo i nauk. Taj grad i „zgrade“ u steni tu su, naravno, iz frigijskog perioda. Šest vekova pre Hrista stepenasto su uklesali „odaje“, gde se savršeno red znao. Zvezda upekla. Živa verovatno prešla i 40. podelak. Dok obiđeš grad, a hlada nigde, čini ti se da živ biti nećeš. Voda u flašici odavno je vrela, ne pomaže. Divno je sve ovo, toliko podseća na Kapadokiju. Ali ni tamo se ne ide baš kad upekne. Ako se, naravno, ne mora.

Selo Kumbet

U selu pored psi su kost i koža. Siromasi kao i sam kraj. A tek je tuga naša sledeća stanica - selo Kumbet ili ti u prevodu turbe. Ime dobi po samom turbetu, grobu uzdigutom nad njim, gde se ptice gnezde. Tu su ostaci života iz 8. veka pre nove ere. „Kuća“ u steni od pre 30 vekova sa sjajnim reljefima izgleda bolje od one prave na nju naslonjene. Slama i blato i nekoliko kvadrata. Kao i većina ostalih u selu. A opet na svakoj udžerici satelitska antena. Nadrealno.

Sivilhisar. Poslednja stanica. Mesto od nekih pet hiljada duša. Na ulazu bronzani hodža jaše magarca okrenut leđima. Legendi je više iza tog prizora, ali hodža je jedan. I svi ga čuvaju.

Gužva. Narod na sve strane, pazarni je dan, a policijski auto probija se kroz gužvu. Iz megafon stižu naređenja - maske, maske, maske! Obavezne svugde i uvek. I zaista, svi ih nose.

Baštini Sivilhisar Ulu džamiju, svu od drveta, u koju nijedan ekser nije zakovan, Sahat-kulu s koje se nadaleko vidi, gospodsku kuću koja posebno čuva, zastrt turskom zastavom, krevet gde jednom zanoći Ataturk. A baka koja kraj kuće čuva i štapom goni ćurke tek je simpatična i slika je i prilika života ovde. U kući-muzeju običnog naroda turska trpeza, a i ćilim, preko koga je lepa devojka Turcima otkrila plan mesta izvučen od vizantijskog vojnika. Bio je to ključ za pad mesta pod Osmanlije.

Sapunica

A tek tu su načičkali spomenike i skulpture pod stenama - svega i svakoga tu ima. I međ konjanicima, vojnicima, Osmalijama, cvećem od bronze ogroman znak da se tu snima poznata turska sapunica! Iznad je Sahat-kula, a pored jermenska crkva iz 19. veka. Pusta, naravno. Jermeni su odavno morali ići. Tek ponegde ispod prekrečenog svega vire ostaci neke ikone. To zapravo i nije crkva, već izložbeni prostor, a ulazi se kroz „vrata“ od najlonskih traka. Sve tako skupa je groteskno. A uistinu i nekako tužno.

Ali od celog putovanja, počev o Istanbula, Sivilhisar ostavlja najdublji pečat. Onaj ljudski. Ta prosta čeljad, gostoprimljiva, ona su koja se danas retko sreću. I da li je to do te daljine od svega i sveta ili toga što se ne čini da ovde neki bogato žive, tek drugačiji su. A i nekako boli kad žena pita da li nam je mnogo sedam evra za ručno rađenu, vezenu torbicu...

A bake u muzeju ćilima i tkanje s njima na razboju vrati te u detinjstvo i zaboravljeni tavan, gde je stajao isti takav bakin...

* Putovanje realizovano uz pomoć Ministarstva kulture i turizma Republike Turske

Jelena S. Spasić