ALEKSANDRA PODUČAVALA DECU U KENIJI, TAMO JE DOBILA I MALARIJU: Ta deca nemaju ništa, a zahvalna su na svemu! Jedu JEDNOM DNEVNO
Ta deca nemaju ništa, a zahvalna su na svemu! Imaju samo jedan obrok dnevno koji im je obezbedila škola, a tokom vikenda mnogi od njih ne pojedu ništa! Oni nikada nisu igrali fudbal pravom loptom, ne znaju šta je crtani, ne znaju za pravi toalet, a iz istog lavora piju vodu i u njemu peru ruke. Njihova učionica nema krov, već lim koji prokišnjava. Podovi su puni rupa, a miševa ima u tolikom broju da ih posmatramo kao đake!
Prenosi tako za Kurir prve utiske Beograđanka Aleksandra Savić (19), koja se nedavno vratila iz Kenije. Tamo je šest nedelja volontirala kao nastavnik u školi Kajabo u Najrobiju.
Kaže da joj je oduvek bio san da volontira u Africi, čvrsto je rešila i otputovala čak 8.000 kilometara kako bi podučavala decu iz sirotišta u improvizovanoj školi. Od 12. februara do 25. marta predavala je engleski, opštu kulturu i matematiku učenicima prvog, drugog i petog razreda. Tokom tih šest nedelja bila je smeštena kod takozvane host porodice kojom je oduševljena, doživela je mnogo lepih stvari, a jedna od loših je malarija.
Porodica u kojoj je odsela Aleksandra vodila ju je na sve porodične događaje, u crkvu, a svima su je predstavljali kao "svoju ćerku iz Srbije". Najveći utisak na nju ostavila su dečica kojima je bila predavač.
- Škola nema pravi krov, kada pada kiša, uopšte ne mogu da se drže predavanja, vetar podigne taj lim, pa ga baci, jako se čuje... Učionice imaju rupe u podu, pa mi se dešavalo i da padnem. Nemaju WC, tačnije postoji neka improvizovana prostorija. Miševi trčkaraju po učionici, od velikih do malih... - prenosi nam svoje utiske Aleksandra, koja inače volontira u AIESEC, preko kog je i otišla u ovu državu.
Kaže da su ta dečica zahvalna na svakoj sitnici.
- Svaki put su posle nastave dolazili do mene da mi kažu: "Bog te blagoslovio!" Uživala sam s njima i vezala sam se za njih, nedostaju mi. Neka deca su iz doma, nemaju roditelje. Jednu devojčicu su roditelji bacili u reku, pa ju je našla jedna žena i usvojila. Svi oni su siromašni, a iznenadilo me je koliko znaju da dele - navodi Aleksandra:
- U školi postoji ručak, i to im je jedini obrok koji imaju tokom dana, većina njih ne jede uopšte vikendom, jer nema škole. Ta deca cene sve, njima je hrana luksuz. Pregledala sam im testove i jedno od pitanja je bilo: "Šta možeš da podeliš s bratom i sestrom?", svi su napisali hranu, to mi je bilo fascinantno.
Aleksandra je učenicima pustila i crtani film, tada su ga ovi mališani prvi put i pogledali. Lopte su pravili od papira i tako igrali fudbal, a Aleksandra im je iz Beograda donela dve prave lopte na poklon.
- Zajedno smo igrali fudbal, plesali, pričali... Dosta toga sam naučila od njih, pre svega to su zahvalnost i deljenje. Poslednji dan sam im kupila dosta slatkiša, nisu čak ni hteli sve da prime - priča nam ona.
Najveći problem joj je bilo to što voda s česme nije bila za upotrebu, te je svakog dana nosila tri-četiri litra vode. Tokom svog boravka dobila je i malariju.
- Otišla sam na posao i krenula je malaksalost. Kada sam došla kući, imala sam temperaturu 38 i otišla sam u bolnicu. Testirali su me i rekli da imam najblaži oblik malarije. Ležala sam nekoliko dana, dali su mi lekove i pojačali dozu antimalarika. Nije bilo ništa strašno.
Ova mlada devojka imala je i podršku svoje porodice, a kako nam je rekla, planira da sledeće godine ponovo ode tamo.
Bonus video:
"INTERES ZA VRAĆANJE U SRBIJU SVE VEĆI" Predsednik Vučić: Oko Božića plan za povratak ljudi iz dijaspore