Nisam mogla da stojim na nogama, a lekari su mi govorili da želim da budem u centru pažnje! Sara (19) je počela da ima čudne simptome, a onda je otkrila istinu

Ovo za Kurir kaže Sara Rađenović (19) iz Zemuna, koja je do svoje 16. godine živela uobičajeni život, a onda je njen svet počeo da se menja. Nakon dve godine brojnih pitanja bez odgovora, strepnje i raznih analiza, saznala je da boluje od mijastenije gravis (MG), retkog neuromišićnog oboljenja, koje se manifestuje slabošću skeletnih mišića. Simptomi bolesti su kod nje krenuli relativno diskretno...

- Počelo je s vidom, s vremena na vreme sam videla sve duplo. A potom je krenula i slabost mišića. U to vreme sam išla u srednju školu i učionica mi je bila na poslednjem spratu. Dešavalo mi se da se penjem uz stepenice i - padnem. Kao da me neko otpozadi udari u noge. Samo se oduzmem i padnem. Nisam gubila svest ili nešto slično, već jednostavno noge otkažu.

Dešavalo joj se i da, pri ulasku u autobus, podigne nogu, ali da nema dovoljno snage da se osloni, te se samo sruši. Nije se dešavalo svakodnevno, pa nije tome pridavala veliki značaj.

- Međutim, na jednoj proslavi sam krenula da igram kolo. Nije prošao ni minut a ja sam se srušila. Tada sam znala da nešto nije u redu, jer sam trenirala ples, išla sam i na takmičenja...

Sara se poverava mami i kreće potraga za uzrokom. Dobila je uput za neurologa u dečjoj klinici.

- Tamo sam uradila test provere mišića i taj nalaz je bio u redu. Lekari su pretpostavili da mi nije ništa, rekli su da mi se to dešava verovatno zbog stresa i da treba da naučim da se manje uznemiravam. Pomislila sam i ja da je umor i pustila sam to tako neko vreme, ali kako su ove epizode postajale sve češće, krenuli smo dalje da istražujemo.

Išla je na više klinika, radila različite analize, ali svi nalazi su bili dobri.

- Niko nije znao šta mi je. Pojedini lekari su mi govorili da mi nije ništa, da samo tražim pažnju, a dobijala sam i komentare da kosti ne mogu da podnesu moju težinu - priseća se Sara s gorčinom.

Tek nakon 18. rođendana, dve godine nakon prvih simptoma, konačno je došla do pravog lekara i dobila dijagnozu.

- Urađen mi je test neuromišićne transmisije (TNT), koji je pokazao da je oslabljen prenos impulsa s nerava na mišić i dobila sam dijagnozu MG. I meni je tada pao kamen sa srca, koliko god to čudno zvučalo, jer sam dve godine slušala svašta. Bilo mi je lakše kad sam shvatila da sam bila u pravu što sam verovala sebi i svom telu. Konačno sam saznala šta mi je i mogla sam da uradim nešto za sebe i svoje telo - priča ova hrabra devojka.

Sari se za te dve godine stanje znatno pogoršalo. Pala je u krevet, nije bila sposobna da sama ode do toaleta, opere kosu... Dešavalo se da je majka morala da je hrani, jer nije mogla ni viljušku da drži u rukama, tečnost koju bi uzela izlazila bi joj se na nos...

- Dobila sam terapiju, išla sam na operaciju vađenja žlezde timus i situacija se popravila. Počela sam da izlazim, da bolje hodam, lakše dišem.

Mijastenija gravis je neizlečiva bolest, ali oboleli uz lekove mogu dosta dobro da funkcionišu. Međutim, i tu ima boljih i lošijih dana.

- Slabost mišića ruku i nogu je nešto što je meni svakodnevno, a ostali simptomi se menjaju. Trenutno nisam u najboljoj fazi, ali se trudim da se ne prepustim. Ima perioda kad potonem, ali se brzo dignem. Trudim se da slušam muziku, gledam neku seriju, radim šta volim kako se ne bih prepustila negativnim osećanjima. Snagu crpim iz svoje majke. Ona je žena lavica i moja najveća podrška. Svu tu pozitivnost sam videla od nje - kaže Sara, koja veruje da se sve dešava s razlogom.

- Možda je za ovu bolest razlog bio taj da naučim da volim i poštujem sebe. Nisam znala sebe da čuvam, a ova bolest mi je pomogla to da naučim. Ljudi ne treba da se srame toga što su bolesni, već s poštovanjem i ponosom da pričaju o tome, jer to kroz šta oni prolaze svakodnevno je za divljenje.