"U Srbiji deca trče slobodno, dok u SAD misle da će ih neko kidnapovati čim izađu na ulicu": Čuveni američki naučnik o životu u Srbiji! Jedna stvar ga izluđuje!

Mnogi ljudi u Srbiji i na Balkanu veruje da je život u SAD ostavrenje sna i maštaju da se jednog dana presele tamo. Međutim, zanimljivo je da sve više Amerikanaca koji dođu u Srbiju pričaju da je ovde mnogo bolji kvalitet života i da bi radije živeli ovde nego u SAD.

On je profesor na Univerzitetu Mičigen, vodi svoju kompaniju "Backyard Brains," i takođe je srpski zet. On jednom godišnje dolazi sa svojom porodicom u Srbiju na mesec ili dva, a za Jutjub kanal "Attic life" ispričao je šta je to što mu se sviđa u Srbiji, kako poznato srpsko gostoprimstvo može ozbiljno da šokira Amerikance i zašto Srbi nisu navikli da javno postavljaju pitanja.

- Toliko volim Srbiju da bih radije bio ovde nego u SAD - započinje on priču za ovaj kanal.

Greg kaže da je lepote Srbije upoznao preko svoje supruge Srpkinje, a nju je zavoleo jer ima strastveni odnos prema stvarima koje radi, makar to bili i hobiji. 

Smatra da je to negde i odlika srpskog naroda.

Srpsko gostoprimstvo može da izludi

Međutim, srpski običaji jednog Amerikanca ponekad mogu potpuno da izlude.

- Pravili smo rođendansku zabavu za moje dete i nabavili smo dosta hrane. Na kraju zabave ostala su dva tanjira i moja žena je bila ljuta na mene, jer je smatrala da je malo hrane ostalo, odnosno da nisam nabavio dovoljno, pa su se ljudi suzdržavali od jela. Dakle, ovde u Srbiji, postoji ideja da se prema gostima ponašate kao prema kraljevima, a ja kao inženjer smatram da preterivanje možda nije baš optimalno rešenje - kaže on sa osmehom i dodaje potom ozbiljno da mu se, u stvari, jako dopada to što se ljudi ovde ophode prema gostima. Stavljaju ih na prvo mesto i misle o njegovim potrebama. Toga u SAD - nema, kaže on.

Takođe, njemu kao Amerikancu čudan je i naš prisan odnos sa komšijama.

- Roditelji moje supruge su umrli i kada se vratimo tamo, boravimo u stanu u kom je odrasla. Tu imamo jednu komšinicu. Ona ponekad samo otvori vrata i uđe, uzme nešto... Kada sam to video prvi put bio sam šokiran: "Zar nećeš da kucaš?", pomislio sam - priseća se Greg.

Međutim, taj osećaj zajedništva mu se ujedno i vrlo dopada.

- U Srbiji svuda, a, čini mi se, posebno u blokovima postoji osećaj zajedništva. Moja supruga mi je stalno pričala da toga nema u SAD. Nisam se slagao. Mi se isto u SAD viđamo, pravimo zabave... Trebale su mi godine da shvatim da je ona u pravu. Družili smo se sa roditeljima dece koja su se družila sa našom i verovao sam da smo prijatelji. Međutim, kada su deca prestala da se igraju jedni sa drugima u školi, prestali smo i mi da se družimo. Dok je ovde potpuno suprotno. Ljudi se druže međusobno, i ako imaju decu, ona se druže zbog roditelja. Ako i među decom bude neki konflikt ili problem moraće da se nađe rešenje - kaže Greg i dodaje da su tako prijateljstva mnogo iskrenija što primećuju i njihova deca koja mnogo vole da dođu u Srbiju. 

- Mislim da ima nešto u toj dubini tih prijateljstava. Naša deca imaju samo osam i 10 godina, tako da nemaju puno iskustva, ali mislim da mogu da naslute kako su ovde prijateljstva iskrenija. 

Problem sa postavljanjem pitanja

Greg dosta predavanja drži učenicima i studentima. Kaže da u Srbiji ima mnogo fantastičnih mladih ljudi, ali ono što ga iznenađuje je što kod nas mladi slabo postavljaju pitanja.

- Video sam da im je predavanje zanimljivo, ali kada bih tražio dobrovoljca za nešto ili tražio da postave pitanja, niko se nije javljao. Međutim, kada bi se predavanje završilo, svi bi mi prišli želeći da razgovaraju.

U SAD ne samo da je u redu postavljati pitanja, već se deca i ohrabruju da to rade. Međutim, Greg kaže da primećuje da se ta praksa uvodi i kod nas, i da se stvari menjaju.

- Predavao sam nedavno u Prvoj beogradskoj gimnaziji. To je jedna prelepa zgrada i bilo je puno učenika. I tog puta bilo je skroz drugačije. Osećam da se bar u srednjim školama stvari i u tom smislu menjaju.

Šta znači biti živ

Gregova firma je donirala i nešto opreme srpskim školama. On kaže da mu je drago da se na neki način oduži zajednicu. Napisao je i knjigu "Kako radi vaš mozak", ali, kako sam priznaje, nikad nije bio skroz zadovoljan krajem. Razradio je dosta temu o tome kako čula kodiraju informacije i kako mozak komunicira sa različitim delovima tela, ali nije do kraja ono što ga je baš zanimalo - šta zapravo znači biti živ.

- Baš na toj temi smo radili sa Srbima ovog leta i razvili smo čitav niz eksperimenata. Uradili smo neke prilično neverovatne stvari ovde.

Izluđuje ga odnos Amerikanaca prema deci

Greg kaže da ono što ga apsolutno izluđuje u SAD je njihov odnos prema deci i navodnoj bezbednosti.

- U SAD, na primer, ako biste ikada pustili svoje dete na bicikl bez kacige, ljudi bi mislili da niste normalni. A dokazano je da ta kaciga zapravo ništa ne pomaže i da više služi za neku signalizaciju. Takođe, u eri, u kojoj sam ja odrastao, mogli smo da šetamo bilo gde sami. Išao sam sam do prodavnice da kupim žvake i slično. Moji roditelji nisu nužno morali da znaju gde sam, zar ne?! A sada je potpuno drugačije. Roditelji u svakom trenutku žele da znaju gde su im deca i zbog njihovog ponašanja počinjemo da imamo generaciju koja ne želi da odraste, gde deca zauvek žele da ostanu deca. Problem je što se roditelji previše plaše da ih puste da odrastu. I tako sva deca imaju one satove i non stop smo u kontaktu sa njima - kaže ovaj naučnik ispričavši i primer nesamostalnosti dece.

- Jednom detetu je sat ostao bez baterije i rekao je da ne može da ide kući jer je navikao da priča sa mamom sve vreme dok ide kući. A živi samo nekoliko blokova odatle... Rekao sam mu: "Čoveče, moraš naučiti kako se to radi".

U Srbiji postoji sloboda

Ono što mi se, sa druge strane, dopada u Srbiji je sloboda. Kod nas su takve stvari manje izražene.

- Deca mogu da izađu napolje i trče okolo. To se ne dešava u SAD, uopšte. Mi imamo tu ideju o kidnapovanju dece, kao da će ih neki stranac oteti, iako taj strah nije potkrepljen statističkim dokazima. Dakle, ideja da štitite svoje dete uvek i od svega je suluda! To me apsolutno izluđuje - kaže on i dodaje da su ga jednom zvali iz škole jer je njegova mačka ušla u školsko dvorište.

- Bezbednost u SAD je postala toliko luda da su me zvali zbog mačke koja je ušla u dvorište. Smtarli su da mačka predstavlja bezbednosni rizik po decu - ogorčen je Greg koji objašnjava da je ovakvo mišljenje široko rasprostranjeno u SAD, a da se oni koji tako ne misle vrlo lako "kenseluju".

- U trenucima kada nešto moraju da kažu - ne kažu, jer se plaše posledica. Kultura kenselovanja je toliko loša i prouzrokuje toliko štete u životima svih nas - kaže.

On smatra da je, sa druge strane, obrazovanje u SAD bolje.

- Ovde su svi inženjeri sjajni. Tehničke škole proizvode odličan kadar i to me oduševljava. Kad je u pitanju rešavanje konkretnih zadataka tu nema problema. Međutim, drugačije je kada je reč o kreativnijim problemima - navodi on. 

Ipak, ono što najviše ceni u Srbije je taj osećaj povezanosti među ljudima i zajednice.

- Kad bismo u SAD mogli da imamo zajednicu kakvu ima Srbija moj život bi se definitivno poboljšao - zaključuje on.

(Kurir.rs/You tube Attic Life)