Slušaj vest

U Velikoj Britaniji nedavno je izglasan zakon koji omogućava asistenciju pri umiranju, a odmah je izazvao rasprave o etici i pravima koje pruža. Ovaj zakon se odnosi na osobe koje pate od neizlečivih bolesti i žele da okončaju svoj život uz pomoć medicinskog osoblja. Iako omogućava određenu vrstu podrške u procesu umiranja, postavlja se pitanje: Da li ovaj zakon predstavlja legalizaciju eutanazije? Da li je pravo na asistenciju pri umiranju dostupno svim građanima ili postoje posebni uslovi koje treba ispuniti?

Kako je rekao novinar iz Londona Milan Dinić ova tema je u Britaniji prisutna već 100 godina i svaki put je zakon bio odbijen.

"U novoj raspravi, koja je trajala pet sati 29. novembra, usvojen je", rekao je Dinić i objasnio kako će biti sprečene zloupotrebe ovog zakona.

"Biće potrebna saglasnost dva lekara, ali to nije jedini uslov. Osoba mora imati 18 godina, živeti u Velsu i imati zdravstveni karton. Takođe, mora imati mentalnu sposobnost da donese sopstvenu odluku. Takođe, predviđeno je da osoba mora imati potvrdu od lekara da ima terminalnu bolest i da joj je preostalo manje od šest meseci života. Potrebno je da dva nezavisna lekara potvrde ovo stanje, a zatim se ta dokumentacija predaje visokom sudu, koji procenjuje dokumente i donosi odluku na njihovoj osnovu. Kada je odluka doneta, pacijent ima 14 dana da razmisli da li i dalje želi da nastavi sa postupkom", objasnio je Dinić u emisiji "Uranak" na K1, ali i otkrio jedan propust u zakonu.

Kako kaže, ono što zakon nije precizirao je način na koji bi osoba trebalo da okonča svoj život – ona mora sama ubrizgati supstancu, ali nije jasno o kojoj se supstanci radi. Takođe, postavlja se pitanje šta je sa osobama koje nemaju motoričke funkcije, što će biti predmet rasprave u sledećoj debati.

"Ovaj zakon je daleko od toga da će brzo biti primenjen u praksi", objasnio je novinar.

shutterstock-398371651.jpg
Shutterstock 

Psihijatar dr Gordana Dedić objasnila je razliku između asistiranog suicida i potpomognutog umiranja.

"To nije jednostavno. Potrebno je da i narod bude upitan kako o tome razmišljaju. Objasnila bih razliku prema najnovijim literaturama. Ovo je potpomognuto umiranje, za razliku od asistiranog suicida. Asistirani suicid je slučaj koji se dogodio u Švajcarskoj sa kapsulom, ali on uključuje i osobe koje nisu u terminalnoj fazi bolesti, što predstavlja zastrašujuću definiciju. S druge strane, potpomognuta smrt podrazumeva da se uz pomoć lekara daje letalna doza, koju lekar primenjuje u određenoj diskreciji. Postavlja se pitanje ko to daje – da li sam pacijent, lekar, ili neko iz porodice...", pojašnjava doktorka.

Takođe, ona navodi da se mora razjasniti kako se osećaju članovi porodice koji će biti prisutni dok njihov voljen završava svoj život uz njihovu asistenciju.

"Ovo mora biti precizirano, jer je u pitanju veoma komplikovan problem," dodala je dr Dedić.

Isto što i legalizacija samoubistva?

Na pitanje, da li se ovo može smatrati legalizacijom samoubistva, advokat Ivan Simić ističe da se on slaže sa time.

"Po mom shvatanju, jeste. Ovo je još jedna od pošasti savremenog društva, koje srlja u propast. Ako uzmemo Hipokratovu zakletvu, sa kojom se i mi, pravnici, suočavamo učeći medicinsko pravo, to su aksiomi koje polako počinjemo da urušavamo," rekao je Simić.

Dr Dedić ističe da je ranije postojala pasivna eutanazija.

"Pacijenti koji su se našli u situaciji kada njihova bolest više nije mogla da se leči, bilo da su bili na aparatima ili su jednostavno zavisili od pomoći drugih, često dolaze do novih faza u procesu. S vremenom dolazi do liberalizacije i širenja indikacija. Kao lekaru, čini mi se da je ovo postao novi trend. Ranije smo imali pasivnu eutanaziju, koja podrazumeva isključivanje aparata, prekid lečenja ili nepreduzimanje lečenja kada više nije bilo opcija, što su bile prve indikacije. Danas, međutim, dolazimo do asistiranog suicida, gde ljudi kažu da su ranije pokušavali samoubistvo, a sada im je potrebna pomoć kako bi to mogli podvesti pod eutanaziju, asistirani suicid, potpomognuto umiranje, ili na neki način da bude uključena još jedna osoba, uz to da je osoba koja to želi, sama donela tu odluku", rekla je dr

Dedić i ističe da ovaj zakon u Britaniji ne deluje tako jednostavno i da se nada da neće doći do zloupotrebe.

"Zloupotreba može biti pritisak pacijenta na lekara, porodice na same pacijente da možda dođu do takve neke odluke", zaključila je dr Dedić.

(Kurir.rs/Blic, K1)