"On je Don Korleone, šef na mafiju": Vodica kod popovi, ovde se kreće s rakiju! Dođe ambasadorka, vadi kuferče, broji pare ostavi lep bakšiš. Ruku vu poljubi!

- Vodu - velimo.

- Vodica kod popovi, ovde se kreće s rakiju- smeje se Miroslav Kocić iz Navalina, Mikele ovdašnji. Legenda. Kraj Leskovac.

Poznat po dobrom jelu u prestonici Bugarske. I još boljem društvu. Parkiramo pred naizgled običnom kafanom. Izlazi Mikele, rukavi zavrnuti, pravo iz kuhinje. Nosi ključeve.

- Ajte, u crkvu, ovamo.

Otključava kapiju Crkve Preobraženja Gospodnjeg.

- Komšije, od njih i iznajmljujem prostor. Opušteno - smeje se.

Nad ulaznim vratima kafane ikona Svetog Nikole. Da se zna šta slavi. Naveliko i ovde.

Stižemo iz Crkve Svete nedelje, one gde su mošti Svetog kralja Milutina. Upoznasmo tamo sveštenstvo. Žurilo je negde. Kad evo ih na spratu kod Mikelea. Veliki sto postavljen. Kriške hleba ispečene na ckari, u maslinovom ulju i s alevom paprikom. Krckaju pod zubima.

- Moji prijatelji, iz svih crkava. Stalno su ovde.

Mikele je domaći. Rado viđen. Toliko da mu i deo odežde Svetog kralja, čije mošti presvlače svake godine, dadoše da pokloni crkvi u Kumarevu, selu kraj svog Navalina.

Mlađani konobar ne razume srpski. Ni reč. A mi se opustili, evo već drugi dan u Sofiji, s Bugarima ko s domaćima. Sve na srpskom.

Za stolom roštiljdžije. Roštilj majstor iz Bojnika Goran Golubović sa svojim gazdom Božidarom Barbanakovim. Uz vino i dobro meso uživaju. Da se odmore od fast fuda.

- Mikele je Don Korleone, šef na mafiju - smeje se Goran.

Mikele već zamače u kuhinju. Unutra i sin mu Miljan. Prži šarana. Postila i bugarska crkva.

- Moj Miljan 110 medalja ima. Završio školu za kuvara i master u Leskovac. Najbolja škola na svetu. Pa kad mi dođe s moju ženu, svoju majku, pre šest godina otvorismo restoran. Dotle sam 20 godina radio kod gazda po Sofiji.

Žena Danijela ljušti vruće pečene paprike.

- Ne stizam, vruće pa odmah na sto - smeje se.

Nema predaha. Nema odmora. Za ckarom, na roštilju je Mikele. Okreće parčad hleba. Prvo oci da se namire.

Na intervju nam dolazi Leo Martin. Legenda, gospodin, sa šarmom i u 83. godini. Naravno, s gospođom Vasjom. Nasmejani i veseli. Ljupki par se, posle intervjua, priseća te sudbonosne '76. Bi tad međunarodni festival Zlatni Orfej na Zlatnim Pjascima kraj Burgasa. Stiže i Leo Martin. Treba da snima i šou. Al' kasni.

- Došli iz Engleske, s Kube, iz Amerike... samo nema Srbina. Oduvek smo sve iz Jugoslavije zvali Srbi. Gledam dugački foaje hotela, ulazi krupan čovek, ko da dolazi s Marsa. Jun, sve procvetalo, fantazija, vrućina, a on u nekom ko vojničkom mantilu, vuče mu se do zemlje. Kažem: "Da li je ovaj normalan?!" - seća se Vasja.

- Pa kad sam sleteo iz Kanade - eto ga muž.

- A kakav tek skandaldžija! Odjednom buka, vrišti, dere se - nastavlja žena.

- Pa kad su meni, Leu Martinu, dali da delim sobu s dvojcom muzikanata. Skandal!

Tako je počelo.

- Posle je postao personal na letu Sofija-Beograd! Svi su mu se smejali. I tako se godinu dana šetkao - smeje se Vasja, smeje se i Leo.

- Rekla sam da ne mogu da budem supruga nekog pevača, stvarala sam karijeru... Završila jedan fakultet, učila drugi. I da budem supruga pevača?! Pa svi pevači u Bugarskoj bili su mi do kolena! Ali sudbina je htela drugačije.

I evo ih i nakon skoro pet decenija zajedno. U Sofiji.

- Bio sam spreman i karijeru da napustim zbog nje. Ljubav je slepa - eto ga Leo.

Stiže i Mikele. Da malo dane s nama. Čuj Mikele iz Leskovac.

- Kuvarica nije mogla da kaže Miroslav i ostah Mikele.

- Kude si, bre, Leo, nema te od Aranđelovdan. Jednom mesečno moraš da dođeš. Ne valja češće. Ako bude svake subote, će se posvađamo!

Kafana večito puna.

- Svi naši, pa i cela bivša Jugoslavija, konzuli, ambasadori. I šire, i popovi. Svi živi dolaze. Ne smeja kafani da dam ime SFRJ, da se ne vređa neko. Ovako Rojal park i svi mirni - Mikele će.

Seda i jedan konzul. Iz bivše Juge.

- Ma da vi pričam kad sam peko roštilj za našu ambasadu neke godine. Lepa ambasada, velika, a velika i bašta. Zapalili roštilj napolju, dimi se celo diplomatsko naselje. Prilazi jedan ambasador, priča nešto na engleski, niko ga ne razume. Uze moje radnik, Makedonče, dve kriške 'leba, nabi između pljeskavicu i tutnu mu. Dođe sledeći, njemu kobasicu u leb. Curi mast ambasadoru niz bradu! Napravi se red. Najedoše se leskovačkog roštilja diplomate - nastavlja Mikele.

I svi su naši ovde, veli, roštilj majstori.

- Ko god pođe s juga, roštilj majstor. Ej, znam gi jednog, struju mi radeo u Leskovac. Kad ete gi nosi meso: "Ćuti", kazuje, "ne govori ko sam. Ovde sam ti roštilj majstor!" Al' ne beše mu ga dugo. Vrati se vajni majstor u Leskovac.

Veli skoro jedna ambasada pravila proslavu u kafani. Lepo se provedoše.

- Dođe žena ambasadorka da plati. Vadi kuferče, broji pare na šanku, ostavi i lep bakšiš. Ruku vu poljubi - viče Mikele.

- A što u Bugarsku vole belu slaninu! Deset kila donesem iz Leskovac, sve ode. I sprža i čvarci. Rakiju dunju piju ko vodu - širi ruke.

Bela slanina, ona sapunjara, nestaje s tacne. A vruća pogača se puši... Sve je savršeno. Sve je sredio. Ali radi ko sužanj.

- Nema dana odmora. Radimo i danju i noću. Mora se, za decu. Samo ćemo za Božić pet dana u Leskovac. I to nam je sav odmor - veli.

- A i nema ko da radi. Neće mladi da rade. Lenje generacije. Kol'ko da im daš pare, neće da radi. Dečko koji je bio kad dođoste, sinoć dobio 10.000 leva na kocki, to ti je 5.000 evra i sad ode. Bez da se javi, ništa. Dok ne potroši pare, neće doći.

Donosi Miljan, na čijim grudima mnogo znački osvojenih, saksiju sa "zemljom" i biljkom. Poslastica, s kojom dobi nagradu.

- Topi se u ustima - veli Zoka foto-reporterka, a ja gledam, post je.

- A tek da probaš ovu poslasticu sa spanaćem - Deki će vozač.

Spremaju se ovde svi za feštu - doček srpske Nove godine.

- A u ponoć tradicionalno "Odiseja" - pušta konzul snimak s prošlog dočeka i životne pesme Lea Martina koju uvek slušaju.

Ispraćaju nas. Moramo u Beograd.

- Će dođete li za srpsku Novu? Će se provedete. Čekamo vas - Mikele će s vrata.