LJUBAV JE ZAČIN ZA SVE, NAROČITO ZA VERU: Otac Vladimir Radović, prezviter Hrama Svete Petke u Beogradu, govori za Kurir

Ljubav je začin za sve, naročito za veru. Ova jednostavna poruka oca Vladimira Radovića, prezvitera Hrama Svete Petke u Beogradu, posebno je važna u danima kada slavimo Božić, najradosniji hrišćanski praznik.

Šta za vas predstavlja Božić i kako objašnjavate suštinu Božića?

- Jednom prilikom smo kao studenti, kasnije i kao veroučitelji, izašli na ulicu da pitamo ljude šta je Božić. Učenici u školi nisu mi verovali da ljudi ne znaju šta je Božić. Uglavnom je odgovor bio da je to dan kada se porodica okuplja. I retko ko je išao dalje od toga. Od deset ispitanika, dvoje je odgovorilo sasvim tačno. Za nas Božić može najlakše da se objasni kao dan kada se pravoslavni hrišćani sećaju nečeg posebnog, zanimljivog, a ljudskom umu nejavnom, kako je moguće da se rađa Bog. Zato je za mene Božić potvrda naše vere, da dolazi onaj Najsjajniji. Zato je naša vera možda i najlepša radi toga što ima Boga koji se rađa od majke. To je za nas veliki blagoslov i velika blagodat, da možemo da imamo Boga koji se rodio na isti način kao i mi. I onda možemo na isti način da verujemo kao i on što je verovao. Zato je Božić za nas najvažniji, zato što se rađa Onaj u kog ćemo se kasnije mi obući na svetom krštenju.

Kako se rodila ljubav u vama za sveštenički poziv?

- Vrlo je jednostavno. Blagodarim roditeljima na tome najviše blagodarim i mati Agniji iz manastira Vavedenje, koja je blagoslovila da mi kao mali dečaci uđemo u oltar i da tu nešto pomažemo. Ostaje mi u sećanju da je tu započela ljubav sa Bogom živim. Kada se ulazi u manastir, ima ikona Hristova, koja se zove Hristos Svedržitelj. Meni je kao detetu bila enigmatična freska, pitao sam se šta je to, ko je to. Dugo sam tu proveo u oltaru, do 13-14. godine. Sećam se jutra kada sam se zapitao šta ovo sve predstavlja. Šta znače sveća, kadionica, tamjan... A proveo sam tu sedam godina. Zato toliko govorim o važnosti liturgije, svake nedelje Gospod spušta svoju blagodat na ceo hram i na sve koji su u hramu. Odatle i dolaze u čoveku neki darovi koji nisu njegovi, nego pripadaju nebu. Zato se čovek menja, pa ja verujem da smo i mi kao dečica dobili te darove, da se tu nešto „solilo“, da se nešto menjalo i da smo se preobražavali.

Bratanac ste blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija Radovića. Kakav je osećaj odrastati i biti u blizini tako velikog duhovnog čoveka?

- Kada sam imao 12 godina, letovali smo sa roditeljima u Kolašinu. On je mene samo uzeo i rekao roditeljima: „Ide sa mnom u manastir!“ Nije bilo tu mnogo pitanja mojih roditelja, a i ja sam bio poslušan. Zato smatram da je poslušnost suštinsko odrastanje kod dece. Dobio sam svoju sobicu u manastiru. Ništa ja to tada nisam razumevao. Kasnije sam se prisećao da je Sveti Petar Cetinjski imao kraj sebe malenog vladiku Rada, Njegoša. I verovatno je mitropolit po tom nekom modelu uzeo nekog iz svoje velike porodice i prizvao u manastir. Biti kraj njega svih tih godina, od 13, 14, 15, 16, pa sve do njegove smrti, meni je bilo kao da gledate čoveka koji nije iz ovog vremena. On kao da je više pripadao 20. i 19. veku, a ne 21. veku, a opet, bio je savremen i širok. Bio je neko ko je, primajući blagodat arhijerejskog služenja, prihvatio to kao Sveti Sava, kao apostol Pavle. Nekako je shvatio ko je. Ja sam od 1996. bio kraj njega. Dešavalo se da mi u jednom danu budemo u Herceg Novom, Nikšiću, Kolašinu... U jednom danu on je uspevao da obiđe i da uradi ono što jedan čovek nije mogao da uradi u deset dana. Bio je svestan tog vremena i gde je rastao. On je odrastao u Crnoj Gori, pa je bio zabranjena ličnost u vreme velike Jugoslavije, pa je otišao za Atinu i tamo pocepao pasoš, i onda otišao na Svetu Goru. Shvatio je da ga njegovi ne žele. Međutim, njegov duhovni otac Ava Justin piše mu da se vrati, da ga čeka mesto u crkvi. Govori mu da će biti štit pravoslavlja, da će biti jedan od četiri stuba srpske crkve. Opet poslušnost. On se vraća posle sedam godina iz Atine i ovde ga 1985. godine biraju za episkopa banatskog, da bi mu dali arhijerejsko služenje, da bi ispunili to, a da bi zaobišli vlast. To je vrlo zanimljiva priča. Vlast u Crnoj Gori u to vreme ne dozvoljava da on bude izabran za episkopa u Crnoj Gori. Patrijarh German i njegova mudrost kažu, dobro, biće on episkop banatski, i onda ga posle šest godina šalje za mitropolita crnogorsko-primorskog.

Koja je njegova najvažnija lekcija?

-Mi koji smo se ogrejali o njegovu ličnost, a on je bio specifičan, prvenstveno je bio domaćin, bio je visoko obrazovan i rečit, i svima je davao na važnosti, osećali ste se kraj njega kao da ste car. Tako vas je nekako podizao, da ste vi bitni. Ono što je meni ostavilo trag njegove unutarnje ljudske dobrote koja je plenila, imao je moć da je bio vojnik. Bio je izvanredan vojnik zato što je imao kontinuitet, ceo život je isto mislio, nije menjao. A to je ono što nama danas nedostaje. Voleo sam kod njega to što je branio drugoga i kad taj drugi nije bio tu. Kad neko priča o drugom u nekom ružnom kontekstu, on bi rekao "nemoj tako, pa nije on takav". Tu se pojavljuje ta svetost, kad braniš drugoga koji nije tu. To sam izrazito voleo kod njega. Isto tako, godinama smo obilazili po svim crnogorskim selima. Obnavljao je crkvene odbore, a to su ljudi u koje je on imao snažnu veru. Ti ljudi su za 20 godina obnovili preko 600 crkava. To je čudesno. Kruna njegovog rada su Hram Hristovog vaskrsenja u Podgorici i Hram Svetog Jovana Vladimira u Baru. Tu je on pokazao da je svim svojim bićem živeo za crkvu, voleo je crkvu i svoj život predao za crkvu. I čak poslednji deo njegovog života, u litijama, on nije izašao na takvu vrstu vlasti grubim rečima, već nam je opet pokazao da je tihi učitelj. On je izlazio na litije samo sa ikonama u rukama. I to je jedinstven slučaj u svetu da se ni na jednoj litiji nije dogodio nijedan incident. Jer su mu u rukama bili živi svetitelji. Mitropolit nam je pokazao da, kada nam nešto nije po volji, pozovemo svetitelje u pomoć. Ne ljude, nego svetitelje. Kada pogledate one litije, ona svetla, sveće, ikone, pomalo osetite kao da ste gledali nebesku vojsku koja je sišla na zemlju i pomogla da se neka nepravda reši. Na kraju su mu ti njegovi ljudi iz Crne Gore zablagodarili na tome što je uradio za njih tako što su odbranili veru. Nije on ništa drugo tražio, on je samo tražio da se odbrani crkva. Zbog toga mu i blagodarim na tome što sam od njega naučio da volim crkvu više od svega.

Njegova lekcija koju primenjujete?

-"Sve što vidim ne vidim, sve što čujem ne čujem, sve što vidim i čujem ne pričam".

Kako mladima otkriti tajnu vere?

- Ljubav je začin za sve, naročito za veru. Ljubav je početak našeg postojanja u vremenu, kao što reči Hristove kazuju: „Pustite decu ka meni jer takvima pripada carstvo nebesko.“ On nam daje jasne smernice da je raj mesto takvih. Kad budemo nosili rajska osećanja, u prenosu, dečja osećanja, mi ćemo biti pripadnici raja. Moj desetogodišnji rad u Osnovnoj školi „Branislav Nušić“ otkrio mi je mnoge tajne. Na deci se vidi sve, u deci piše sve, deca su ničim neiskvarena i sve otkrivaju kao zelena tabla. Sve možeš da pročitaš ko su oni i ko će biti. Međutim, škola je mesto vaspitanja i obrazovanja, ali je uzela tendenciju obrazovanja, dok je vaspitanje prešlo u drugi plan. Baš ovih dana smo igrali predstavu u Staroj Pazovi. Kao produkt našeg desetogodišnjeg zajedničkog rada nastala je predstava o Svetom Nikoli „Vrlinko Dobrić“, koju sam kao veroučitelj napisao za njih. Ali kako sam je napisao? Na osnovu želja koje su oni pričali meni tih deset godina. Tih pedesetak strana sam otkucao i napravio predstavu koju oni igraju danas. Kroz vrlinu, gde se govori o životu Svetog Nikole i scenama od rođenja do smrti, vidi se da je savremeno dete opterećeno perifernim stvarima, a da mu stvarno treba samo zagrljaj, samo zagrljaj i samo zagrljaj. Deci treba pažnja, treba im nešto zajedno... Njima je mnogo lepše u crkvi nego nama starijima, mi se uplašimo. Oni su prirodni u crkvi, oni ulaze u crkvu kao u svoju kuću. Deca imaju tajnu vere, samo je pitanje kako neko to kanališe. Moj recept svih deset godina bio je da sve radim kroz ljubav.

Kako izgleda svakodnevni život u Hramu Svete Petke?

- Crkva Svete Petke je mesto odluka, mesto ljudskog pokajanja, mesto preobražaja. Život u crkvi Svete Petke nekako me najviše podseća na neku goru preobraženja, tako doživljavam hram u kome me je crkva postavila da služim. Na neku goru preobraženja gde dođu jedni, a odu drugi, dođu s jednim osećanjem, a odu s drugim osećanjem. Ulaze često zabrinuti, a izlaze nasmejani. Crkvu Svete Petke doživljavam kao jedno malo parče neba na zemlji u kojem me je gospod udostojio da zajedno sa svojom braćom ocem Nikolom i ocem Sašom budemo sa ljudima koji su došli po blagodat Božiju. Crkva u svojoj službi, na toj polici blagodatnih darova ima mnogo nekih "začina" koje čovek treba da uzme. Da li je to tajna ispovesti i pokajanja, krštenja, venčanja... crkva stalno ima nešto u svojoj ponudi od svetih tajni koje potrebuju čoveku. Mi smo kao čuvari tih blagodatnih tajni, da se ona uzmu na pravi način, da nikom zlo ne učine, samo dobro, a da one koji nisu upućeni, uputimo. Ali, za kratko jer već kroz godinu-dve dana svaki pravoslavni hrišćanin postane utemeljen tako da mu asistencija sveštenika ne treba, već da postane celovit, integralan, pravi pravoslavan hrišćanin.

Šta smatrate nagradom za svoj rad?

- U našoj parohijskoj službi nam se skoro pojavio Majkl Kestl, on je došao iz Sjedinjenih Američkih Država. Krstio se pre tri meseca i došao je da obavi vrlo ozbiljan razgovor sa mnom. Objasnio sam mu kako crkva funkcioniše, rekao sam mu da je osnivač naše crkve Sveti Sava, on je na sve to rekao: "Dobro, ali koje su moje dužnosti?". Malo sam se iznenadio, ali sam mu rekao: "Pa da postiš". On mi odgovori da već posti sredom i petkom. Dodam, mogao bi da se prijaviš u horu, da malo učiš srpski jezik. Kaže mi da se već prijavio. On je znao da i meni pomogne, da ne moram ja da mu dajem njegove dužnosti, nego je on znao da postoje hrišćanske dužnosti koje ne pripadaju svešteniku. Svaki hrišćanin treba da zna svoje dužnosti koje treba da ima bez da ga sveštenik na to podseća. Majkl na toj gori preobraženja nam pomogne da svoje dužnosti radimo bolje i razumnije. Takav je život u crkvi Svete Petke, pun ljubavi.
Ovih dana nam se javio brat Tahir Tahiri. Posle jedne liturgije je prišao i rekao: "Oče Vladimire, ja bih da se krstim". Dobro, pitam ga, iz koje si vere, kaže "iz muhamedanske". Pa, zašto prelaziš, kaže "tako sam nešto osetio". Pomislim, možda je neka dečačka oduševljenost. Malo pustim to, da ne bude da želim odmah da preobratim nekoga. Zanimljivo, doveo je kuma, pa je kum otišao po krštenicu. Dolazi svake nedelje na liturgiju, peva, zna svaku pesmu, raduje se... Šta Bog hoće od nas? Da prvo taj neko vidi kakva smo mi zajednica, čemu će on da pripada, a onda ćemo lako da ga krstimo. Tahir će uskoro biti Isaija, uskoro ćemo ga krstiti. Naša crkva i nama šalje darove novih hrišćana. Kada sam ga pitao zašto si došao da se krstiš, odgovorio je "zato što je ovde nekako toplo, sve je kako treba". Tako je u crkvi Svete Petke, toplo i kako treba.

Kako mlad sveštenik postaje svoj?

-Tu je prirodan učiteljski krug. Spartanci su bili poznati po tome da je svako imao svog učitelja u borbi da bi se kasnije dobro borio. Tako je isto i u duhovnom svetu. Ako imamo dobrog duhovnog učitelja, dve, pet ili 30 godina, onda da preuzmemo te njihove dobre navike. Imamo na Svetoj gori starca Porfirija i starca Pajsija koji su bili neznaveni, neškolovani, a koji su postali sveti jer su lečili po Atini i celoj Grčkoj sve moguće ljude. A zašto? Jer su celim bićem bili u Hristu. Ima priča o starcu Porfiriju Kavsokaliviti gde se neka majka moli njemu da joj se sin ranije vraća kući. A Porfirije se dve godine ranije upokojio. Ona se moli i govori "sin mi je postao probisvet, svaku noć se vraća kući u 2-3 ujutru, molim te vrati mi ga da dođe ranije kući". Znate kakve su majčinske molitve. Jedne noći dolazi starac Porfirije i drži za ruku njenog sina i kaže "evo ti ga ovaj tvoj sin ranije kući, dojadila si mi sa ovim tvojim molitvama". Ona sutradan opisuje šta se desilo, a oni joj kažu, pa starac se upokojio pre dve godine, nije mogao da bude sa njim. Samo ga je ona videla. Taj starac nije bio doktor nauka, ali je bio ceo Hristov. Zato ja i tražim da i mi "dojadimo" nekom svetitelju. Postati dobar sveštenik bez duhovnih učitelja je vrlo teško. Da dobar odgovor damo na strašnom Hristovom sudu. To znači da ćemo imati priliku da damo odgovor za sve što smo radili. Taj deo nafore koji mi je patrijarh dao na rukopoloženju i rekao mi "Vladimire, primi zalog ovaj i čuvaj ga neokrnjen do poslednjeg svog života jer ćeš o njemu biti ispitan na drugom i strašnom dolasku Hristovom", znači u toj kocki hleba stoji svaka naša služba. Ako nešto od toga budemo okrnjili, ako smo se prema nekome poneli zlo ili kako ne treba, bićemo ispitani zašto smo to uradili. Voleo bih da budem što manje ispitivan, najbolje da me ništa ne ispituju. Voleo bih da budemo kao starac Porfirije, da budemo neznaveni, a da budemo Hristovi. Onda će Gospod izliti te velike blagodeti, kao što smo videli da je izlio na patrijarha Pavla, oca Tadeja... možemo da nabrajamo velom savremene svetitelje. Mi da nismo poznavali patrijarha Pavla, mi ne bismo mogli da kažemo "Pa, da, svetiteljstvo je moguće". Bilo bi nam teško, bilo bi na nivou žitija svetih. Ovako, sedeli smo pored svetitelja, služili smo mu, davali smo mu jabuku, ručao je s nama. Patrijarh Pavle je bio ceo Hristov i zato je njegova sahrana bila veličanstvena. Kada umire neko ko je Božji, kao da jedan narod umire. To niko ne može da iscenira, to je bilo poštovanje prema njegovom svetiteljstvu. A mi smo u tim malim tragovima svetlosti. Mi sad svi gledamo u generale, a kad dođe vreme jednog dana daće gospod Bog da i mi budemo duhovni voždovi. Mi sada imamo našeg patrijarha koji se neumorno trudi i radi. Nema gde ga nema, da li je u Australiji, da li je u Americi, da li je u Crnoj Gori, da li je u Hrvatskoj, ne mogu ni telefonom da pohvatam njegov apostolski rad. Prvi živi među nama sebe ne štedi. Tako i mi ne treba da štedimo sebe.

Pomenuli ste umetničku stranu svoje ličnosti. Šta je vaša inspiracija?

-Možda bi se taj rad mogao najviše usporediti sa nekom vrstom prosvetljivanja. Kao nastavnik sam imao priliku da vidim da je detetu najvažnije kada mu nešto otkrijem. To je moja inspiracija, otkrivanje, rasvetljavanje, osvetljavanje. Kao što se kod Njegoša zove luča mikrokozma. Neka luča koja otkriva mali svet, mikro kosmos. Mi ćemo u suštini malo vremena provesti na ovom svetu. Meni je ideja da kroz te tekstove i predstave osvetlim nešto što je skriveno, nešto što je neko namerno uradio. Konkretno, u liku Deda mraza sakriven je identitet čoveka koji je realan. Tom deda mrazu nedostaje ime. Svi mi imamo ime. Ko je to uradio, da mu uzme identitet i da deci prenese jedno neidentifikovano biće kojeg će celog života tako zvati. Konkretno, ja sam njegovom liku uzeo "deda", ubacio "Nikola" i dodao "mraz". Nemoguće, ako ga u Americi narodi koji je 700 godina mlađi od nas, zovu "Sveti Nikola", a mi ne. Rusi su u vreme komunizma "Svetog Nikolu" preveli kao "Deda mraz". To je bio direktni atak na ličnost jednog svetitelja. Imate sedam godina pa vam kažu "ima deda mraza", napunite devet godina pa vam kažu "nema deda mraza". Mi nesvesno naučimo decu da lažu. Kada se uđe u srž predstave "Vrlinko", videćete da je išao u osnovnu školu, srednju školu, da je ostao rano bez roditelja i da mu je ostalo veliko bogatstvo, da je pomagao svima koji nisu imali. To je realna priča, nismo mi to izmislili. Kroz taj rad vraćam deci veru. Imate Svetog Nikolu ili Deda Nikolu, njemu se obraćajte, njemu pišite, od njega ćete preko roditelja dobiti dar koji ste zaslužili. Kroz predstavu vidim publiku s promenom, neko im osvetli nešto. Još kad mi na kraju pokažemo mošti Svetog Nikole i crkvu u Bariju gde počivaju njegove mošti, vi dajete detetu neku celinu. Deteta je neko izdao, neko ga je razuverio, neko ga je povredio. Naravno da deda mraz ne postoji. Kada mi kroz predstavu i film koji ide dok igramo predstavu, naslikamo celinu, to zaista bude prosvetljenje. Ako bi nešto moglo da se nazove mojom inspiracijom, onda je to upravo prosvetljenje i saznanje čovekovo da neka laž postaje istina.

Bavili ste se sportom. Trenirali ste fudbal, košarku, odbojku, džudo, trčali maraton... Vršili ste dužnost generalnog sekretara Pravoslavnog sportskog udruženja "Sveta Srbija". U čemu vidite suštinu veze između Jevanđelja i sporta?

-Disciplina. To je važno i u duhovnom i u telesnom životu. Lepi ljudi, govorim o zdravim vrednostima, ne nekim savremenim, troše određeno vreme za duševno i telesno okrepljenje. Odvojte sat i po vreme za liturgiju. Teško je, imali ste šest dana obaveza, pa hoćete da se naspavate. Ali ustanete i dođete. Ja poštujem visoko tu žrtvu. Potrebno je i jedno i drugo, ne bih stavljao poseban akcenat na jedno ili drugo. Ko ume da napravi da to bude jedinstveno, on se oseća srećnim. Tu izrasta njegova radost. Nahranio je svoje telo vežbanjem i zdravom hranom, a s druge strane nedeljom je nahranio svoju dušu liturgijom i molitvom, pa nekom kulturnom večerom... Kada nahranimo celokupno svoje biće, pred Bogom smo istiniti. "Bog daje snage onome koji gura", kako je to rekao Njegoš. Ti guraš, on pomaže, ti ne guraš, on nema šta da pomogne. I danas se aktivno bavim sportom. Igram u prvoj ligi veterana za DFK Dorćol, igram napadača, špica i desno krilo. Tu čuvam svoju disciplinu, to mi pomaže u parohiji. Treba se popeti na šesti sprat, recimo 30 odsto moje parohije živi na šestom ili sedmom spratu u zgradama bez lifta. Onda ja blagodareći tome što imam disciplinu u sportu, postižem i duhovno. Jedno drugo potpomaže. Skoro mi se slučajno dogodilo da igram za veterane Crvene zvezde na Krfu. Nisu imali igrača pa su me zvali da uđem. Nikad nisam navijao, napisao sam jednu parolu za decu, kada ih neko pita za koga navijaju: "Navijam za vas na sav glas da nasledite nas". To mi je parola. Neki moj parohijan je video sliku gde ja sa svojim bratom Nikolom Žigićem, kojeg mnogo poštujem i cenim, igram za Crvenu zvezdu. Prišao je i rekao: "Oče, ja za sto svojih života ne bih mogao da poverujem da će moj sveštenik da igra fudbal za Crvenu zvezdu koju ja tako volim".

Istrčali ste beogradski maraton. Kako je došlo do toga?

-To je baš zanimljiva priča i meni je jako važna. Smatram da je svaki susret od nasušne važnosti. Ljudi moraju da prilaze ljudima sa tremom, jer ne znamo šta tu tačno može da se dogodi. Bilo je to 2014-2015. godine, kada su se na naš sprat doselili mladi momak i devojka, Nikola i . Bili su mi simpatični. Kažem supruzi Mariji, vidi što su zanimljivi, hajde sa njima da se bolje upoznamo. U tom periodu smo supruga i ja dobili prvo dete i ja sam se onako neprimetno ugojio. Nikola Tintor je to primetio i rekao mi: "Hajde sa mnom malo da vežbamo ispred zgrade". Bilo je hladno vreme, pa mu kažem: "Hajde, mada mi se ne vežba ni u januaru ni u februaru". Ali, poslušanje... možda će mera ovog našeg razgovora biti poslušanje, da je važno u životu. Tri godine smo vrlo revnosno vežbali, ponedeljak, sreda i petak uveče u osam. On se trudio da mi pomogne u tome, krepio me. Imao je strpljenja za mene dok nisam omršao 15-16 kilograma. Za to vreme on je duhovno bio jako izgrađen, ali van velikih praznika nije istinski prišao veri, nije živeo liturgiju. Nisam mu direktno govorio "e, zašto ne ideš na liturgiju", nego sam se poslužio njegovom tihom metodom. Išao sam nedeljom redovno u crkvu, da bi me jednom pitao "ej, gde ti to ideš". Kada sam mu odgovorio da idem u crkvu, pojavio se sam jednog jutra, pa drugog, trećeg... i do danas nije prestao da ide u crkvu. Videli smo nedostatke jedan drugom, ali niko od nas nije direktno to rekao, već nekim nemuštim jezikom da navedemo onog drugog. Jednog dana sam na splavu gde smo vežbali kada je hladno sedeo i čitao knjigu, prišla je trener Miljana i iz prve rekla: "Vlado, hoćeš da se spremaš sa mnom da trčimo maraton?" Maltene sam iz biblioteke čitajući knjigu krenuo da se spremam za maraton naredna tri meseca. Svakodnevno smo trčali, prve nedelje 20 minuta, pa naredne 40, pa sat vremena... tako se organizam gradio. Nekih 15 dana pre maratona trčao se polumaraton na Adi ciganliji od 27 kilometara. Na nekih 13-14 kilometara ne mogu, nešto treba da se desi, da se probije... Ostavila me je ta grupa sa kojom sam trčao. Međutim, nešto je kliknulo, kao da je telo počelo da koristi neko drugo gorivo, stigli smo i prestigli tu grupu i na kraju prvi stigli. Kada sam posle pitao trenera Miljanu, tako mi je i rekao, da smo počeli da koristimo neko drugo gorivo. Maraton bih uporedio sa postom. Maraton ima 42 kilometara, post 40 dana. Praktično, jedan dan jedan kilometara. Ko god nije spreman u maraton ne bi trebao da ulazi, ko god nije spreman za post ne bi trebao da ulazi. Meni je tih 42 kilometara bilo fizički teško, naročito od nekog 36. kilometara. Neki bol u kolenu se javio, ali sam nekako stigao do kraja. Zahvaljujući ekipi koja nas je bodrila, bilo je puno ljubavi tog dana. Posle sam razmišljao koliko je taj brat Nikola, koji mi je danas kum koga sam venčao, a uskoro ćemo krstiti i njegovu ćerkicu, koliko je bio presudan da ispravim svoje biće. Važno je voleti sebe i voditi računa, a ako ne vodiš računa o sebi onda da dopustiš drugima da povedu računa. Nikola potiče od grčke reči Nikolaos koja znači "onaj koji pobeđuje", eto on je pobedio.

Jedno vreme ste živeli na Kritu. Šta ste poneli iz grčke kulture i crkve?

-U Grčku sam stigao sticajem okolnosti. Tokom ratnih događaja 1990-tih godina, moja majka nije primala platu radeći u Crvenom krstu. Nas je bilo četvoro dece i bilo je teško odgajati decu u tom vremenu. Našao se dobar čovek, direktor Crvenog krsta Zoran, koji je ponudio da jedno od nas četvoro pošalju u grčku porodicu u ratnom programu. Pošto starije sestre nisu htele, ja sam prihvatio. Opet se vraćamo na poslušnost. To je bio izvanredan program, oko 2.000 dece je otišlo iz Srbije. Mene je potrefilo najdalje ostrvo Krit. Čudesan ceo proces, voz, puno dece, pa smo dobili svog učitelja, pa nas je u Atini dočekao predsednik Grčke Andreas Papandreu, pa nas je dočekao ogroman brod od 12 spratova, onda je na brodu svako dobio svoju sobu... to je bilo neshvatljivo za mene te 96. godine. Raspodela po porodicama, ja dobijam porodicu Georgije i Kostasa Dudulakisa čija je kuća treća-četvrta od crkve Svetog Nektarija Egejskog. Georgija me je odmah uvela u oltar, tu sam prvi put obukao tu pravu odeždu, belu haljinu sa nakrstom. Grci su izborno pravoslavlje, autentično. Njima je vera prirodna stvar, ne pripada nečemu mističnom. Njima je vera kao nama doručak. Svi idu zajedno, lepo obučeni, svi stoje... sve ide prirodno. Svi uveče idu na večernju službu, svi posle idu u grad. Iz Grčke nosim posebna duhovna iskustva. Toliko sam ljubavi primio da nikad to ne mogu da zaboravim. I dan-danas nosim 30-4o odsto u svom biću te kritske kulture.

Pokušavam da izbegnem generalizovanje, ali je utisak da je savremeni i umni čovek najčešće sklon nezadovoljstvu, besu, osudi, kritikama... Koju poruku biste poslali takvim ljudima?

-Samo da se vrate u detinje stanje, u doba kada su bili deca, kada nisu ogovarali, bili sujetni ni gordi, nego razmišljali dečjom čistotom. Sada kada su spretni i spremni da kažu nešto loše, da učine protiv nekoga, to je sastavni deo toga da ne vladaju svojim sopstvenim bićem. Ipak je čovek vladar svog bića. To je ono što smo rekli malopre "Sve što vidim ne vidim, sve što čujem ne čujem, sve što vidim i čujem ne pričam". Vraćamo se i na reči bake koja kaže "ne raznosi mu grehe". Svakom čoveku kome je nešto teško u životu, već je njima teško samo radi toga. I ako mi dodamo teg na to, mi ćemo možda biti inicijatori njihovog ubistva. Ne mislim u bukvalnom smislu, nego na to da ljudi nemaju svoja duhovna izvorišta sa kojih piju čistu duhovnu vodu. U tom opštem beznađu svakom se stavlja neka šarena laža, greh se pakuje u lepe celofane, da niko ne može da primeti da je pogrešno. Savremeni čovek je sluđen, on više ne upravlja sobom. Zbog prevelike komunikacije došlo je do prekida komunikacije. Znamo ono vreme, radiš od sedam ujutru do dva popodne, morao je da bude poseban povod da neko zove u tri popodne na kućni broj. Sad završiš obaveze u pet, telefon ti zvoni u šest, sedam, osam, devet, deset... poruke stižu na sve strane. Čovek ne legne da nekome nije odgovorio, da nekome nije poslao sliku, da se neko ne bi naljutio... Čovek je zbunjen. Ako su nekada naši stari nosili breme porodice, kada bi pretvorili u kilograme i rekli da su nosili 60-70 kilograma, savremeni čovek danas nosi 300 kilograma. Čovek je smožden. Ima dosta pogrešnih ljudi u svom životu. Moramo da vodimo računa o čoveku kao o detetu. Mi smo kao mala deca, čim nema ljubavi, mi se branimo, stežemo se, zatvaramo se u sebe. Pošto ide Hristovo rođenje, možda je pravo vreme da se prisetimo da će nas on podsetiti na dečju čistotu u nama, a da mi ispunimo reči "tako da se svetli svetlost vaša pred drugima".

Svedoci smo mnogih ratova, sukoba, nadasve mržnje. Da li je molitva jedino ili najjače oružje crkve? Kakav savet biste dali ljudima, kako voleti neprijatelja svog, kao što to piše u Svetom pismu?

-Ima nedeljom jedna lepa molitva kojom se molimo za mir u celom svetu. Međutim, mi imamo već u početku stvaranja sveta bratoubistvo. To su deca Adama i Eve, nije to 50. koleno. Kain je ubio Avelja iz sličnog razloga. Čovek je iz otpadništva od Boga nešto proglasio za istinu. Kao što sam rekao malopre, to se lako upakuje u neki celofan "istine" zarad nekog razloga. Mi ne možemo da znamo zašto se odvija neki rat u svetu. Setimo se bombardovanja 1999. godine. Koji je razlog? Ne postoji. Ali smo bili bombardovali, nastradalo je preko 2.000 ljudi, među njma deca, policajci, vojnici... I danas imamo tragove od bombi, osiromašeni uranijum. Ono čime su nas otrovali, to nas i danas prati. Takli su nam duše. Ja prvi ne mogu da shvatim šta je sa svetom i ko su ti ljudi, zašto se vode ratovi. Ne volim ni da se svađam, ne prija mi ni da se posvađam s nekim. Ne mogu da doprem do tajne ratovanja, ko tu šta osvaja, kako se centri moći premeštaju sa jedne teritorije na drugu. Kada bismo probali da nađemo zaključak došli bi na prvog gordog anđela Satanaila koji je otpao zbog neposlušnosti jer je on želeo da bude Bog. Ti ratovi počinju mnogo ranije, neko je te ratove u svetu spremao mnogo ranije. Kao što je i kod nas 1993. i onaj 1999. godine. To je u nekim ljudskim glavama koje su se razbolele, ali se potrefilo da drže u svojim rukama neke moći i oni su kreatori ovih loših "igara". Kao što neko pravi Olimpijske igre, tako oni prave ratne igre. Nama crkva jeste utočište. Mi jedino što možemo jeste da se molimo. Zato ja kao sveštenik tražim imena svih ljudi koji stradaju, da se molim za njih da ih gospod Bog preseli, primi i oprosti sagrešenja njihova koje su radili voljno ili nevoljno, rečju ili delom, svesno ili nesvesno, da primi molbu moju kao sveštenika da im oprosti da bi dobili raj jer smo svi mi zaslužili raj. Nema čoveka na svetu koji ne treba tamo da bude, ali uz duhovne učitelje, molitvu čistu, iskrenu, detinju. Tražimo od Boga oproštaj i povratak mira u ovaj svet i da svetlost Hristovog rođenja obasja i kreatore takvog sveta.

Osobenost naše države je da se, kako je to poručio Nikolaj Velimirović, "zemljopisno nalazi između Istoka i Zapada". Srbija je svojevrsni graničar Pravoslavlja. Kako odbraniti svoju veru u okruženju, kako je naglasio, "Latinjana i Turaka"?

-Njegova čuvena rečenica je da smo mi idejno "iznad Istoka i Zapada", da pripadamo carstvu Božjem, da je raj prepun Srba svetitelja. On govori o dimenziji, kakav smo mi kao narod. Mi smo skloni svetiteljstvu. Neki drugi su skloni noći veštica, a mi svetiteljstvu. Nama se hoće da budemo sveti. Ima čuveni govor vladike Nikolaja u Londonu kada je pred prepunom crkvom među kardinalima i predsednicima rekao da se divi crkvi Svetog apostola Pavla u Londonu, da nikada nije video lepši i velelepniji hram, hvali sve... a onda dodaje da ima jedan "lepši i veličanstveniji hram koji je sazidan od lobanja mog naroda - Ćele kula". Nikolaj ume da kaže, ali ume da podseti. Rekao je da je došlo vreme da Englezi vrate dug Evropi, da vrate dug zato što smo odbranili Evropu od Turske imperije. Mi smo bili branik vere. To bi moglo da se primeni i danas, da je vreme da se Evropa verski osvesti. Evropa je u verskoj krizi, hramovi naročito na Zapadu se zatvaraju, prodaju... Oni su u verskoj krizi, a kod nas cveta pravoslavlje, u ekspanziji je. Ne samo kod nas u Srbiji, nego i u Grčkoj i kod drugih pravoslavnih naroda. Sve to radi istine. Ako se mi ugledamo na Svetog Savu i mudrost vladanja, da sačuvamo sebe kroz veru i kroz disciplinu, i kroz svakodnevni duhovni rad. Mi se borimo sa svetom tako što se borimo sa sobom.

Mir božji - Hristos se rodi!