Vreme je da sveta tri kralja krenu u šoping. Prvi na spisku su tamjan i smirna. Oba se dobijaju iz smole drveta i nije ih tako lako naći dan pred Božić. Možda bi ipak trebalo tražiti nešto moderniji miris. Takvi mirisi su veštački, i samim tim jeftiniji za proizvodnju kad cene nafte padnu. „Živodan“ (Givaudan), najveća kompanija u ovoj industriji, ima za cilj da (akcionarima) isplati gotovo dve trećine svog slobodnog gotovinskog toka.

Akcije mogu biti vaše po ceni od svega 26 dolara za svaki dolar očekivane dobiti po akciji za sledeću godinu. „Este Loder“ (Estee Lauder) nije ništa jeftiniji. Pogledajte, medutim, šta vam je potrebno da kao poklon nosite zlato. Prema „Investeku“ (Investec), međunarodnoj grupi specijalizovanoj za bankarstvo i upravljanje imovinom, kompanije koje se bave kopanjem zlata van Kine potrošile su najmanje 160 milijardi dolara na rudarske operacije od 2002.

Ukupno 86 milijardi ovih investicija finansirano je akcijskim kapitalom (kao i dugom). Londonski indeks Fajnenšel tajmsa (FTSE) za rudnike zlata trenutno ima tržišnu kapitalizaciju od 105 milijardi dolara, za razliku od 2011, kad je dostigao vrhunac od 250 milijardi dolara. Jao! Dovoljno da svakog kralja učini siromahom. Ovde postoji i šira lekcija. Kako se 2010. jedan moderni mudrac Hauard Marks (Howard Marks) iz firme „Ouktri kapital“ (Oaktree Capital) zapitao - kako proceniti imovinu koja sama po sebi ne proizvodi prihod?

Teško, izgleda. Savremeni kraljevi koji poseduju kapital u vidu zlata i dalje bi bili bogati s obzirom na to da su se cene zlata utrostručile sa 400 na 1.200 dolara po finoj unci tokom poslednje decenije monetarnog popuštanja u SAD (koje je oslabilo dolar) i usled povremene finansijske i geopolitičke panike. Rast cena zlata ohrabrio je proizvođače da povećaju sumu koju troše na širenje proizvodnje sa pet milijardi dolara u 2004. na 30 milijardi prošle godine.

Visoke cene takođe su povećale rezerve koje bi kompanije mogle da koriste uz profit. To je, medutim, zamaskiralo pad kvaliteta rezervi: opadanje količine zlata po toni rude povećalo je ukupne troškove, što je postalo nepovoljno za proizvođače kad su cene pale nakon 2011. Proizvođači zlata su od tada postali bolji u obelodanjivanju troškova, dodajući ukupne troškove za održavanje proizvodnje, koji uključuju i troškove za istraživanje rezervi, na troškove proizvodnje koji su prethodno dati. Investitori tako mogu bolje da procene šta će se isplatiti po ceni od, recimo, 1.000 dolara po unci, a šta neće, ali sigurno neće lepo mirisati još dugo.

Lex Column