Koja je cena QE i da nije možda prevelika?

Jedna od stvari koje su čudne u vezi s nekonvencionalnim monetarnim politikama je odsustvo energične debate o tome koliko zaista koštaju ovakvi eksperimenti, bilo da ih sprovode centralne banke u Sjedinjenim Državama, Japanu ili, u ovom trenutku, u Evropi.

Umesto toga, gotovo sva polemika vrti se oko tajminga i tržišnih posledica mogućih rešenja. Zaista, čini se kao da su ove inicijative, barem do danas, imale malo negativnih aspekata. Čak i kad ograničenja ovakvih politika postanu očigledna, stiče se utisak da se, umesto drugačijem pristupu, uglavnom pribegava istom rešenju.

Novi izveštaj reosiguravajuće kuće „Svis re“ (Swiss Re) menja ustaljeni obrazac. Prema ovom izveštaju, samo u SAD štediše su izgubile 470 milijardi dolara prihoda po osnovu kamata, što je neto iznos nižih troškova zaduživanja. Politike centralnih banaka imaju „ogroman broj nenameravanih posledica - mehuri cena aktive, narušeni proces posredovanja u kreditiranju i sve veća ekonomska nejednakost samo su neke od njih“, tvrdi se u izveštaju.

Inače, izveštaj dolazi u trenutku kad raste zabrinutost među osiguravačima i direktorima javnih penzionih fondova da će beneficije koje su obećali štedišama i penzionerima biti smanjene kao posledica primene ovih politika. Razlog leži u tome što znatan deo njihove aktive čine hartije od vrednosti s fiksnim prihodom kojima se pokrivaju njihove dugoročne obaveze. Izgubljeni prinosi osiguravača s obe strane Atlantskog okeana mogli bi da dostignu 400 milijardi dolara, dodaje se u izveštaju. Posebno su problematični garantovani proizvodi koje osiguravači nude, kod kojih su moguće stope još uvek daleko iznad prinosa na obveznice evropskih vlada.

U međuvremenu, povećanje bogatstva domaćinstava zahvaljujući prihodu od deonica od devet hiljada milijardi dolara od 2008. najviše je pogodovalo najbogatijim slojevima društva, dodaje se. „Pitanje je da li je povećanje bogatstva dovelo do takozvanog efekta bogatstva (tj. uticaja na samu potrošnju). Nema jasnih dokaza da su prihodi od deonica doveli do povećanja potrošnje, te ni do pravog ekonomskog rasta.“ Drugim rečima, s povećanjem plata koje je daleko manje od očekivanog i padom prihoda od investicija malo je nade da će se potražnja prosečnog domaćinstva oporaviti u skorije vreme.

Ovaj izveštaj, takođe, dolazi u trenutku kad je više nego očigledno da takve nekonvencionalne politike nisu u stanju da iscele realnu ekonomiju, kao i da je teško naći izlaz, a da se pritom ne izazove pad vrednosti berzanskih indeksa. Uprkos nultim kamatnim stopama i masovnoj kupovini aktive (što je, doduše, doskora bio slučaj sa Saveznim rezervama SAD), ekonomski rast, koji se očekuje da dostigne 0,6 odsto na godišnjem nivou u SAD i 1,5 odsto u Japanu, i dalje je slab. U periodu od tri meseca, zaključno s februarom, u SAD je zabeležen talas smanjenja u obimu proizvodnje, realne potrošnje, izvozu i aktivnosti u sektoru građevinarstva, tvrde ekonomisti banke Džej-Pi Morgan (JPMorgan).

Glavni efekat ovih politika je, kako se navodi u izveštaju i ovom članku, da se obezbedi podsticaj za kompanije s obe strane Pacifika da se odlučuju za investiranje u otkup akcija, pre nego li ulaganja u postrojenja i opremu u okviru njihove osnovne delatnosti. To se promoviše uprkos činjenici da kompanije koje su se uključile u te aktivnosti nisu imale znatno bolje učinke na berzi u poslednjih nekoliko godina, pokazuje istraživanje banke Meril Linč (Merrill Lynch).

Međutim, zarade korporacija nisu se suštinski popravile. Korigovani korporativni profit u SAD opao je na 5,5 odsto godišnje stope u poslednjem tromesečju 2014. „Verujemo da će prirodni razvoj poslovnog ciklusa postepeno početi da sužava poslovne (i profitne) margine“, tvrdi Majkl Feroli (Michael Feroli) ekonomista banke Džej-Pi Morgan.

Vrednost akcija u SAD bila je gotovo nepromenjena u prvom tromesečju, nadmašivši gotovinu i zlato, ali i malo šta drugo. Danas, analitičari smanjuju svoje procene zarada korporacija u SAD. Njihova očekivanja za berzanski indeks S&P 500 smanjila su se za osam odsto u protekla tri meseca, što je veće smanjenje nego u bilo kom drugom skorašnjem tromesečju, pokazuje istraživanje Banke Amerike Meril Linč (Bank of America Merrill Lynch). Kompanije nemaju mnogo koristi od dugoročnih ulaganja koja bi se isplatila tek na duže staze. Fuzije i akvizicije bolji su način da se dođe do rasta. Iz tog razloga su globalne integracije dostigle gotovo 900 milijardi dolara u prvom tromesečju, što je najviši nivo od 2007, tvrde iz kompanije „Dilodžik“ (Dealogic).

U međuvremenu, u Japanu je gotovo sav porast u korporativnim zaradama samo odraz kupoprodaje jena, čija je vrednost u padu.

Da bi bili na sigurnom, osiguravači imaju interes u tome da kritikuju politike koje smanjuju prinose koje oni mogu da napabirče za svoje klijente, ali i njihove sopstvene poslovne izglede. Međutim, zaista bi bilo tužno ukoliko bi glavni zaključak onih koji čitaju ovaj članak bio da prodaju svoje akcije osiguravajućih kuća.