Zašto preterivanje s finansijama nije dobro

Da li je moguće preterivati s finansijama? Na gubitku usled posledica finansijskih kriza, kivni zbog spasavanja finansijskih institucija, ljuti zbog velikih prihoda, zapanjeni stalnim proneverama i ogorčeni zbog nekažnjavanja odgovornih, većina običnih ljudi vrlo lako bi odgovorila: da, moguće je.

Oni nisu jedini koji tako misle. I univerzitetski profesori i eksperti uticajnih međunarodnih institucija, kao što su Međunarodni monetarni fond (MMF) i Banka za međunarodna poravnanja, istog su mišljenja. Moguće je preterivati s finansijama. Što je još važnije, velike svetske privrede nalaze se u takvoj situaciji, među njima i Japan i SAD. Lako je dovesti u pitanje ulogu finansijske aktivnosti. Uostalom, između januara 2012. i decembra 2014. godine finansijske institucije su platile kazne u iznosu od 139 milijardi dolara američkim izvršiteljima. Još je važniji kontrast između prosečnog udela finansijskogsektora u bruto domaćem proizvodu SAD od sedam odsto između 1998. i 2014. i njegovog prosečnog udela u profitu od 29 odsto (vidi grafikon). U organizovanom društvu postoje dva načina bogaćenja. Uobičajeni način je nametnuti se kao monopolista. Istorijski gledano, glavni put do bogatstva bila je monopolska kontrola nad zemljom, koja je obično otimana silom. Konkurentna tržišna ekonomija nudi društveno prihvatljiviju opciju: pronalasci nove robe i usluga i njihova proizvodnja.

Avaj, takođe je moguće ubiranje tržišne rente. Finansijski sektor je u odličnoj poziciji da to radi zbog svoje kompleksnosti i implicitnih subvencija. Medutim, ta praksa ne samo da dovodi do preraspodele novca od velikog broja siromašnih ka manjem broju bogatih već ona može teško naškoditi privredi.

To je Luiđi Zingales (Luigi Zingales) iz škole biznisa Univerziteta u Čikagu (Chicago Booth School), inače veliki pristalica slobodnog tržišta, naveo kao argument u svom obraćanju Američkoj finansijskoj asocijaciji. Šteta se može javiti na dva plana. Prvi je direktna šteta: neodrživ ekonomski bum podstaknut kreditima, na primer. Drugi je indirektna šteta koja je posledica gubitka poverenja u finansijske aranžmane zbog kriza, čestih prevara, ili kombinacije ova dva.

Profesor Zingales naglašava značaj indirektne štete. On tvrdi da može nastati začarani krug u kome gnev javnosti zbog ubiranja rente ne rešava ništa, već samo dovodi do još većeg gneva. Kada je gnev izražen, teško je održati praksu brzog sklapanja nepristrasnih ugovora. Bez podrške javnosti, finansijeri moraju da traže političku zaštitu. Medutim, samo oni koji ubiraju velike rente mogu sebi da priušte lobiranje. Stoga, suočene sa ogorčenjem javnosti, samo finansijske institucije koje ubiraju rente - pre svega najmoćnije banke - preživljavaju. To neminovno dodatno podstiče gnev.

Ništa od ovoga ne osporava činjenicu da su finansije ključne za civilizovano i prosperitetno društvo. Naprotiv, upravo taj značaj finansija čini zloupotrebe tako opasnim. Zaista, postoje značajni dokazi da porast kreditiranja u odnosu na bruto domaći proizvod u početku podstiče privredni rast. Ali, čini se da taj pozitivan uticaj nestaje kad udeo kredita pređe granicu od oko 100 odsto BDP. Druga istraživanja su pokazala da je brz rast kreditiranja važan predskazatelj dolaska krize. U nedavnom dopisu MMF je koristio nešto napredniji indikator finansijske situacije nego što je kreditni koeficijent.

On ukazuje da su finansije zaista prebrzo napredovale, naročito u razvijenim zemljama. On takođe pokazuje da, nakon određenog nivoa, finansije ugrožavaju rast. Dalje istraživanje je pokazalo da se negativni uticaj naročito odražava na rast „ukupnog faktora produktivnosti“. Taj faktor meri tempo inovacija i unapređenja efikasnosti korišćenja radne snage i kapitala. Konkretno, kako navodi MMF, nakon određenog nivoa alokacija kapitala i efikasnost korporativne kontrole prestaju da prate jedno drugo. Stoga, finansijski uticaji na kvalitet korporativnog upravljanja predstavljaju važan izazov.

Hjustone, imamo problem. Imamo mnogo dokaza da preterivanje s finansijama šteti ekonomskoj stabilnosti i rastu, stvara nepravednu društvenu raspodelu prihoda, podriva poverenje u tržišnu ekonomiju, korumpira politiku i dovodi do eksplozije, po svemu sudeći, neefikasnih nastojanja da se regulativom stvari izmene. To bi trebalo da zabrine sve nas, ali posebno one koji najviše veruju u moralne i ekonomske vrline otvorene tržišne konkurencije.

Dakle, šta treba uraditi? Evo nekoliko preliminarnih odgovora.

Pre svega, važan je moral. Kako profesor Zingales tvrdi, ako su oni koji se bave finansijama ohrabreni da misle da im je dozvoljeno da rade šta god hoće, sve dok to prolazi, poverenje će se gubiti. Veoma je skupo kontrolisati tržišta razdirana sukobima interesa i asimetričnim informacijama. Lekare, uglavnom, ne kontrolišemo zato što im verujemo. Moramo biti u stanju i finansijerima da verujemo na isti način. Drugo, treba smanjiti podsticaje za preterano finansiranje. Daleko najvažniji podsticaj je umanjenje poreza na kamate. To bi trebalo ukinuti. Na duže staze, mnoge dužničke ugovore trebalo bi pretvoriti u ugovore s klauzulom podele rizika.

Treće, treba se otarasiti onih koji su suviše veliki da bi propali, ili da bi otišli u zatvor. Te dve stvari idu zajedno. Najjednostavnije je otarasiti se prevelikih tako što će se osetno podići nivo akcijskog kapitala za globalne sistemski važne finansijske institucije.

Mnoge od njih tada bi se same podelile na manje delove. Kad se to desi, strah od posledica sudskog gonjenja takođe bi trebalo da bude manji. Ja bih lično išao još dalje tako što bih odvojio monetarne od finansijskih sistema uvođenjem „uskog bankarstva“, odnosno osiguranjem depozita po viđenju rezervama kod centralne banke. Na kraju, svima mora biti jasno kako je došlo do tih stimulacija na tolikim „tržištima obećanjima“. Ta tržišta su izložena korupciji kojoj pribegavaju oni kojima nije stalo do toga da li se obećanja ispunjavaju, ili da li je druga strana uopšte u stanju da razume šta je obećano.

Ono što je potrebno nije još finansija, već bolje finansije. Da, to bi na kraju moglo značiti i mnogo manje finansija.

Martin Wolf