Kakav nas postsnoudenovski svet čeka?

Ono što je Edvard Snouden (Edward Snowden) otkrio o masovnom nadzoru interneta koji vrše američke špijunske agencije sad se na naslovnim stranama može naći ređe nego nekad.

To ne sprečava informacije koje je obelodanio da i dalje narušavaju transatlantske odnose. Kivni zbog toga što je američka Državna bezbednosna agencija (National Security Agency - NSA) špijunirala građane Evropske unije (EU), političari i sudije ovog bloka odlučni su u nameri da donesu zakone o zaštiti podataka koji će smanjiti broj ovakvih aktivnosti. Međutim, ukoliko Evropa nastavi sadašnjim putem, rizikuje da nanese mnogo više štete svojim trgovinskim odnosima sa SAD nego američkim špijunima.

Sukob zbog nadzora interneta između Vašingtona i Brisela produbljen je prošle nedelje, nakon odluke koju je doneo Iv Bot (Yves Bot), generalni advokat Evropskog suda pravde (the European Court of Justice - ECJ). Prema sporazumu pod nazivom „Sigurna luka“ (The Safe Harbour Agreement), potpisanom između SAD i EU pre 15 godina, više od 4.000 tehnoloških kompanija - uključujući „Fejsbuk,“ „Gugl,“ „Tviter“ i „Amazon“ - može u SAD da prenese sve podatke prikupljene u Evropi. Bot je prošle nedelje ovaj pakt proglasio nelegalnim, tvrdeći da je stepen zaštite privatnosti s druge strane Atlantika niži nego što bi trebalo. Po njegovom mišljenju, SAD ne uspeva da zaštiti lične podatke o građanima EU od „masovnog, neselektivnog nadzora“ njenih obaveštajnih službi.

Botovo mišljenje nije obavezujuće i čeka konačnu odluku, koju ECJ treba da donese sledeće godine. Evropski političari i zakonodavci treba da uvide ekonomsku štetu koja bi nastala u slučaju da se ova odluka pretoči u zakon. Američke tehnološke kompanije ne bi mogle da prebacuju nikakve podatke o svojim klijentima van Evrope. Bile bi primorane da naprave skupe paralelne sisteme za skladištenje na tlu EU. ECJ je već izvršio pritisak na „Gugl“ i druge slične kompanije time što je građanima dao pravo da traže uklanjanje neugodnih rezultata pretrage u kojima se pominje njihovo ime. Odustajanje od sporazuma „Sigurna luka“ pojačalo bi utisak da je ovaj blok regulatorno minsko polje za američke kompanije. Još više zabrinjava to što bi ovaj potez ubrzao tendenciju ka „balkanizaciji interneta“, koja bi imala štetne posledice po američku, a naročito evropsku privredu. Transferi podataka podupiru skoro celokupnu trgovinu u digitalnom dobu. Najosnovnije operacije koje obavljaju međunarodne kompanije - od upravljanja platnim spiskovima zaposlenih do pružanja tehničke podrške klijentima - bile bi otežane. U Evropi bi internet „bez šavova“ bio zamenjen pačvorkom skrojenim od nacionalnih sistema.

Evropski političari bi trebalo da se zapitaju da li ovaj prestrogi pristup zaštiti podataka zagarantovano donosi rezultate. Informacije koje je otkrio Snouden izazvale su opravdanu zabrinutost zbog njuškanja NSA, ali Obamina vlada od tada se trudi da to reši. Novi zakon o slobodi SAD zabranjuje američkim špijunskim agencijama da prikupljaju metapodatke, a zakon o sudskom obeštećenju, koji se nalazi pred Kongresom, daje građanima EU pravo da ospore određene postupke američkih bezbednosnih agencija pri prikupljanju podataka. Imajući u vidu da su mnogi zakon o aktivnostima specijalnih službi pri nadziranju koji je nedavno usvojen u Francuskoj okarakterisali kao drakonski i nametljiv, ne bi trebalo zanemariti napore Obamine administracije da omogući transparentnost. Političari u EU i SAD treba da se obuzdaju i uvide štetu koju ovaj raskol zbog privatnosti podataka nanosi ne samo tehnološkim kompanijama već i njihovim klijentima. Brisel i Vašington još uvek pokušavaju da nametnu svoje vlastite zakone o zaštiti podataka izvan svoje teritorije. Trebalo bi da napuste jednostrani pristup i posegnu za međuvladinim sporazumom koji definiše pravila ovog procesa. Došlo je vreme da Evropa i Amerika okončaju svoj sukob i ucrtaju put ka postsnoudenovskom svetu.