Kraj superciklusa robe je okončan. Kini više ne trebaju ogromne rudne sirovine, ali bilo je potrebno dovesti tržište do pucanja da bi kompanije smanjile ponudu zarad novog povećanja potražnje, a time i cena

Rast kineskog bruto domaćeg proizvoda se usporava. Možda je čak i u zastoju. To znači da kineska potražnja za svim vrstama industrijske robe opada i da će se taj trend nastaviti. To znači da ne bi trebalo više nikada da uložite u bilo koju veliku rudarsku kompaniju.

Bez Kine, koja uvozi 50 odsto svake robe proizvedene bilo gde kako bi izgradila milione kilometara superbrzih pruga, cene ne mogu da rastu, profit ne može da raste i cene akcija ne mogu da rastu.

Zvuči poznato? Sigurno ste već čuli taj argument. Čitave godine iznošen je u svakom radu i bio je na usnama svakog analitičara. Ukoliko pogledate podatke o potražnji za robom i cenama, možete videti i zašto.

Kineski uvoz metala na globalnom nivou je gotovo stagnirao do kasnih devedesetih. Onda je naglo porastao 2009. (što je bio „čudesni“ period tokom koga je rast iznosio 10 odsto godišnje), pre nego što je opet usporio i ostao na istom nivou 2011, nakon čega je rast opet počeo da usporava.

Isto se desilo i sa cenama. Referentni indeks robe CRB dostigao je vrhunac 2011. Od tada je pao za skoro 50 odsto. Samo tokom ove godine cene bakra, paladijuma, platine i gvozdene rude smanjile su se za oko 20 odsto. Niklu je išlo nešto gore (cena je pala za više od 30 odsto), ali jasno je šta je opšta tendencija. Pad i dalji pad.

Jasno je da je cenama robe potrebna kineska potražnja da bi opet rasle, ukoliko će se to ikada ponovo desiti. Potražnja ne raste, pa neće ni cene. Došao je kraj superciklusa cena robe koji smo svi toliko voleli u dvehiljaditim (uključujući i mene).

No, to je priča tržišta - i ono se nje drži, a raspoloženje za ulaganje u robu je izuzetno slabo.

Međutim, ima tu jedna caka. To je možda pogrešna priča. Šta ukoliko prizma kineske potražnje nije ona kroz koju treba gledati tržište?

Upravo čitam zbirku eseja kompanije za upravljanje investicijama „Maraton aset menadžment“ (Marathon Asset Management).

„Maraton“ ukazuje da nama ostalima nešto promiče po pitanju ulaganja - ne obraćamo dovoljno pažnje na ciklus kapitala.

Taj ciklus, kako ga je opisao investicioni strateg Edvard Čenselor (Edward Chancellor), koji je redigovao eseje, ovako funkcioniše.
rudnik-rudar.jpg
Thinkstock 

Posedujete kompaniju. Ona pravi neki proizvod. Dobro joj ide. Proizvod se traži, a posebno se dopada novoj srednjoj klasi na tržištima u usponu. Očekujete da će se jak rast potražnje nastaviti. A zašto i ne bi?

Odlučite da izgradite novu fabriku da biste proširili obim proizvodnje za 50 odsto. Bankari vam predlože drugo - ponudu akcija kako biste imali dovoljno za taj poduhvat. Emitujete akcije (objašnjavajući tržištu da to činite zbog beskrajnog rasta potražnje). Niko ne ukazuje na to da sada i ponuda brzo raste. Vrednost vaših akcija je sve veća.

Još jedan proizvođač istog proizvoda podigne fabriku. Za njim još jedan. I još jedan. U jednom trenutku, cene proizvoda se survaju. Ispostavlja se da ste vi i vaši konkurenti upravo uništili fantastičnu situaciju u smislu potražnje i pretvorili je u bednu situaciju po pitanju ponude. Vaši akcionari su besni. Ups.

U poslednjih 20 godina, taj proizvod je mogao da bude bilo šta od španskih kuća, preko slika Demijena Hirsta (Damien Hirst), kablova sa optičkim vlaknima, brodova, do kupovine stanova u Mančesteru radi iznajmljivanja, pa do destilerija džina (ciklus koji još nije dostigao vrhunac...). No, sektor robe očigledno je na kraju klasičnog ciklusa kapitala.

Kada je Kina pomahnitala za urbanizacijom i infrastrukturom, cene robe su porasle u korak sa tim ludilom, a sa njima i profiti velikih rudarskih kompanija. Tada je počelo trošenje. Rudarska proizvodnja je rasla za 20 odsto godišnje u periodu od 2000. do 2011. Banke su udvostručile, a zatim utrostručile svoje timove zadužene za robu. Pojavilo se mnogo novih igrača (male i srednje rudarske kompanije prikupljale su 30 milijardi dolara godišnje na tržištu akcijskog kapitala do 2011. godine).

Kapitalni troškovi u rudarskom sektoru porasli su sa 30 milijardi dolara godišnje na 160 milijardi dolara. Do 2014. godine ukupno je uložen jedan bilion (1.000 milijardi) dolara. Ponuda je naglo porasla - svetska proizvodnja gvožđa uvećana je za 125 odsto za deset godina, navodi „Maraton“.

A onda, cene robe i cene akcija rudarskih kompanija su se očekivano strmoglavile (zato ljudi kažu da su visoke cene robe lek za visoke cene robe) kao što je „Maraton“ i naveo u jednom od eseja u ovoj knjizi (nastalom u maju 2011. godine).

I šta je sledeće? Sledeći deo ciklusa kapitala uključuje povlačenje investicija i smanjenje proizvodnje radi ograničavanja ponude da bi opet došlo do rasta cena (lek za niske cene robe su niske cene robe).

Ukoliko rudarske kompanije žele opet da stvore znatnu vrednost za svoje akcionare, moraju da imaju na umu da su cene gotovo svih metala koje prodaju sada manje od graničnog troška proizvodnje. Stoga moraju obustaviti iskopavanje. U poslednje tri godine jedva da je bilo ikakvih znakova da su veliki igrači postali svesni toga (iako su cene tri godine padale).

Međutim, sada su tu ohrabrujuće naznake promene. „Glenkor“ (Glencore) najavio je veliko smanjenje obima proizvodnje cinka i bakra u nastojanju da poveća cene (na primer, on privremeno obustavlja proizvodnju u dva rudnika u afričkom bakarnom pojasu i zatvara postrojenja koja proizvode 500.000 tona cinka godišnje). „Friport“ (Freeport) takođe pravi rezove. Konsultantska firma „Kepital ikonomiks“ (Capital Economics) čak misli da će 2016. tržište cinka zapasti u deficit (veća potražnja od ponude) kako se još rudnika bude zatvaralo, a „Blekrok“ predviđa rezanje kapitalnih troškova u rudarskom sektoru za 50 odsto od 2013. do 2016. godine.

Ovo i dalje ne znači da je pravi trenutak za kupovinu. Nova postrojenja naručena u godinama procvata još se puštaju u rad, a neke firme čak planiraju da otvore još njih - u Australiji „Henkok prospekting“ (Hancock Prospecting) pokrenuo je ogroman projekat proizvodnje gvozdene rude. No, dno sada nije tako daleko.

Obratite pažnju na zatvaranje rudnika, obustavljanje proizvodnje i dodatno rezanje kapitalnih troškova. Onda opet počnite da kupujete akcije rudarskih kompanija. Superciklus cena robe je, naposletku, ipak bio samo preuveličana verzija običnog ciklusa cene robe. On se završio na isti način kao i svaki drugi ciklus - i njegov sledeći talas takođe će početi na isti način.

Posmatrajući ove cikluse, mogli biste reći da je ovo malo očigledna i pojednostavljena analiza koju bi svaki iskusniji praktikant mogao da da. Ili koju bi svaki iskusniji praktikant dao 2008, 2009, 2010 i 2011. Taj praktikant bi digao uzbunu, skrenuo pažnju na predrasude u ponašanju koje pothranjuju preterane kreditne cikluse (zbog poverenja, izvedenih podataka). I investitori bi poverovali.

MERRYN SOMERSET WEBB