Algoritamski trgovci, regulatori i doba volstritske sekunde

U jednoj pesmi Dona Henlija (Henley) kaže se: „Za jedan njujorški minut, sve se može promeniti“, ali ovih dana na Vol stritu dovoljna je samo jedna sekunda.

Ogroman napredak u informatici u prethodnih nekoliko decenija uneo je revolucionarne promene na svim poljima, uključujući upravljanje aktivom i formiranje tržišta.

Takozvani kvantitativni pristupi, koji su se dugo smatrali rezervisanim za fizičare i matematičare koji su „zalutali“ u finansije, sada su postali standard.

U međuvremenu, visokofrekventni trgovci skinuli su sa trona banke kao najvažnije dilere na tržištu akcija. Rezultat toga je da iza ogromnog dela trgovine koja se odvija na finansijskim tržištima stoje algoritmi.

To izaziva nelagodu u redovima regulatora, ali i nekih investitora. Oni se plaše da bi zbog hiperbrzih automatizovanih investicija i strategija trgovanja koje određuju kompjuterski programi tržišta mogla da postanu još ranjivija.

Sistemska greška u jednom tržištu može odjeknuti u svim ostalim, i to brzinom koja se pre samo desetak godina ne bi mogla ni zamisliti.

Kako je Timoti Masad (Timothy Massad), čelnik američke Komisije za trgovinu robnim fjučersima (CFTC), izjavio na jednoj konferenciji prošlog meseca: „Brzina i složenost naših tržišta može stvoriti ozbiljnije probleme i napraviti veću štetu nego što je bio slučaj kad su bila manje sofisticirana.“

U skladu s tim, regulatori traže načine da ojačaju tržišta kako bi sprečili algoritamske, automatizovane strategije da naprave haos toliko brzo da se ljudskim delovanjem ne bi lako mogao sprečiti, pa čak ni ublažiti. Nekoliko reformi je započeto posle „fleš kreša“ na američkom tržištu akcija 2010. godine, među kojima je i privremeni prekid trgovanja nekom hartijom od vrednosti ako ona probije određena ograničenja. Ali to nije sve.

I CFTC i Komisija za hartije od vrednosti (SEC) kažu da uskoro slede novi detalji, ali bi ubuduće mogli da postoje „sigurnosni prekidači“ ili „ventili za poruke“, komande koje bi služile za sprečavanje pojave poznate kao „self-dealing“, poslovanje sa vlastitom kompanijom, ako se desi da različiti algoritmi iz iste trgovačke kuće stupe u interakciju. Pored toga, tu su i pooštreni zahtevi u vezi sa podnošenjem izveštaja o trgovanju, obavezna registracija i stroži nadzor za firme koje se bave visokofrekventnom trgovinom, ali i druge komande u investicionim algoritmima koje bi se odnosile na upravljanje rizikom, kao što je određivanje maksimalne veličine naloga.

Industrija kvantitativnog investiranja i trgovanja priprema se za pojačanu kontrolu. Lobistička grupacija FIA, koja okuplja trgovce fjučersima, ranije ove godine iznela je predloge koje regulatori sada velikim delom smatraju „smernicama za razvoj i upravljanje automatskim sistemima za trgovinu“.

Još jedno udruženje iz ove branše, koje okuplja fondove pod upravom (Managed Funds Association), objavilo je prošlog meseca izveštaj u kom staje u odbranu algoritamskog trgovanja, prećutno prihvata da neki vid kontrole neizbežno sledi, ali i apeluje na regulatore da budu oprezni.

Opreznost prilikom preduzimanja svakog narednog koraka je opravdana. Uvođenje velikog broja kontrolnih mehanizama u jedan izuzetno složen finansijski sistem zapravo može imati neželjene posledice i učiniti taj sistem još zamršenijim te, prema tome, još ranjivijim. Na primer, automatski prekid trgovanja ima smisla kad je reč o pojedinačnim hartijama od vrednosti, pa čak i berzama, ali se može preliti na druge delove tržišta, kao što se jasno videlo prilikom haosa na tržištu akcija 24. avgusta.

Da li je ta zabrinutost možda ipak preterana? Iracionalni strah od mašina i sumnja u mentalnu superiornost kompjutera sasvim su sigurno duboko ukorenjene u čoveku.

U radu objavljenom 2014. godine Berkli Ditvorst (Berkeley Dietvorst), Džozef Simons (Joseph Simmons) i Kejd Mesi (Cade Massey) sa Univerziteta u Pensilvaniji izneli su sistematske dokaze za pojavu koju nazivaju „averzija prema algoritmu“, pokazujući da su učesnici u njihovoj studiji instinktivno više verovali „živim“ prognostičarima nego algoritamskim prognozama, čak i nakon što su se uverili da algoritmi prave ređe i manje ozbiljne greške u prognozi.

Ipak, zabrinutost zbog složenosti, potencijalne ranjivosti i prevelike povezanosti koju je doneo uspon algoritamskog trgovanja u potpunosti je racionalna.

Na primer, jedna od opasnosti koju često previđaju čak i regulatori, uglavnom opsednuti malverzacijama kao što je „spufing“, jeste nešto što kvantitativni investitori zovu „sistemski rizik“, odnosno opasnost koja potiče od samog sistema, a ne od njegovih pojedinačnih komponenti.

Kako se strategije sistemskog trgovanja umnožavaju, rastu i usložnjavaju, dok visokofrekventno trgovanje postaje sve uticajnije na brojnim tržištima, veći je rizik da će neki od tih algoritama, kada se pokrenu i puste da samostalno deluju, stupiti u interakciju jedni s drugima na nepredviđene i opasne načine. To se već dešava, ali bi se situacija mogla pogoršati kad algoritamsko trgovanje postane još zastupljenije.

Na primer, nije nemoguće da dva suparnička algoritma nekako počnu da potkopavaju ili pojačavaju jedan drugog, podižući ili spuštajući cene vrtoglavom brzinom. To bi moglo dovesti i do nevidljivog efekta stada sa katastrofalnim posledicama ako bi jedan ili više investitora morali da zatvore svoje pozicije - što je bio okidač za krah kvantitativnih hedž fondova u leto 2007. godine. Ali ovog puta i brzina i posledice mogle bi biti mnogo veće.

Iako prednosti algoritamskog trgovanja daleko nadmašuju njegove mane, ta računica bi se mogla promeniti za jednu volstritsku sekundu.

ROBIN WIGGLESWORTH