„Čudo inženjeringa“ uspelo je da se iščupa iz živog peska, da danas ipak donosi profit i isplaćuje dividende, iako je iznos neto duga i prošle godine nadmašio neoporezovanu dobit za čak sedam puta

Mark Tven (Mark Twain) je jednom prilikom rekao da je rudnik „rupa u zemlji na čijem se vrhu nalazi lažov“. Da je samo tu da vidi tunel ispod kanala Lamanš! Prošlo je 25 godina otkad su se dve ekipe koje su probijale ovaj tunel svaka sa svoje strane kanala konačno srele na sredini ispod mora kako bi prvi put od kamenog doba povezale Veliku Britaniju i Francusku. Tokom većeg dela tog perioda od četvrt veka jedini ubedljivi razlog za posedovanje akcija kompanije „Evrotunel“ (Eurotunnel) bili su popusti na putne karte koje one donose.

Pokazalo se da su prve prognoze obima saobraćaja, koncipirane u eri pre postojanja jeftinih avio-kompanija, beznadežno i preterano optimistične.

Kompanija je imala zamršenu strukturu, koja je uključivala listing na pariskoj i londonskoj berzi i dva kopredsednika. Troškovi izgradnje su naglo porasli. Graditelji infrastrukture danas bi se obratili vladama da obezbede nedostajuća finansijska sredstva i prebacili bi rizik koji postoji tokom izgradnje na izvođače radova. Akcionari kompanije „Evrotunel“ su pretrpeli štetu na oba fronta. Nimalo ne iznenađuje to što je većina njihovog kapitala završila kod poverilaca.

„Evrotunel“ još uvek nosi ožiljke iz tog doba u vidu ogromnog neto duga, koji je na kraju 2014. godine bio više od sedam puta veći od dobiti pre oporezivanja, kamate, depresijacije i amortizacije, uprkos velikim restrukturiranjima. Ipak, u pogledu drugih stvari ova grupacija beleži napredak. Prihodi su u proseku porasli za 16 odsto na godišnjem nivou u poslednjih pet godina, a njene akcije su nadmašile indeks CAC40. Kompanija je profitabilna od 2008. i isplaćuje dividende od 2011.

Rast prometa je jednim delom rezultat povećanja obima saobraćaja, ali i toga što je „Evrotunel“ bio u mogućnosti da podigne cene. Priznavši da njene prvobitne projekcije obima saobraćaja neće nikada biti ostvarene, kompanija je diversifikovala svoju ponudu. Oko četvrtine njenih prihoda sada potiče od teretnog železničkog prometa njene podružnice „Evroporte“ (Europorte). Kompanija je takođe vlasnik 49 odsto električnog dalekovoda Eleklink (Eleclink) koji prolazi kroz tunel, a želi da otkupi i ostatak.

Sam tunel je još uvek čudo inženjeringa, dok je kompanija neka vrsta spomenika kapitalizma. Ona je uspela da sebe izgradi iznova, a iako su njeni gubici iz prošlosti bili bolni, ipak su ih snosili akcionari i poverioci - a ne poreski obveznici. A to je baš onako kako bi i trebalo da bude.