Porezi i rashodi u EU drugačiji posle krize

Primena različitih fiskalnih „melema“ na rane koje im je zadala velika recesija dovele su do toga da Francuska i Italija povećaju poreze, a Irska, Španija i Britanija ih smanje u odnosu na nivo pre početka krize, navodi se u jednom istraživanju.

Francuska i Italija su se u velikoj meri oslonile na povećanje poreza kako bi smanjile zaduživanje, dok su se Irska, Španija i Britanija uglavnom okrenule merama štednje, navodi se u analizi koju je objavio nezavisni trust mozgova, Institut za fiskalne studije (Institute for Fiscal Studies), koji poredi efekte krize na javne finansije.

U toj analizi, objavljenoj u posebnom izdanju časopisa Fiskalne studije (Fiscal Studies), navodi se da je primetno da posmatrane zemlje koje se uglavnom oslanjaju na oporezivanje kako bi popravile javne finansije - Francuska i Italija - nisu one koje su zabeležile velike padove poreskih prihoda tokom krize.

Istraživači su takođe otkrili različite obrasce rezanja javnih usluga od početka recesije. Francuska, Irska i Britanija su odlučile da od rezova zaštite zdravstvo i školstvo, dok su Italija i Španija znatno smanjile novac koji troše na ove usluge. U Italiji, domaćinstva s decom su pretrpela manji gubitak u reformi poreza i socijalnih davanja od penzionerskih domaćinstava, dok se u Irskoj i Britaniji desilo upravo obrnuto.

Na tržištima rada su takođe primetne značajne razlike. Devalvacija funte dovela je u Britaniji do oštrog pada troškova radne snage izraženih u evrima u periodu između 2007. i 2009. Ti troškovi su takođe pali u Irskoj, i u manjoj meri u Španiji, ali su se održali u Italiji zahvaljujući vladinom programu dodataka na plate.

U sve četiri zemlje porast nezaposlenosti je bio znatno veći među stanovnicima starosti od 16 do 29 godina nego među odraslom populacijom u celini. Radi poređenja, stopa zaposlenosti među pojedincima starosti od 55 do 74 godine nastavila je da raste tokom krize i nakon nje - što je možda bio odraz promene politike, kao što je bilo povećanje starosne granice za odlazak u penziju, kao i rigidni propisi na tržištu rada.

Istraživači su takođe analizirali Nemačku, koju su opisali kao izuzetak, ukazujući da ona nije pretrpela nikakvu promenu troškova radne snage u periodu između 2000. i 2007. godine, i praktično nikakav porast nezaposlenosti tokom recesije. Oni su rekli da njeno posustajanje ne odstupa mnogo od klasičnog primera recesije: privremeni period ekonomske slabosti koji rezultira privremeno visokim stopama zaduživanja, koje je prestalo jer se ekonomija oporavlja i bez političkih mera.

Istraživači su kritikovali fiskalni odgovor na krizu, govoreći da postoje „brojni primeri propuštenih prilika širom Evrope da se unapredi efikasnost poreskog sistema“. Međutim, u analizi se takođe navodi da je primećen očigledan pomak u smislu nezavisnosti i transparentnosti ekonomskih i fiskalnih prognoza tokom ovog perioda.

Irska i Španija su pretrpele najdramatičnije pogoršanje svojih fiskalnih pozicija usled krize, a istraživači kažu da ta činjenica ilustruje „stepen u kojem su se, gledano unatrag, one oslanjale na neodržive oblike privredne aktivnosti i izvora prihoda“. Britanija je takođe zabeležila pad prihoda jer je presušio priliv koji se prethodno ubirao oporezivanjem finansijskog sektora i transakcija.

Porast zaduživanja u Francuskoj bio je sličan onome u Britaniji, ali do njega je gotovo u celosti došlo zbog porasta rashoda kao dela nacionalnog dohotka, uz relativno blag pad poreskih prihoda. Za Francusku, a i Italiju glavna poteškoća za javne finansije došla je od inercije u javnim rashodima, jer su se njihove privrede smanjile u odnosu na pretkrizna očekivanja, a bilo je potrebno da prođe izvesno vreme da bi došlo do prilagođavanja pretkriznih planova trošenja.

Vanessa Houlder