Snovi jednog ekonomiste o pravednijoj ekonomiji tezgarenja

Nikad nije bilo lakše pronaći sitne poslove na kojima se ponešto i zaradi. Ako vam preko Amazonovog „Mehaničkog Turčina“ (Mechanical Turk) plaćaju da tagujete ljude na fotografijama ili ako vas preko „Taskrebita“ (TaskRabbit) unajmljuju da postavljate police, kome uopšte treba pravi posao?

Za entuzijaste ovi mikroposlovi znače slobodu da mogu da pokažu srednji prst šefu i odbiju da budu robovi svoje plate. Za pesimiste oni su nesiguran način da se zaradi za život, bez ikakvog penzijskog ili zdravstvenog osiguranja. Dobrodošli u „ekonomiju tezgarenja“, što je izraz koji asocira na romantične ideale, ali i na surovu bedu života putujućih muzičara.

Ekonomija tezgarenja zasnovana na aplikacijama još uvek je nerazvijena. Možda se samo jedan od 200 radnika u SAD oslanja na nju kao na glavni izvor prihoda, ali preciznih podataka o tome zapravo nema. Ipak, izgleda da će ovakva ekonomija sve više rasti, a dok se to bude dešavalo, sve češće će se postavljati pitanje - da li način na koji socijalnu zaštitu povezujemo sa zaposlenjem i dalje ima smisla?

Razlike su u detaljima, ali većina razvijenih zemalja ima spisak beneficija koje obavezno obezbeđuje poslodavac, a ne država ili sam pojedinac. U Britaniji zaposleni s punim radnim vremenom imaju pravo na 28 dana plaćenog odsustva. U SAD poslodavac je obavezan da vam plaća zdravstveno osiguranje. U mnogim zemljama radnici ne mogu biti otpušteni bez podužeg otkaznog roka, a pristojna penzija obezbeđena je ljudima s pristojnim poslovima. Što se tiče frilensera, oni možda uživaju u fleksibilnosti i nezavisnosti, neki od njih i u luksuznom životu - ali kad je reč o socijalnoj zaštiti, prepušteni su sami sebi.

Lako je razumeti politiku koja stoji iza toga - penzije, zdravstvena zaštita i plaćeni odmori su skupi, a zahtev da poslodavac plati račun zamagljuje stvarne troškove. Ali pojava kompanija kao što je „Uber“ menja ovu računicu. Da li su „Uberovi“ vozači zaposleni u toj kompaniji ili ne?

„Uber“ tvrdi da nisu. Argumenti u prilog tom stavu su sledeći - vozač može da uključi i isključi aplikaciju u bilo kom trenutku ili pak da radi za konkurentsku firmu kao što je „Lift“ (Lyft) ako mu se tako ćefne. Malo je zaposlenih koji bi s takvim ponašanjem uspeli da zadrže posao na duži rok.

A opet, zar vozač koji 60 ili 70 sati nedeljno preuzima vožnje na koje ga šalje „Uber“, u skladu s pravilima i po tarifama koje opet određuje „Uber“, ne zaslužuje bar neku vrstu sigurnosti? Neke vlasti se ne slažu s tim - kompanija je izgubila nekoliko sudskih procesa u Kaliforniji jer su sudije i arbitri zaključili da se u nekim slučajevima vozači „Ubera“ mogu smatrati zaposlenim u ovoj kompaniji.

Presude ovog tipa verovatno će se razlikovati od slučaja do slučaja, i od jednog mesta do drugog, a takva nesigurnost ne ide naruku nikome osim advokatima. Alen Kriger (Alan Krueger), bivši predsednik Veća ekonomskih savetnika američkog predsednika Baraka Obame, povlači paralelu sa sistemom naknada za zaposlene koji je uveden pre jednog veka. Dogovor o razumnim pravilima postignut je tek kad su tužbe zbog nesreća na radu postale previše skupe i nepredvidive, kaže on.

Kakva bi trebalo da budu nova pravila? Kriger smatra da bi trebalo prilagoditi postojeće stanje tako što bi se neke pogodnosti koje imaju stalno zaposleni proširile i na ekonomiju tezgarenja. Kriger i njegov saradnik Set Haris (Seth Harris) nedavno su predložili uvođenje treće kategorije „nezavisnih radnika“, koji nisu ni čisti frilenseri ni standardni zaposleni. Oni bi dobijali „sve beneficije koje imaju zaposleni“, kaže Kriger, „sem onih koje nemaju smisla“.

Na primer, ako bi „Uberovi“ vozači uživali status nezavisnih radnika, mogli bi da osnuju sindikat ili da se učlane u njega i da budu zaštićeni zakonima o zabrani diskriminacije. Sa svoje strane, „Uber“ bi mogao da ponudi penzije, zdravstveno osiguranje i druge instrumente kojima bi privukao vozače, bez straha da bi to moglo da navede sudove na zaključak da im je ta kompanija poslodavac. Ali nezavisni radnici ne bi imali pravo na plaćeni odmor, niti bi bili zaštićeni od otkaza.

Predlog Harisa i Krigera zasnovan je na ideji da je paket prava koji trenutno uživaju zaposleni u SAD privlačan za radnike i da bi Amerika bila bolje mesto ako bi ta prava bila dostupna najširim slojevima. S druge strane, u evrozoni, gde je dvocifrena stopa nezaposlenosti postala gotovo uobičajena, teško je videti kako bi se većina ovih zaštitnih odredbi mogla primeniti na nezavisne radnike, a još teže objasniti zašto bi to bio korak napred.

Evo i jednog daleko radikalnijeg pristupa - trebalo bi da prekinemo s politikom kojom se teret socijalne države prebacuje na korporacije. To je politika koja skriva prave troškove beneficija i podržava njihovu neravnomernu raspodelu. Umesto toga, trebalo bi da pažljivo analiziramo te pogodnosti - zdravstvenu zaštitu, penzije, prihode za nezaposlene. Zatim bi trebalo da odlučimo šta od toga država treba da obezbedi i u kojoj meri. Prema mom mišljenju, postoje jaki argumenti u prilog stavu da bi država trebalo da obezbedi sve ove beneficije, i to svima, na nekom osnovnom nivou. Ono što ne obezbeđuje država, pojedinci moraju plaćati sami, ili moraju potražiti poslodavce koji nude takve pogodnosti kao način da privuku radnike, a ne zato što ih na to obavezuje zakon. Nazovimo to libertarijanizmom sa zaštitnom mrežom.

Nema sumnje da je to samo pusti san ekonomista. Čak i mnogo pitomije ideje koje zastupaju Haris i Kriger nemaju mnogo izgleda da u skorije vreme dobiju značajnu političku podršku. To je velika šteta. Iako tradicionalni poslovi odgovaraju većini, ekonomija tezgarenja je savršena za neke ljude i neke okolnosti. Bila bi šteta ako bi naša socijalna država i naši zakoni o radu propustili priliku da idu u korak s vremenom.