Da li je Argentina naučila na svojim greškama iz istorije ili će suve želje investitora za prinosom utrti put ka novom finansijskom krahu ove latinoameričke zemlje

Da li je kolektivni gubitak pamćenja endemska profesionalna bolest, specifična za zajednicu fond menadžera?

To je pitanje koje se logično nameće posle prošlonedeljnog povratka Argentine na međunarodna tržišta kapitala s ponudom državnih obveznica u vrednosti od 16,5 milijardi dolara i sa stopom prinosa koja se kreće od 6,25 odsto za obveznice sa rokom dospeća od tri godine, do osam odsto za one koje dospevaju na naplatu za 30 godina.

Naravno da je dobra vest to što će ova država sad moći da okonča dugotrajni sudski spor s poveriocima kojima nije mogla da plaća dug i koji su se borili da im taj dug bude isplaćen u celosti, sve dok nisu postigli sporazum ranije ove godine. S druge strane, u današnjem svetu niskih kamata, potraga za prinosom je toliko intenzivna da postoji ozbiljna mogućnost da je rizik od neispunjenja obaveza pogrešno procenjen - naročito ako se uzmu u obzir istorijski podaci.

Argentina je više puta imala problem s otplatom spoljnog duga, a prva takva situacija desila se još 1827. godine, tačno 11 godina nakon sticanja nezavisnosti od Španije. Londonski bankari i investitori zasipali su novcem Argentinu i druge zemlje Latinske Amerike u grozničavoj potrazi za prinosom.

Suficit tekućeg računa Britanije prouzrokovao je prezasićenost, koja je na kraju dovela do ogromnog odliva kapitala. U današnje vreme nagomilani novac raspoređuje se ravnomernije, od Japana, preko Kine, do Nemačke, ali istorijska paralela je jasna.

Priča koja je privukla investitore i pokrenula stampedo ulaganja u ranom 18. veku glasila je - sredstva će biti upotrebljena da bi se pomogla izgradnja nacija u zemljama bogatim prirodnim resursima koje su nedavno stekle nezavisnost. A onda je usledio nezgodan potez Banke Engleske, koja je podigla kamatne stope i izazvala paniku na tržištu. Latinska Amerika bila je osetljiva na pooštravanje monetarne politike globalne hegemonističke sile u istoj meri koliko su to i tržišta u usponu danas, kad globalnim selom vlada SAD. Argentina je odtad još šest puta dospela u situaciju da ne može da nastavi s otplaćivanjem javnog duga.

Autori knjige o finansijskim krizama „Ovog puta je drugačije“ (This Time Is Different) Karmen Rajnhart (Carmen Reinhart) i Kenet Rogof (Kenneth Rogoff), ukazuju da su države s hroničnim problemom otplate duga obično žrtve sindroma u kojem zbog slabih institucija i problematičnog političkog sistema inostrani krediti postaju primamljiv način da se izbegne donošenje teških odluka o rashodima i porezima. Međutim, cena koja se plaća za pristup kapitalu denominovanom u stranoj valuti je neusaglašenost, koja postaje fatalna ukoliko investitori izgube poverenje u ekonomsku politiku zemlje dužnika. Slabljenje domaće valute povećava teret stranog duga i dovodi u pitanje solventnost države.

U 19. veku velike zemlje poverioci mnogo su bezbolnije rešavale problem neizvršenja novčanih obaveza oslanjanjem na finansijsku „diplomatiju topovnjača“. Britanija je izvršila invaziju na Egipat 1882. godine i na Istanbul nakon što je 1876. Turska prestala da se pridržava ugovora o dugu. Čak i u 20. veku Britanci su izvršili pritisak na Njufaundlend, koji je tridesetih godina bio beznadežno prezadužen, da se odrekne statusa demokratskog samoupravnog dominiona i prihvati federaciju s Kanadom.

Topovnjače više nisu raspoloživa opcija, ali hroničnim dužnicima i dalje je teško da napreduju do stabilnijeg statusa, a jedan od glavnih razloga za to je procikličnost i volatilnost tokova kapitala.

Prema tome, investitori pokazuju zadivljujuću hladnokrvnost kad je u pitanju Argentina. Nekim državama koje nisu bile u stanju da otplaćuju javni dug pristup međunarodnim tržištima kapitala decenijama je bio blokiran. Argentina se vratila samo 14 godina nakon što je prestala da otplaćuje državni dug od 95 milijardi dolara, što je u to vreme bila rekordno visoka suma. Priča koja je privukla investitore da kupe najnovije argentinske obveznice po, kako se čini, izuzetno velikodušnim uslovima, jeste da je katastrofalno lošu vlast zamenila vlada koja je naklonjenija investitorima i obećava bolje upravljanje privredom.

Takođe, od pomoći je i činjenica da tržišta u usponu ponovo beleže rast posle dugog perioda stagnacije. U isto vreme, teško je pronaći razlog za optimizam kad je reč o bliskoj budućnosti Venecuele, Brazila i drugih susednih država, što investitore koji očekuju rast tržišta u usponu navodi da Argentinu vide u još povoljnijem svetlu.

JOHN PLENDER