BIO SAM DETE KADA MI SE MAJKA UBILA I TO ZA NOVU GODINU: Ovo je ISKRENA ISPOVEST fudbalera Jovana Aćimovića Kuleta

Bio je dečak s viškom talenta i manjkom ambicije. Moguće je da i zbog toga nije bio jedna od Zvezdinih zvezda. Ali ne žali se na to. Možda ga najbolje opisuje rečenica: „Zadovoljan sam životom. “ Bio je reprezentativac sa 17 godina i naslednik legendarnih fudbalera poput Dragoslava Šekularca i Bore Kostića. Za to što je danas čak i pradeda, zahvalan je jedino bogu i sportu

Ulica gde sam ja rođen bila je teška periferija Beograda, Dalmatinska, prekoputa škole „Starina Novak“. Bio je to kraj u kom se osećao duh palanke, pričam ti o periodu od ‘48. do ‘55. godine. Bio je rat, pa je završen, promene u društvu idu sporo u tom periodu...

Meni je ostalo u sećanju da sam rođen u kraju gde postoji veliko dvorište, gde je sve oko mene dvorište, voćnjak, česma, puno dece i škola nadomak kuće.

Majka je radila u školi, pravila je sendviče i belu kafu, koju su đaci dobijali na velikom odmoru. Dobijalo se parče hleba, sa onim žutim kačkavaljem i šolja bele kafe. Majka je radila u kuhinji, ćale je bio vozač, šofer. Tipična radnička porodica. Ja sam treće dete u porodici, imam stariju sestru Draganu, koja je osam godina starija od mene, i brata Ðorđa, koji je stariji četiri godine.

Kako je mama upoznala tatu

Kao najmlađi, šikaniran sam od starijih, kao i sva najmlađa deca, nije to ništa neobično. Naravno, okružen ljubavlju roditelja i brata i sestre. To je, da ti ovako slikovito objasnim, jedna tradicionalna atmosfera u kojoj se nije oskudevalo, a mnogo čega nije bilo u zemlji, inače. Ti nedostaci su nadoknađivani prisnošću i razumevanjem i, naravno, uvek je imalo šta da se pojede. Nismo imali pravo na neki veliki izbor, jer ga nije bilo, jede se ono što se ima, ali se imalo, koliko-toliko. Postoji red u porodici, znalo se koje su obaveze svakog od nas, zna se u koje vreme moraš da budeš kod kuće, kad je ručak...

Otac mi je, inače, iz Arilja, a majka mi je sa granice Hrvatske i Austrije. Keva je bila, kako se to kaže, Zuza. To je bilo vreme kada su ljudi dolazili u Srbiju da rade, ona je bila mlada, 15-16 godina, dolazila je da služi po kućama i tako je upoznala ćaleta.

Porodica, nas troje, i dan-danas održavamo vezu; brat, sestra i ja vrlo smo bliski, to ne mogu da ti opišem.

Daleki bliski rođaci

E, a slušaj me sad ovo, ovo je interesantna priča: sa majčine strane imam neku rodbinu, al’ da čuješ kako je imam, kako smo se zbližili!

Dakle, priča ide ovako. Pre jedno deset godina, javi se čovek na telefon, iz Nemačke... E, ali važno za ovu priču je, kako da ti kažem... važna je predigra priče! Moja majka je umrla vrlo mlada, to da ti odmah kažem, a tata upali kamion u ponedeljak i dođe u subotu, takvo vreme bilo, nismo ga ni viđali. Sestra je vodila brigu o nama.

E, taj deo majčine porodice, posle njene smrti je... kako to da ti objasnim... Mislim, nekako je zanemarivan... Nismo jednostavno bili u kontaktu... Na kraju smo mi praktično ostali samo sa sećanjima da smo znali da tamo negde neko postoji, neka rodbina, ali smo izgubili pojam da je to nama nešto blisko, da su nam ti tamo ljudi neki rod... I to je tako bilo godinama... Ma, šta godinama, decenijama! Život.

Uglavnom, jednog dana zvoni telefon, Nemačka... A evo i kako je došlo do svega: jedna sestra od tetke se udala i živela tamo ko zna koliko godina i spopadne je neki đavo, znala je da u Srbiji ima neku rodbinu i zaželela se da upozna tu rodbinu i... i pozove njen muž. Jeste vi taj i taj, jesam; e, ja sam taj i taj. I tako to krene polako, njihovo dolaženje u Beograd i naši odlasci u Nemačku... i sve to u vreme kada se tamo mislilo da babaroga caruje Beogradom! A mi jednom, recimo, završimo u „Znaku pitanja“ sa sve hrvatskim pesmama! Ukapiraju i oni da je Beograd super grad.

I, eto, svake godine se posećujemo, jedne godine oni kod nas, druge mi kod njih. Oni imaju kuću u rodnom mestu Pavlovac, to je divan kraj, napravili su divnu kuću, i voćnjak. Svih ovih godina sve smo zajedno obišli, i imanja i grobove. Majka je sahranjena u Beogradu, kad se udala, promenila je veru.

Lopta i škola

Kad je majka umrla, imao sam 11 godina. Bio sam dete, ali, hvala bogu, zakačio sam se za fudbal i to me odvuklo od stranputice.

Nisam bio loš đak, učio sam koliko mi je bilo potrebno da preguram, bio sam snalažljiv, lukav. Nisam se nešto specijalno trudio, voleo sam loptu, spavao sam s loptom, to je bio onako, nisam mogao da zamislim život bez toga.

Sestra me je kontrolisala, koliko je mogla, u smislu - sad moraš da učiš lekcije, dva sata knjiga! Kad ode u školu, da me proveri, pritegne me za ono što ne valja i to je davalo rezultate, privremeno.

A lopta je redovna konzumacija, to mi je bilo najvažnije. Kao i većina dece u tom periodu, provodili smo vreme na ulici, ona nas je dobro vaspitala, pikali smo loptu po ceo dan. Svaki dan.

Prvi klub

E, dok jednog dana, prolazeći tamo gde je sad hala Pionir, gde smo mi tu kao pikali, jedan gospodin - ne drug! - onako crno-belo odelo, mašna, šešir, prolazi tuda, ide dijagonalom preko šljakastog terena i zastane. Deca jure, on stane, posmatra malo i ode. I to se ponavlja par dana. Mi ga već snimili, znamo kad će i da naiđe. I jednog dana, on zaustavi decu i kaže nam: „Da li biste vi igrali u OFK Beogradu?“ U Ofku?! Pa nama je to san bio! Ej, zove nas čovek u Ofku! Da ti objasnim. Mi smo, kad god je bila utakmica, išli na Karaburmu. Naravno, svi hoćemo da igramo! On kaže, ajde dođite sutra. A mi nemamo ni patike! Ja uzeo od burazera teget „borovke“, dva broja veće, vunene čarape i ajde na trening! Ninoslav Zec i ja smo prošli audiciju i to su moji prvi fudbalski koraci u nekom klubu.

Ćale nije imao interesovanja za to. Rekao je, prvo škola, ostalo kad stigneš. Nije bio neko ko puno ponavlja.

Ja kapiten

E, ja stvarno ne znam odakle mi to Kule. Moguće je da je to asocijacija na nešto okruglasto, bucmasto. Samo, ja nisam bio bucmast, moguće je da su u toj mojoj građi obline dominantne, pa sam im zaličio na kuglu, kuglager... Imaš ljude koji su koščasti i vide im se kolena, kod mene je bilo obrnuto - sve oblo! I, eto, to je taj nadimak i to tako biva, svi su preuzeli taj nadimak i otad sam Kule.

A u Ofki sam čuvenom Tiki bio najvažniji. Za omladince nije bilo cipela, šusteri su pravili za prvotimce, ali za mene je bilo. Tiki sam ja bio ljubimac i bio sam kapiten tima, i to u timu u kom su igrali ljudi dve godine stariji od mene. Legendarni Zdravko Jokić, recimo, a ja bio kapiten.

Sve do prve utakmice sa Zvezdom. Igrali smo na Karaburmi na pomoćnom terenu, šljaka. I onda dolazi Zvezda, vlada totalno oduševljenje, oni su već formirali tim, koji ima posebnu pažnju u javnosti, strašni igrači, svi ostali su seljaci! Zvezda dolazi novim autobusom, oni obučeni lepo, pod konac, i bele patike... to sam zapamtio. Proveo sam više gledajući u njih, nego što sam se koncentrisao na utakmicu. Igrali smo i ja dao dva gola. I posle toga kreće vrbovanje.

Gestapo u dvorištu

Zvezda je imala tada pokojnog Mišu Miloševića, on je bio valjda predsednik omladinske komisije, bio je zadužen za takvu neku realizaciju i rekao je da se dovedem. Kratko i jasno.

Istog dana je bio u mojoj kući. Ne znam sad baš tačno, ali u dvorište je banuo crni „sitroen“ ili „mercedes“, nemoj da me držiš za reč, kao u onom filmu što Gestapo vozi. A, pazi, vreme tad zeznuto, postoje posledice Udbe i Ozne, prozori se zatvaraju, svi beže u kuću kad dođe taj auto. Imao sam 11 godina, majka još živa. Dođu oni tako jednog dana, ćale nije bio tu, bio radnički savet u firmi, a ćale predsednik radničkog saveta, i oni banu tamo u firmu kod njega. Dobar dan, dobar dan, počnu da mu postavljaju neka pitanja, a jedno je bilo i: „Je li Jovan Aćimović vaš sin?“ On se, čovek, ispreseca! Kad su mu rekli da nisam napravio nikakvu glupost, on je rekao, e, onda je sve u redu.

Daleko je Zvezda

Ali ja nisam hteo da igram u Zvezdi! Meni je to bilo daleko, moram tramvajem, a nema se para, moram da se kešam. Ne znam ni koliko sam se opirao, a oni dolaze li, dolaze. I jednog dana sam morao da obećam da ću da igram sa njima i... I, eto. Uputim se i dođem, a bila zakazana utakmica, pionirska, Zvezda protiv prvaka beogradskih škola. Zvezda organizovala turnir škola i prvak tog turnira će igrati sa Zvezdom. Prvak dobija dresove, lopte i karte. Ja, kao gost Crvene zvezde, igrao sam kako sam igrao. Ono su bili sve igrači za mene, iskreno nisam ostavio neki utisak.

I, vraćam se u svoj kraj i - pazi sad - mene celo društvo bojkotuje i kažu da sam izdao kraj. Bojkot je trajao dosta dugo, pogađalo me je, moram da ti kažem; i u razredu su me bojkotovali. Neće da se druže! Na kraju su i oni počeli da navijaju za Zvezdu.

Srednja škola

Upisujem ekonomsku školu i prve dve godine je to išlo, i tu nastaje prelom. Ja već omladinac, mnogo vremena sam provodio na terenu i škola trpi. U trećoj napuštam ekonomsku, posle sam završio vanredno četvrti razred. Brat i sestra nisu bili za fudbal, ali nije mogao niko da me zaustavi. Sestra je preuzela vaspitnu ulogu i postavljala se i kao majka i kao sestra, brat se nije toliko interesovao.

Brak

Sa ženom sam se upoznao u srednjoj školi. Tako se desilo, zaljubio sam se. Kad, ne leži vraže, ona zatrudni. Ona nije bila iz kraja, na Zelenom vencu je živela. I, eto, mi mladi i ispade igračka plačka. Zakači, šta ćemo...

Sestra moja, kao moj zastupnik, i njena majka razmišljaju šta će. Njoj je to prvo dete, ako pobaci, šta će onda. Sestra meni kaže „moraš da budeš muškarac“. Pazi, nisu to bile neke mogućnosti, u finansijskom smislu. Ali, sredio je bog tako. Kako smo se Nada i ja venčali, to tako krenu život sve nagore! Kao raketa! Sa nepunih 20 godina sam igrao za reprezentaciju! Bio na finalu u Rimu. Onog trenutka kad sam se oženio, dobio sam stan od Zvezde! A bio sam možda najgori igrač tada tamo, ništa mi nije išlo. Nit mogu loptu da pogodim, ni gol. Pritom, ja sam jako mlad, u timu sam koji i nije tim, tek se to formiralo, ja nasleđujem u to vreme znaš kakve fudbalske veličine, Šekija, Boru Kostića!

Prvi tim

Zvezda krpi i pravi tim od igrača koji su skupljeni sa koca i konopca, oni svi stariji od mene bar deset godina. Ja sportski neizgrađen, imao sam talenat koji je moj omladinski trener vrednovao, ali šta je to. Sve što je Šeki znao, ja - suprotno! Tad stasava i Džaja i par igrača iz škole, ali dok se to ne oblikuje, trpiš; trpi publika. Nova generacija igrača se prijavljuje i već u roku od dve godine postali smo prvaci i tad počinju da me vole.

Pričam ti o ‘65. godini, ja tad objektivno imam 17. Nestaje jedna velika generacija. Ta generacija je posle bila uglavnom u Italiji, a mene pozvali i postavili da budem rezerva...

Šekularac

I, slušaj sad ovo, igra sa utakmica s Hajdukom, važna, naravno, svi u frci, kad - nema Šekija u svlačionici. Nema ga nigde! Aca galami i psuje, sav kipi! Dođe do mene i kaže: „A ti, mali, šta ti čekaš?! Oblači desetku i ajd na teren! Izlazi!“

Kako, bre, da uzmem Šekijev dres? Mada, da ti kažem, Šeki je imao dobar odnos prema mladima, baš, baš dobar, ali... otkud znam. I sad ja treba da istrčim na Marakanu, spremio sam se, ali ne oblačim dres, držim ga u ruci... I krećem ka terenu, odozdole, ako znaš, dole od zgrade, kad - samo čujem neke krave! Pored stadiona! Neko mukanje, i to jako! Muču krave!

E, a Šeki je u to vreme vozio „folksvagen“, „bubu“, kabriolet, i on sad ulazi na parking s jedno pet devojaka, što bi rekli sad, starleta, i stiska sirenu, a sirena mu je imitacija mukanja! Muuuu! Muuuuuu! On sav bezbrižan, smeje se, izašli svi iz kola. Kako se on parkirao, tako ja pritrčim: „Čika Dragoslave, evo vam dres...“

Iza te generacije sam ja počeo, iza Šekija.

Ma, nisam ni igrao tu utakmicu, kakvi; došo Šeki. Bio najbolji na terenu.

Krize

Trebalo je da prođe vreme. Prođe jedno godinu dana, period adaptacije... Imao sam strašne krize i tu mi je ćale pomogao. On vidi da se ja sekiram i da mi ne ide. On me pita zašto, i ja mu kažem da ja igram, ali oni mene ne razumeju. Mene je Miljan učio da idem levo-desno, postoje neki fudbalski zakoni: ako ti dajem loptu brzo, znači da imaš nekog za leđima, ako ti dajem sporo znači da si sam. Svaka lopta ima oči. Kad ti dam na levu, protivnik ti je sa desne, i obrnuto. To sve moraš da znaš kad igraš fudbal, to ti je zakon, to su pravila. I ja mu kažem, igram sa ljudima koji ne igraju tako. Kaže mi ćale „pusti to, igraj kako znaš, uzmi loptu i nemoj da daš nikom“.

Na prvoj sledećoj utakmici, u Zagrebu, oni viču, daj loptu, a ja u tu utakmicu uđem s takvim ubeđenjem da igram po svom ubeđenju da... Budem najbolji na terenu! Nakon šest meseci ja u Rimu, na prvenstvu.

Sinovi

A klinac. A otac. Baš sam mlad postao otac. Imali smo veliku pomoć ženine familije, bile su tu dve babe koje su tu non-stop. Ja odem na put, žena sa detetom i roditeljem. Rekao sam ti, dobio sam stan, a to mi nije bilo u ugovoru. Najmlađi, a imam stan. Bio sam prvi iz te generacije koji je dobio ugovor na deset godina, koji sam potpisao ne trepnuvši. Potpisao bih i sad.

Posle dve godine, dobijem i drugog sina. Sve standardno, detinjstvo, škola, odrastanje... Nije lako biti dete roditelja koji skreće pažnju javnosti, to da je jasno. Ali nismo mi imali nikakvih problema, životnih. Držao sam ih strogo, žena je uvek bila popustljivija, majka kao majka, samo da deca budu prava, da budu dobri ljudi. E, kad su se zamomčili, značilo im je, prijalo im je što im je tata Kule, i to da je jasno.

A evo ti - i žena me zove Kule. U braku smo od 1967, to ti je 55 godina. Moja Nada i ja. Eto, jedan primer ni po čemu specifičan za fudbalera il’ za neku javnu ličnost.

Mlađi sin je 1970. godište, radi sa Čukaričkim, a ovaj prvi radi u firmi. Imaju po dvoje dece. Ja sam čak i pradeda! Sinovi su Dejan i Ðorđe, Dejan je ime dobio po Dejanu Bekiću. Deki je bio sjajan momak, bio je najbolje dete Beograda, svirao trubu i voleo fudbal. Deki je umro nešto malo pre nego što mi se rodio sin, voleo sam ga i zato sam mu dao to ime. Dejan ima dve ćerke, prva ćerka, moja prva unuka, ima ćerku od dve godine. Znači, pradeda. Znači, prelep deo života.

Najteži trenutak

Najteže u životu bila mi je smrt majke. To se ne zaboravlja, to pamtim i dan-danas.

Krenuo sam bio na proslavu Nove godine u školi „Starina Novak“, a znam da, čim ustaneš, čeka te nešto da obučeš i naložen „smederevac“. Pošto se Nova godina slavi u školi, keva je doručak stavila na sto, ali osećam - nema keve, hladno. Nije ugrejano. Šta se desilo? Ona je iskoristila to, taj trenutak; stoji odelce i sve, a ona krenula bila dole da kao dokupi nešto za doručak i skočila je sa drugog sprata i ubila se. Ali ja to tog trenutka ne znam.

I, sad, krenuo ja ka školi i jednog momenta mi prilazi društvo...

Ona je, po ćaletovoj priči, imala katar, tako neka dijagnoza. Po dolasku u Beograd negovala je neku ženu s karcinomom, a pošto je bila neuka, ona je, opet po ćaletovoj priči, poverovala da joj se bliži kraj i... Katar je neka bolest creva koja je česta, ali ne smrtonosna. To ti pričam onako kako je meni otac posle pričao.

Naravno, to je teška situacija, teško detinjstvo, otac mora da radi, sestra pred udajom, burazer samo što je počeo da radi. Ja sam na margini... Oni još i znaju kako kroz život, ja ne znam gde udaram. Mnogo su mi značili. Burazer ode da radi, recimo, i ja sam stalno bio sam. Hvala bogu i sportu na svemu danas gde sam.

Nisam pričao deci o tome. Nisam želeo da budem onaj tip koji priča „znaš kako je tek meni bilo!“ Ja sam bio onakav kako su mi životni uslovi dozvoljavali. Nekad mi izleti da kažem, ali nisam ih tako vaspitavao. Uči školu, to sam im govorio, znam šta je fudbal, najbolja profesija na svetu, ali samo ako prođeš. Završili su škole, nisu fakultete, što smatram ličnim neuspehom, ali jednostavno i oni su platili neku cenu tog privida da im to nije neophodno.

Najvažniji trenutak

I, eto, to su mi ti neki najvažniji trenuci u životu, ono van fudbala.

A što se fudbala tiče, van onog odlaska u OFK i potpisivanja za Zvezdu, sigurno da je najvažniji trenutak kad sam postao reprezentativac.

Igrali smo, mislim, Srednjoevropski kup, finale i na poluvremenu, u svlačionici, meni Miljan: „Mali, idi da se kupaš!“ Meni to dobra sezona, igram lepo, nezamenljiv sam i sad dođe trener i kaže - na kupanje. On mene izbacuje, a ja dobro igram, gde je tu logika, mislim se.

Inače, veče pre toga bila utakmica reprezentacije prvenstva Evrope, Džaja dao gol, sa Engleskom je bio meč.

Uglavnom, nisam se bunio, imao sam tu logiku - kad misliš da si najbolji, ti si, dečko, najgori. A Miljan je imao takav metod - kad si mislio da si sjajan, on te grdi.

Ja se kupam i Miljan viče: „Kad se obučeš, javi mi se!“ Ja se okupam i sredim i sve, i mislim se u sebi, naje*o sam. Znam da ništa nisam zgrešio, ali...

Kaže, da uzmeš cipele, nađi Bobija Jankovića, pa ćeš dalje s njim. Bobi je bio novinar, oooozbiljan novinar, on je tu uvek nešto petljao, uvek je bio u blizini, i dođemo do toga da Bobi ide za Rim, a idem i ja sa njim, pozvan sam!

I, ja sutradan u avionu, letim za Rim. Znao sam da se u mom životu nešto značajno desilo, da sam sa jednog nivoa igre prešao na bolji. Prešao sam iz prosečnog života na jedan viši nivo. Mislim da je bio 10. juni 1968. Taj dan mi je umnogome promenio život, stekao sam i društvena priznanja. Igrao sa Italijanima finale, znaš šta je to...

Šta posle mene

Zvezda je sredina koja je, da se tako izrazim, 80 odsto oblikovala moj život. Sredina u kojoj sam našao prijatelje, saputnike, nadam se da su mi i sada to. To je jedna sjajna situacija, jedna zdrava priča. Svuda ima loših i dobrih stvari, to je život, ali meni je Zvezda baš mnogo toga, i to nije fraza.

Statistički ili kroz neke knjižice i brošure pojavljivaće se i moja sportska uloga u ovoj sredini. A ono što sam ja kao čovek vrednovao, ići će kroz moju porodicu. Zadovoljan sam životom. Zanima me kako će se završiti, naravno, ali to je enigma za sve ljude. I to sa smrću, ta priča o smrti... Polako se navikavaš da ona sedi pored tebe...

Šta će ostati iza mene? Ostaće porodica i 28 Aćimovića i ono što sam ja njima preneo kroz život. Moji sinovi su moja reinkarnacija. Kao što meni šake liče na očeve, ne mogu da pobegnem od njega, tako i moji sinovi liče na mene, ne mogu ni oni da pobegnu od mene, to je ono što je sigurno.

Kurir.rs/Andrijana Stojanović