Prva slika koju pamtim je mamino lice dok me kupa u kadici. Sve se to dešava u kuhinji, na spratu kuće u Ulici porodice Foht, ili po starinski Čadordžijinoj - mahali na jednom od sarajevskih brda niz koje se očas posla stizalo do katedrale.
Mama je tvrdila da je nemoguće da sam zapamtio tu scenu, jer sam bio beba. Ali ja, evo, i sada osećam dodir gaze pod vratom kao što se sećam šljiva na dnu korita u kome se brčkam već kao dečak, u velikoj bašti iza kuće. Bašta je bila puna cveća koje je gajio moj deda, mamin tata Johan Fogl. Bio je poštanski službenik, pušio je lulu, čitao Politiku i na popisima stanovništva se izjašnjavao kao Jugosloven. Nekoliko kvadrata te bašte deda je ostavio meni na brigu. Tu sam se, s motičicom u ruci i s kačketićem na glavi, nasmejan, igrao baštovana. Može se reći da sam imao tu sreću da do danas nisam prestao sa igrom u toj mojoj bašti sljezove boje, gde je uvek sve bilo moguće, samo ako se zamisli.
Detinjstvo
Jako sam voleo da se igram. Da li sâm ili s drugovima i drugaricama, prvo iz te uske, strme ulice, koja je zimi znala biti zatrpana snegom, potom sa ostalom decom iz dvorišta zgrade u podnožju brda Gorica, odakle se za tili čas spuštalo do zgrade sarajevske Kinoteke, u čijoj ću čuvenoj sali provesti dobar deo detinjstva i mladosti.
Igrali smo se mnogih dečjih igara, od kojih je najdramatičnija bila igra žmire, sve dok moj tetak Ivo, koji je radio u „Energoinvestovoj“ fabrici žice i armature, nije napravio koš. Bilo je to nakon Manile ‘78, kada su Moka, Kića i ostali naši košarkaši dva puta pobedili Ruse i onog previsokog Tkačenka i postali svetski prvaci. Potom je na red došao svetski šampionat u stonom tenisu, koji se igrao u novosadskom Spensu. Maznuli smo veliku vodootpornu tablu s gradilišta kod zgrade CK BiH i besomučno tukli po beloj loptici, zamišljajući da smo Šurbek, Stipančić, Sekreten, Sije Sajke i Apelgrin. Zatim je na red došao veliki tenis, jer je Boba Živojinović pojeo Mekinroa u sendviču. Igrali smo tenis u velikom parku iza Druge gimnazije i čak smo bili nabavili štrik, iliti konopac za sušenje veša, koji je služio kao mreža. Dvojica bi držala taj konopac razapet po sredini terena, čije smo linije obeležavali kredom, a dvojica bi pokušavala da pogode već prljavu i ćelavu tenisku lopticu. Ali važnije od toga bilo je raspodeliti uloge. Ja sam birao da budem Ivan Lendl, iako sam već uveliko bio buckast, da ne kažem, debeljuca. To me je preporučivalo za mesto na golu kada bi se igralo fuce na livadi gde je pred Zimske olimpijske igre podignuta Austrijska kuća. Tokom zimskih meseci u svojoj sobi sam igrao velike fudbalske mečeve i onda, uz zamišljeni komentar Dragana Nikitovića, bio ceo Zvezdin tim, davao golove, branio neodbranjive šuteve, previjao se teško povređen, na kolenima proslavljao pobede, sve najvažnije trenutke prikazujući i u sloumoušnu...
Sve tamo negde do osmog razreda bavio sam se izgradnjom objekata od lego kocki. Čitaoci već pretpostavljaju da sam često umeo da pravim fudbalske stadione na kojima bi se, opet, igrali istorijski mečevi. Za četrnaesti rođendan sam od mame i tate tražio da mi za tu priliku poslednji put kupe igračku. Bio je to hokej, limeni teren sa po tri hokejaša u timu, koji se igrao poput stonog fudbala. Moj kum Ljubiša i ja smo i nakon povratka iz vojske umeli da provedemo celu noć drndajući već iskrivljene žice koje su pokretale igrače.
Roditelji
Moji roditelji su se upoznali na žurki kod zajedničke prijateljice koja je išla u školu s mojom mamom, a studirala s mojim tatom. I onda je tata pratio mamu uz strmu Ulicu porodice Foht, pa je moja baka pitala mamu kako joj se preziva momak. Mama je rekla Žurić, na šta je baka rekla da joj se čini kako će ipak biti da se preziva Sporić.
Mama je bila najmlađe dete u porodici. Najstariji je bio ujko, potom se rodila tetka, a imala je i još jednu sestru koja je umrla od zapaljenja uha tokom Drugog svetskog rata. Na Sve svete smo odlazili na grob te devetogodišnje devojčice i mama bi mi pričala kako se seća Ljiljane dok joj baka češlja dugu kestenjastu kosu.
Tata je rođen u Novom Sadu, ali je detinjstvo proveo u Nišu. U Sarajevo je došao da studira građevinu, iako nikad nije prestao da prednost daje književnosti. A mama je studirala i završila književnost. Odrastao sam među knjigama i bilo je pitanje vremena kada ću prestati da piljim u sve te naslove i početi da čitam.
Inače, tata nikada nije progovorio ijekavski, ali zaboravite na sve floskule i laprdanja o sarajevskom duhu, jer je moj otac bio slika i prilika čoveka koji je postao to što jeste u krilu voljenoga grada. Znao je svaku sarajevsku čikmu, poznavao sve mangupe toga vremena, mnogo ljudi. Na jednoj fotografiji iz studentskih dana tata pika loptu pred ulazom u zgradu fakulteta. Nije ga završio, zaposlio se čim su se mama i on venčali. Sve do početka rata radio je u „Traseru“ i projektovao mnoge puteve po kojima se i danas vozite.
Kako sam dobio ime
Voleo bih da sam od njega nasledio staloženost i ćutljivost, ali probrbljao sam mnogo rano i do danas ne prestajem. Ime sam dobio po njegovom dedi, koji je tokom Drugog svetskog rata umro od skorbuta u oficirskom zarobljeničkom logoru u Nemačkoj. Da sam se rodio kao devojčica, zvao bih se Jelena, jer je to ime moje bake, tatine mame, koja je umrla na porođaju 23. avgusta 1939. Na svojoj prvoj fotografiji moj otac gleda u kameru velikim crnim tužnim očima. A ja ga pamtim suštastveno veselog jer su on i mama živeli sretno. Umro joj je na rukama, vrlo bolestan, pre dvadeset i tri godine. Otišao je prerano, jer duša i telo nisu mogli da izdrže ratom iznuđenu promenu mesta boravka.
Mama je narednih dvadeset godina živela čekajući kada će doći taj čas da mu se pridruži. Sada su već neko vreme opet zajedno.
Prva ljubav
Moja prva ljubav zvala se Samra Zukić, sedeli smo zajedno u klupi u prvom razredu. Ne verujem da je ikada saznala koliko sam je voleo, ali ja sam u tim mesecima zacopanosti s njom proživeo ceo naš zajednički život, sve do samoga kraja. Ali sve kasnije ljubavi su bile uvek prve. Isto sam se zacopao u moju ženu Jelenu kao što sam se bio zaljubio u Samru. Celim svojim svetom u ceo njen svet. I zaljubljujem se u nju svakoga dana. Uvek naiđe taj trenutak kada je lepša nego ikada i znate već kako to ide: zatreperi srce, u glavi zabubnja, ostanete bez daha dok vas obuzima milina nad milinama.
Novinarstvo
Prvi tekst u novinama objavio sam u sedamnaestoj godini. U sarajevskom časopisu Književna revija izašla je moja kritika filma „Beti Blu“ Žan-Žaka Beneksa. Nisam osećao strah kada sam zakucao na vrata redakcije i predao tekst Nerminu Butkoviću. On je, eto, bio moj prvi urednik. Nosio je debeli džemper i naočare. Ništa se do danas nije promenilo. Uzbuđenje prilikom predaje teksta uredniku uvek je isto. Samouverenost je uvek jača od nesigurnosti, ali osnovna osećanja jesu neopisiva sreća što mi se tako nešto dešava i još neopisivija poniznost, kao odraz svesnosti kolicka je to čestica koju prilažem svekolikom kosmosu umeća jezičkog izražavanja.
Muke mladog pisca
Kasnije je na red došlo i objavljivanje prve knjige, ali tu baš nije sve išlo tako glatko. Zbirku kratkih priča pod naslovom „Umri muški“ predao sam velikom izdavaču, ali je presuda bila negativna. Recenziju je pisao jedan drugi čovek u debelom džemperu. Ali njegov negativni sud mi je omogućio da pošaljem rukopis Flaviju Rigonatu, koji je u to vreme štampao Bukovskog, jednog od idola moje mladosti. I Flavio mi je odgovorio jednim vrlo podsticajnim pismom u kome je rekao: „Samo napred, sve će biti OK, samo moraš biti uporan.“ I ja sam ga poslušao i bio uporan, ne u maltretiranju izdavača, nego u radu. I sve je OK.
Od prvog honorara sam otišao u bioskop, popio pivo s društvom. Nije bilo za više. Ali već dugo od svakog honorara kupim knjigu. To mu dođe kao neki zalog, vraćanje duga.
Mama je radila u izdavačkoj kući „Svjetlost“, a prethodno je bila sekretarica u Udruženju književnika Bosne i Hercegovine i književnom časopisu Život. Poznavala je mnoge pisce i znalo se desiti da dođem kod nje u redakciju, pa siđemo u Klub književnika, koji se nalazio u podrumu velike nove zgrade. I onda nam priđe, na primer, Sidran, već pod gasom, pa se onako mali pokloni i mojoj majci poljubi ruku. A ona mi kaže kako je on dobar pesnik i donese mi „Sarajevsku zbirku“. A Izet Kiko Sarajlić je bio najbolji drug mog ujke Ivana Fogla. I kad je ujko umro u predvečerje ratova devedesetih, čika Kiko se bio jako napio. Uopšte, svi ti ljudi koji su pisali dobre stihove umeli su često da budu pod gasom. Zato mama i nije baš bila oduševljena kada je postalo jasno čime ću se u životu baviti. Nastojala je da me usmeri ka mirnijim vodama, govoreći kako ću uvek imati vremena za čitanje i pisanje.
Maštao sam...
A ja sam prvo, kao dečak, hteo da budem konobar, pa pevač, čak sam bio ušao u najuži izbor za nastup na „Malom šlageru sezone“! Potom sam završio nižu muzičku školu. Svirao sam klavir, ali i pored dobrog sluha i ljubavi prema muzici, nisam voleo da vežbam. Mamili su me zvuci iz dvorišta, gde su drugari šutirali loptu u vrata garaže.
Ali sve je to postalo daleka prošlost kada su mi za dvanaesti rođendan roditelji poklonili pisaću mašinu. Na toj portabl „olimpiji“ sam sa sedamnaest godina iskucao neku komplikovanu priču o jednoj balerini koja pleše u nekoj ruševnoj zgradi, mama je odnela taj rukopis pesniku Stevanu Tontiću, koji je bio urednik časopisa Život. I on mi je rekao da se vidi da imam talenta, ali da je bolje da pokušam da pišem kratke priče. Prvo sam mislio da nema pojma o čemu govori, a onda seo i napisao sedamdesetak kratkih priča. Tako je nastala moja prva zbirka „Umri muški“.
Večita neizvesnost
Nikada nisam zažalio što sam odabrao poziv koji s jedne strane donosi mnoga zadovoljstva, ali s druge strane znači večitu neizvesnost. A tokom svih ovih godina imao sam priliku da sretnem mnoge velike pisce i druge poznate umetnike. Neki od njih su čitali moje knjige. Teško je opisati to osećanje počastvovanosti. A kako da vam ne bude drago kada, recimo, jedan Slobodan Šijan kaže da voli da čita vaše priče. Kad smo već kod filma, pisanje mi je omogućilo i da kao scenarista sarađujem s Goranom Markovićem na filmu o Petru Kočiću. Višedecenijsko prisustvo na književnoj sceni vam omogućuje i da podržite mlade pisce. Na njima je budućnost naše književnosti. Umetnik nikada ne sme da zaboravi koliko je važno poželeti dobrodošlicu mlađem kolegi.
Moja porodica
Književnost me je spojila i s mojom suprugom Jelenom. U to vreme ona je radila na Radio Pančevu, gde je, između ostalog, vodila dvosatnu emisiju „Kakva korist od naslova“. Bio sam njen gost i tokom dvosatnog razgovora uspeo da padnem sa stolice na kojoj sam sedeo i da je potpuno skršim. Jelena kaže da sam već u tom trenutku postao njen. I danas čuvamo naslon te stolice i snimak emisije, artefakte rađanja ljubavi u kojoj ćemo živeti do kraja, mada u jakoj ljubavi kraja zapravo i nema. Venčali smo se trinaestog u decembru, i baš kao u Džonijevoj pesmi, bilo je proleće.
Što se rodbine tiče, mnogi više nisu s nama, ali dolaze mladi, svako od njih sa svojom izuzetnošću i urođenim smislom za radost. Jedino što mi se čini da su se pre, recimo, tridesetak godina srodnici više i češće viđali i međusobno posećivali. Nastupilo je neko vreme ispunjeno nestašicom vremena. Ali zato se redovno razmenjuju zafrkancije s društvenih mreža ili mi tetka Daca lajkuje post kada okačim neki novi tekst.
A kada mi je objavljena prva knjiga, u „Čitalištu“ u Zmaj Jovinoj u Beogradu organizovana je promocija. I došli su sa svih strana braća, sestre, teče, strine, a moj đedo Mihajlo je onda za sve naručio piće. Veoma je cenio što sam odabrao ovaj poziv. Kada sam dobio prvu književnu nagradu, onako crnogorski, zvanično, poslao mi je depešu podrške. Prethodno me je godinama pretplaćivao na Dečje novine. Umro je u dubokoj starosti, u fotelji, s knjigom Zekerije Tamira „Smejaćemo se“ u krilu.
Radost
Volim da se radujem i nastojim da se to dešava svakoga dana, najčešće zbog onih malih životnih stvari o kojima ponekad i pišem. Volim da se radujem i radovanju drugih. Kako čovek stari, takve radosti mu sve više znače. Na privatnom planu sigurno je najveća radost to svakodnevno sazanje da živim sa, kako naš narod kaže, rođenom ženom i da sam ja njen rođeni muž. Što se tiče spisateljskog posla, veliku radost je izazvao telefonski poziv iz Jagodine, tada još uvek Svetozareva, i vest da sam dobio prvu nagradu na jednom književnom konkursu. Tih dana je iz Beograd stigla vest da će mi na jesen u ediciji „Pegaz“ Književne omladine Srbije biti objavljena prva knjiga. Ali mnogo sam se radovao i kada su književne nagrade dobijali neki moji prijatelji, inače sjajni pesnici ili prozni pisci. Ali ne treba zaboraviti ni sport. Pre mesec dana baš sam se onako dibidus radovao Noletovoj zlatnoj olimpijskoj medalji. I radosti naših bronzanih košarkaša. Ti trenuci donose lep osećaj zajedništva s ljudima koje i ne poznajete, ali vas spaja ljubav prema našoj zemlji i radovanje zbog uspeha onih koji nas tako lepo predstavljaju.
Odlasci i tuga
Moj stric Ljuba je umro iznenada u trideset i šestoj godini. Jako sam ga voleo i sa svojih petnaest godina sam prvi put osetio taj nepovratni udarac smrti, tu utrnulost pred izvesnošću nepovratnog gubitka. Oca sam izgubio tek što sam zakoračio u četvrtu deceniju života, a mama je umrla u vreme pandemije. Bio sam, dakle, već napunio pedeset godina, ali su se s maminim odlaskom otvorila vrata tuge za koja do tada nisam ni znao da postoje. Znam da je to neminovno životno iskustvo, pokušavam da ga sagledam zdravorazumski i prihvatim kao još jednu datu stvar prirode, ali je bez obzira na sve rečeno veoma teško. A onda početkom ove godine iznenada ode Goran Petrović, taj dobri, nežni čovek. I nema ga više, a na to niko od nas, njegovih bližnjih, nipošto nije bio spreman.
O budućnosti
Budućnost je lepo ime za sportski klub. U titogradskoj Budućnosti igrali su braća Mirotići, a kasnije i Dejo Savićević. Napravi se raspored takmičenja, pa se tačno zna kada će i gde Budućnost igrati svoje utakmice. A i to nije sigurno. Ali, opet, čovek ne može bez pravljenja planova, makar se oni ticali i onoga od čega će sutra da pravi ručak. Globalno, svet je izgleda baš rešio da nam svima smrsi konce, ali to ne bi smelo da nas spreči da razmišljamo o poslovima koji su pred nama. I susretima s dragim ljudima. Recimo, na predstojećem Sajmu knjiga.
Za kraj
Čovek počinje da obraća pažnju na savete starijih kada i sam dođe u godine u kojima se daju saveti. Prema tome, treba samo biti koncentrisan i slediti neki unutrašnji instinkt. Ne plašiti se svega, a opet, ne srljati ako se baš vidi da je reč o nekom besmislenom cilju. Što se mladih pisaca tiče, shvatiće to oni i sami, ako već nisu, da je štos u čitanju, a ne u pisanju. I da je sve što radite - učenje. Učenje nikada neće prestati. U tome je i smisao stvaralaštva. Do poslednjeg daha, a ko zna, možda može da se radi i nakon što nastupi kraj. I da se voli Jelena.
Zabeležio Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
Bonus video:
