Ispovest Pavla Zelića: Moj predak je poznavao Napoleona, rusku caricu i austrijskog cara, učio je od Dositeja Obradovića, a i ja kao i on putujem planetom

Imam običaj da kažem, omažirajući jedan od omiljenih stripova Dilan Dog, kako mi nikada nije dosadno, još od 1986. godine. Tada sam, kao đak prvak počeo da smišljam priče, stripove, čitave filmove u glavi. Danas tako zabavljam, ali i plašim, edukujem i osvešćujem čitaoce mojih priča, eseja, knjiga, stripova, a uskoro i gledaoce filmova. Kako bi samo taj radoznali, zaneti klinac odlepio da čuje za sve to.

Kako sa očeve tako i majčine strane imam slavne pretke, i vekove napretka, boravka pa opstanka tih srpskih porodica u krajevima, selima i našim imanjima do kojih danas moram da prelazim granice i administrativne prelaze.

Po Gerasimu Zeliću, čuvenom arhimandritu, duhovnom pa i političkom predvodniku Srba u Austrijskom carstvu s kraja 18. i početkom 19. veka, zove se ulica u Beogradu, a po dedi s majčine strane Milanu Milanoviću - velika u Leposaviću, gradu koji je uzdigao smeštanjem flotacije u njega.

Gerasim, pisac i danas doštampavanih "Žitija", putovao je mnogo i daleko i poznavao velikane svog doba - Napoleona, rusku caricu Katarinu, austrijskog cara Jozefa II, učio od Dositeja Obradovića - a sve to radeći u interesu srpskog naroda, neretko nauštrb sebe. Poput njega sam, formalno u ime otadžbine, obišao planetu uzduž i popreko - držao predavanja. Nedavno sam se pred 120 zemalja na konferenciji SZO u Nju Delhiju, u Indiji, družio se sa svetskim moćnicima u zdravstvenoj sferi, i sa primarno istim ciljem.

Moj otac Obrad je zato 2021. napisao, a ja bio urednik, prve, a uskoro će i druga kapitalna ilustrovana monografija o Gerasimu, i stradanjima srpskog naroda kroz istoriju uopšte. Konačno, moj predak je bio jedan od osnivača naše najstarije i najvažnije kulturne institucije - Matice srpske - za koju ću 2009. godine objaviti prvenac - zbirku priča "Poslednja velika avantura" nakon pobede na prestižnom konkursu za mlade autore "Prva knjiga".

Po ocu...

Deda Blagoje, železničar i zanatlija, krenuo je u školu u Austrougarskoj i sve do smrti, sa skoro sto godina, znao da broji na nemačkom. Borio se za oslobođenje Trsta krajem aprila 1945, kada su umesto Italijana njegovu brigadu napali "saveznici" Britanci s, bacačima plamena i žive mu spalili mnoge drugove. Bake Anđe se sećam po milini glasa i osmeha, preslatkim oblandama, ili oblatnama, kako bi ona rekla, koje su išle u paru sa celom - najboljom na svetu dalmatinskom pršutom - koju je deda samo za mene sušio svake godine.

Otac je rođen u mestu Žegar u Dalmaciji, bukvalno u istoj kući gde i Gerasim koja je stajala stotine godina - i onda spaljena u akciji "Oluja" Došao je u Batajnicu sa osam godina, dete sa sela kome nisu verovali u biblioteci da čita po dve knjige nedeljno. I ja ću tako.

U više nepostojećoj biblioteci "Petar Kočić" u Njegoševoj sam gutao knjige bez selekcije, kako su bile poređane, red po red, policu po policu. Ćale ima još i pravo fotografsko pamćenje, znao je napamet hiljade telefonskih brojeva i, naravno, bio najbolji student na stomatologiji tako što pred ispit jednom pročita knjigu i zapamti šta piše na svakoj stranici. Bio i je pravi šezdesetosmaš, spavao sedećki na svom i u čuvenoj petici na Pravnom, i dan-danas razočaran jer je glavnina pokreta prodala ideale za dodatni ispitni rok i povlastice u menzi. Organizovao je i prve igranke u studentskom domu "Lola" i odlično zarađivao od toga, sve dok nisu u priču upali Crnogorci s pištoljima.

Lek koji nas je očuvao

Mamu, veliku lepoticu, osvojio je humorom. Znao je da zasmejava celo njeno studentsko društvo satima. Išao je u "Malu Slaviju" da čuje najsvežije viceve od konobara kako bi ih pričao na predavanjima - omiljeni predavač i u Beogradu i kao viziting profesor od Moskve i Jerevana do Izraela i Palestine, i Toronta i Vinipega na drugu stranu. Pratim ga i u tome. Otišao je iz komunističke Jugoslavije na specijalizaciju u London, kao što ću ja u Atlantu, i unapredio srpsku stomatologiju, o čemu svedoče hiljade i hiljade uspešno lečenih pacijenata - kako njegovih, tako i od učenika i naslednika.

Deša Milan, uistinu veliki čovek - borio se takođe u partizanima protiv balista u Drenici 1944, a posle rata biće direktor rudnika "Trepča" i pokrajinski ministar rudarstva na Kosovu i Metohiji. Ali je pre svega toga, 1949. teško oboleo od tuberkuloze kičme. Mojoj babi Ljubici su nekadašnji njegovi saborci obezbedili novi, revolucionarni antibiotik streptomicin, plaćen težinom u suvom zlatu. Pričala mi je kako ga je prenela vozom do Prištine u najvećoj tajnosti - budna ceo dug put s dragocenim ampulama u nedrima. Taj lek će spasti mog dešu iz gipsanog korita u kom je ležao pune dve godine. I podariti mu novi život. Inače ne bi bilo ni moje majke... niti mene. Kao ni tri četvrtine ljudi koji žive na planeti danas, i ja postojim zahvaljujući antibioticima - o čemu pišem i u novoj knjizi - zbirci eseja "Gorka pilula".

Po majci...

Majka Biserka rođena je u Prištini, a selila se prateći oca svuda po KiM, sve dok cela porodica nije morala da dođe za Beograd u njenoj 17. Prvak svake svoje škole i više, pre svega u matematici, završiće Matematički fakultet, da bi postala pionir u programiranju u banci. A već godinama živi svoj san, vodeći aukcijsku kuću slika i umetnina, u kojoj sam i ja dugo radio kao aukcionar - sve sa drvenim čekićem i brzogovorećim nastupima.

Strasni čitalac i ona (pročitala je celog Dostojevskog u prvom gimnazije), daje mi ime po svom omiljenom književnom junaku - Pavlu Isakoviću iz druge knjige "Seoba" Miloša Crnjanskog, želeći da budem poput njega. A meni su pak uzor uvek njih dvoje - komplementarni intelektualci i kafanski ljudi, svetski putnici i domaćini koji više jurcaju i od mene, a još čitaju i prate sve - od politike do sporta i kulture. Ali pre svega se vole.

I još jednom Nana - koja je mene i mlađu sestru najviše čuvala i brinula o nama. Učesnik prve posleratne omladinske radne akcije - izgradnje pruge Šamac-Sarajevo, takođe mi govori o tajnim, dodatnim smenama na koje su se pojedini udarnici poput nje iskradali noću. Zašto, kako?

Prvi roman

Upravo je ta intriga bila zamajac za roman jedinac "Peščana hronika" (Laguna, 2013), koji se konačno, po mom scenariju i uz pomoć mnogo prijatelja i posvećenika, pretvara i u dugometražni igrani film u produkciji Living pictures studija. Biće to nešto nesvakidašnje, istorijska horor drama o nacističkom koncentracionom logoru Staro Sajmište, u kom su ubijali Jevreje pokretnom gasnom komorom - kamionom "dušegupkom", a zatim i Srbe prozaičnijim sredstvima. Kao i priča o mladim akcijašima koji podižu simbol novog sistema - Novi Beograd iz mulja i živog peska, i NATO bombardovanju koje pak sve to ruši i razara... A ponajviše očajnička borba jednog samohranog oca u zbegu da spase sinčića od ubilačkih duhova prošlosti. Ali uvek, i pre svega, priča o ljubavi. Ljubavi koja iskupljuje. O čemu su, u suštini, sve moje priče.

O tom delu pak lične intime ne bih. Dovoljno je reći da je bilo ljubavi, malih i velikih, a ima je sada, više nego ikad. Bilo je i neuspeha, žaljenja i tuge i te kako, ali odakle bi došla prava inspiracija onda?

Rana sreća i jadi dabome

Prva sećanja vezujem za selo Majdevo na južnim, najlepšim padinama Kopaonika. Tamo i danas postoji moje "drvo za čitanje", u čijoj krošnji sam se krio i proždirao knjigu za knjigom. Ključna je 1984. godina i strašna zima od koje su pucali radijatori, bila je Olimpijada u Sarajevu - i iznenada umro deša Milan. A onda je došlo proleće i rodila se najbolja sestra na svetu TM. Danas je ta "d-zi me, n-si me" princezica, s kojom se nikad nisam posvađao, kamoli potukao, vrhunski naučnik, prava naslednica oca u stomatologiji - u praksi i teoriji. I sa zetom Miroslavom i decom živi prekoputa mene.

Godinama unazad, pa donedavno sam sestrićima - malom umetniku Rastku i vragolanu Milanu, pričao priče za laku noć - čak i iz Amerike. I to tako što ih na osnovu nekoliko elemenata koje mi zadaju kad dođem smišljam na licu mesta, uživo - samo za njih. Ne zapisujem niti snimam. I nadam se da će hteti još ponekad.

Film koji je ostavio trag

A te sudbonosne 1984. tatin kum me vodi u "Odeon", gde gledam prvi film u bioskopu - "Terminator". Posle uvodne scene čupanja srca iz grudi golim rukama se krijem do kraja ispod sedišta. Taj isti Pavle decenijama kasnije glumi u prvom srpskom zombi hororu "Zona mrtvih" 2009. na poziv maestra praktičnih specijalnih efekata Mikija Lakobrije, koji pravi specijalnu masku samo za mene. A pored uloge poslednjeg, trajno upokojenog zombija u filmu takođe imam funkciju zombi-instruktora za decu - zombiće.

Prvi razred sam u OŠ "Veselin Masleša" na Voždovcu. Preostalih sedam živim prekoputa i idem u OOŠ - Oglednu osnovnu školu "Vladislav Ribnikar", elitnu po mnogo čemu. U njoj sam uz nemalo muke naučio francuski - kada sam došao u drugom razredu, nisu mi dali da idem u toalet dok ne kažem na tom jeziku. Ali su tu nastale i prve priče, stripovi, kolekcionarstvo, prijateljstva za ceo život. O "Ribnikaru" sam napisao nekoliko pripovedaka, a sada, posle stvarne strave i užasa koji prevazilaze išta što moj um hororiste može da smisli, više neću, ne mogu, nijednu.

Haos devedesetih

Ali zato, te pozne osamdesete... Leta u Sutomoru, ili avionom u Dubrovnik, ali i selo na Kosovu i Metohiji, rekreativne nastave, snežne Nove godine i stalno neki pokloni, beskrajno igranje napolju, sve skladno, idealno... Naravno da nije moglo da potraje.

Počinje haos 90-ih, a mene roditelji stavljaju na avion za Kanadu i Ameriku, samog. Da tamo ostanem celo leto po nekim srpskim kampovima, proputovanjima... Imam 11 godina. Sećam se kako jednom prilikom moram da naučim Očenaš - a ovaj mali Titov pionir besni, plače, neće. I samo mrmlja svoju zakletvu. Danas sam nekako pomirio jogunastog mini-komunistu i zrelog tradicionalistu.

Vreme kada pohađam najkul gimnaziju u gradu - Treću, 1994-98, pamtim po mojim legendarnim kućnim žurkama - naročito "Mi nismo anđeli" za 18. rođendan. Zatim i prvim spisateljskim uspesima - pismenim sastavima u duhu humorističkih skaski Efraima Kišona od kojih se ceo razred valjao od smeha. Pa onda i izlascima u kultne klubove "Akademija" i "Industrija" i nebrojenim koncertima - omiljenoj zabavi i danas i zauvek. I dalje žalim zbog propuštanja Prodidžija '95, baš na moj rođendan 8. decembra! I priželjkujem vremeplov...

Ali najviše se sećam demonstracija

Jedva sam čekao da se vratim sa zimskog raspusta kako bih išao na studentsko-građanske proteste 1996-97. Zaključavali su nas u gimnaziji, a mi skakali više metara s prozora u dubok sneg i trčali na protestne šetnje. I tako sve do petog oktobra 2000. Bio sam u Otporu, lepio plakate, hteli zbog toga s fakulteta da me izbace - ali nisu znali ko sam. Sada želim da menjam, spasavam svet stručnošću, umetnošću i tom vatrom ideala što mi žeže u grudima.

Druga verzija odrastanja i života

I stalno neke bolnice, operacije, patnja. Giganti srpske, pa i svetske hirurgije - profesori urolog Sava Perović i onkolog Radan Džodić. Jedan će mi spasti bubreg, drugi ludu glavu. Prijatelji mog oca, koji me i dan-danas podseća da vežbam, vodim računa o sebi kako bi kvalitetno živeo i dostigao krepku starost kao on. Slušam ga, i majku, sve više i češće, trčim odnedavno polumaratone, a trenirao sam plivanje, borilačke veštine i tenis. Lupao sam lopticu o zid u istim onim, tokom 90-ih uglavnom ispražnjenim bazenima sportskog centra "25. maj" u kojima će koju godinu kasnije to raditi najveći sportista ikada Novak Đoković.

Možda zbog svih tih nevolja i želja da se čini, pomaže kroz zdravstvo - ali i pisanje. Prvi film snimljen po mom književnom predlošku i scenariju - "Kada padne mrak" u režiji Dušice Novaković, adaptacija je priče "Dum-Dum", noseće u istoimenoj nedavnoj zbirci (Laguna, 2021). I desila se meni 1993. Halucinirao sam tada na intenzivnoj nezi u Tiršovoj, izmožden posle operacije i višesatnog povraćanja od anestezije, kako nekakve senke, demoni, dolaze po duše dece - a posebno "dum-dum dečaka", jedva živog na aparatima, pošto ga je takav metak pogodio u kičmu u obližnjem, a našem ratu.

Još češće pišem spekulativne distopije, o raznim smak(ovima) sveta iz bliske budućnosti, nadajući se da se neće desiti. I delujući protiv toga.

Pravda za devetu umetnost

Imam šest godina, operisao sam krajnike i molim majku da mi donese stripove da čitam. Umesto uobičajenog Politikinog i Mikijevog zabavnika, dobijam Dilana Doga. U kojem se na prvim stranicama odigrava i eksplicitna scena seksa i odsecanje glave nage devojke?! I posle se moji čude šta pišem.

Sećam se kako se kao osnovac verem na bukvalni breg od tona i tona starog papira skupljenog za školski festival Kermes u "Ribnikaru". Na vrhu nalazim bačenu prvu epizodu stripa Marti Misterija, koji ću pročitati. U kojem se skladno spajaju edukacija sa avanturama junaka - knjiškog moljca poput mene, zidova stana obloženih literaturom, ali koji je non-stop na TV, ima verenicu, zanosnu, a prepametnu plavušu, i pustolovine širom sveta. Što li mi to nešto zvuči poznato...

To je presudni momenat kada prepoznajem pravu, višestruku vrednost stripa i zauvek ostajem ljubitelj, pa kolekcionar, zatim nagrađivani kritičar i, konačno, strip scenarista. I borac da ova, poslednja po redu umetnost, odnosno oni koji je stvaraju, dobiju svoje zasluženo mesto u srpskoj kulturi.

Alfreda Kastelija, tvorca tog sudbonosnog serijala, upoznajem 2015. na najposećenijem strip festivalu u Evropi - Lucca Comics and Games u Italiji, gde sam počasni gost sa sopstvenim obrazovnim stripom u formi priče sa više krajeva po imenu "Lana Tafi: interaktivna strip igra o falsifikovanim lekovima". Svojevrsnom omažu Alanu Fordu za koji je vlasnik prava, vremešni scenarista Maks Bunker, najpre hteo da tuži nas, autore iz srpske i italijanske agencije za lekove. Usledilo je preko tuce prevoda na sve veće evropske jezike i megakampanja koja je, uveren sam, spasla mnoge mlade živote od opasnih pa čak i smrtonosnih lažnih lekova, i traje već skoro deceniju širom kontinenta. Lično sam ga promovisao širom Srbije, ali i od Jermenije do Južne Afrike, Brazila do Nigerije, Poljske do Indije... A Bunker se dozvao pameti i uvrstio nas u specijalno izdanje povodom pola veka Alana Forda, kao primer kako njegov strip inspiriše i važne javnozdravstvene projekte.

Još jedan film

Moj čisto umetnički strip serijal "Družina Dardaneli", koji je maestralno nacrtao Dragan Paunović, sa dosadašnja dva albuma "Poljubac leptirice" i "Zločin na Svetskoj izložbi" (2011, 2016. System comics) pomerio je granice onoga što strip u Srbiji može da bude danas. Hit u medijima i po prodaji, a oba albuma su svojevremeno birana na liste najboljih svetskih stripova. I najvažnije od svega, privukli su neke nove klince (nekog novog Pavla?) stripovima, pa i čitanju uopšte. Uspeli su to kombinacijom vratolomne avanture i junaka pozajmljenih iz klasika svetske i domaće književnosti - bukvalno školske lektire. Protagonistima kao što su Koštana, Raskoljnikov, dama s kamelijama, Hajduk Stanko, Karađoz, grof Vronski, Jozef K., Old Šeterhend, Sava Savanović, jazavac (pred sudom), i mnogi mnogi drugi.

Sada i "Dardanele" pretačem u film - dugometražni animirani - za koji sam dobio podršku Filmskog centra Srbije na nedavno završenom konkursu za razvoj scenarija, kao prvi projekat na rang-listi.

A još jedan konkurs se desio čak skorije u septembru - onaj za Salon stripa Studentskog kulturnog centra Beograda, posle kojeg osvajam dugo željeni gran-pri kratkim stripom "Ljubav se kaže drvo" sa crtežom Saše Arsenića, među 131 radom čak 148 autora iz 23 zemlje sveta. Kao i "Družina Dardaneli", i ovaj strip (uz još pet priča ranije), upravo je objavljen u istom onom Politikinom zabavniku iz kog sam nekad sricao prva slova dok sam ga krišom čitao ispod ćebeta s baterijskom lampom.

Nisam mogao biti ja bilo šta

Hteo sam da upišem svetsku književnost pre nego farmaciju - ili najbolje, oba fakulteta uporedo. Roditelji mi se mudro nisu suprotstavili, već me je otac samo odveo kod svog prijatelja Milorada Pavića, koji me je pitao zašto baš književnost. "Zato što želim da budem pisac", odgovorim, a on mi uzvrati: "Pa ne uči se to na fakultetu, tamo možeš samo da postaneš profesor književnosti. A ako hoćeš da budeš pisac, sedi i piši!"

Trebalo je vremena da se stvarno upoznamo i zavolimo - farmacija i ja. Danas se volimo javno. A ja sam postao njen branitelj, portparol, ali i veliki kritičar istovremeno. Jer to smem, jer sam je upoznao iznutra i spolja. Zavrnuo sam bele rukave i radio u apotekama, od Beograda, preko letnje razmene studenata u Dižonu, Francuska, pa čak jednom prilikom i na Hilandaru (a nadam se uskoro opet, i duže). Bio običan radnik u proizvodnji pre faksa, a zatim kao tek svršeni student pozvan da radim u marketingu vodeće farmakokompanije u Srbiji u to vreme.

A najduže, preko decenije i po, u nacionalnom sam regulatornom telu za lekove i medicinska sredstva, ali i komitetima, odborima, radnim grupama međunarodnih organizacija u kojima imam brojne, a sve češće i najviše funkcije. Uvek s mišlju - kako to što radim štiti nečije zdravlje, pomaže da mu bude bolje, da preživi.

Istovremeno sam o svemu tome teoretisao, pa sve češće, u prethodnih tuce godina, ispovedno i insajderski pisao, temeljno istražujući i otkrivajući stručnoj i opštoj javnosti sva lica farmacije. Čista i zaprljana. Pretakao sam sve navedeno u desetine veoma čitanih eseja u stručnim časopisima poput Informatora", naučnopopularnim kao što su Elementi a pogotovo na portalu RTS Oko i onlajn magazinu Velike priče.

I konačno, u knjizi "Gorka pilula: mračno naličje farmacije", koju baš danas potpisujem na Sajmu knjiga. Hrabrost ili ludost - vreme će pokazati. Vrlo brzo.

Jedna čudesna godina

Period od leta 2021-22. provodim u SAD, u Atlanti, Džordžija, sa stipendijom Stejt departmenta Hjubert Hamfri, u okviru čuvenog Fulbrajt programa. Od 1978. među hiljadama prijavljenih godišnje osvoji je po stotinak iskusnih stručnjaka i lidera iz toliko zemalja širom sveta u oblastima od zdravstva preko žurnalistike do ljudskih prava i ekologije.

Na univerzitetu Emori, Harvardu juga, dva semestra slušam predmete po svom izboru. Npr. komunikacije u javnom zdravlju - gde na kraju od studenta postajem gostujući predavač. Ali i epidemiologiju, globalno zdravstvo, medicinsku ekologiju, političke nauke, etičko upravljanje, socijalni marketing, veštačku inteligenciju... A onda i radim u ogromnom NVO - Task Force for Global Health, zaduženom za organizaciju milijardi dolara vrednih donacija u lekovima i opremi nerazvijenim zemljama. I završavam tromesečnim angažmanom u Sektoru za globalno zdravlje najveće javno zdravstvene organizacije na svetu, američkim Centrima za kontrolu bolesti i prevenciju - CDC.

Bukvalno prekoputa glavnog ulaza u kompleks CDC živim celu godinu, u "Internacionalnoj vili", svojevrsnom smeštaju/utočištu za strane stipendiste na Emoriju i spoljnje eksperte CDC. Taj neobičan dom, u kom se spava u pojedinačnim sobama, a kuva, jede i zabavlja zajedno, naročito tokom omikron sojem izazvanog lokdauna podseća me na omiljeni roman "Čarobni breg" Tomasa Mana. Radi se mnogo, ali i roštilja, pleše, slave nacionalni praznici i vode dubokumne diskusije (npr. imaju li sva živa bića dušu, a virusi), među nekoliko desetina vrhunskih naučnika iz skoro toliko država Afrike, Azije, Južne Amerike i Evrope.

Materijal za neki novi breg

Atlanta, o kojoj nisam znao skoro ništa, opčinjava me sumanutom energijom i kontradiktornostima. To je crnačka prestonica SAD, ali i srce Konfederacije, gde se Građanski rat nije završio, grad bez reke i metroa, a s najvećim svetskim aerodromom, i sa najviše crkava, prodavnica pića, striptiz klubova, drveća i ličnog oružja po glavi stanovnika u celoj Americi.

Magija "Vile"; stečeni prijatelji bukvalno iz celog sveta; dragoceno i skupo znanje; iskustvo studija, rada i života u SAD - ali i prekidanje onog u Srbiji... I sve to usred pandemije protiv koje se i dalje aktivno borim - nešto je o čemu tek treba da složim utiske. A onda i napišem neki svoj "breg".

Samo da završim ovih nekoliko desetina drugih projekata koje sam započeo...