"PRODAO SAM SIGURNO MILION KNJIGA" Životna priča Slobodana Stanišića o teškom odrastanju, Beogradu posle rata i druženju s velikanima novinarstva i književnosti

Prva slika koju pamtim je škola, jer je moj otac radio kao učitelj. Bio je upravnik škole u Rabrovcu. To je bilo moje igralište i mesto maštanja. Znate, prvo sam krenuo u četvrti razred, jer je tata te godine predavao četvrtacima.

Mesto rođenja

Rođen sam 1939. u Velikoj Gradusi, nedaleko od Siska, u Hrvatskoj, gde je otac službovao. Da ne ulazim u politiku. Počeo je rat i moji roditelji su pobegli sa mnom u naručju i nekoliko najpotrebnijih stvari kroz zadnji ulaz škole. Nikad se tamo nisam vratio. Bilo je tamo 70 stanovnika 2011, a nedavno je mesto bilo pogođeno i zemljotresom. Verovatno tamo nikog više nema. Zamišljao sam ga kao velegrad iz roditeljskih priča. Bežeći pred ratnim vihorom, skrasili smo se u Rabrovcu, mestu koje se nalazi u široj okolini Mladenovca. Svojim zavičajem smatram Beograd. Majci su u jednom trenutku prekipele selidbe i rekla je: "Idemo za Beograd." Tu sam upisao treći razred.

Beograd je tih godina bio porušen. Živelo se skromno, bez igračaka i s puno teškoća, ali smo se lepo družili. Lepote takvog odrastanja sam opisao u knjizi "Ljubav zvana radio", za koju sam dobio Nevenovu nagradu. Naime, ja sam se kao dečak upisao u Dečju radio grupu Radio Beograda. Ostvario sam tamo veliki broj uloga. Znam da je Bratislav Bata Miladinović, koji je vodio tu grupu, kad god bi me u životu sretao kasnije, uzdisao i tvrdio da je beogradsko glumište puno izgubilo što ja nisam otišao u glumce. Međutim, ja sam se posvetio pisanju i novinarstvu.

Razvod i fakultet

Bio sam vrlo prosečan đak. Teško mi je pao razvod roditelja. Posle razlaza roditelja pripali smo majci. Brat i ja smo bili već odrasli. Osetio sam se usamljenim. Upisao sam nakon književnosti Fakultet dramskih umetnosti, ali dramaturgiju. Želeo sam da se vratim na tu akademiju. Jednog dana krenuo sam od kuće kao nezaposleni profesor srpskog jezika, a po podne sam se vratio kao novinar Radio Beograda i student dramaturgije. Sudbina je, izgleda, umešala prste.

Na glumu me nisu primili. Samo jednom sam pokušao. Vojsku sam služio u Prištini. Ljudi, druženje i taj grad ostali su mi u najlepšem sećanju. Mogu vam reći, verovatno će biti iznenađenje danas, ali ja sam se sa Albancima jako lepo družio. Nije još tada politika umešala prste. Dositej Obradović je tvrdio kako su oni jedan častan narod. Posle vojske sam upisao književnost.

O glumi

Najteže sam posle razvoda podneo što su me zbog loših ocena izbacili iz glumačke trupe. Bata mi je poručio da moram pod hitno to da popravim. Uloga je bila vrlo zanimljiva. Komad se zvao "Veli Jože". Igrao sam s najvećim našim glumcima toga vremena Ljubišom Jovanovićem, Branko Plešom... Možda je to bila i moja najznačajnija uloga.

Povratak na Radio Beograd

Kad sam se vratio na radio, imao sam veliku prednost za koju niko nije znao. Sva ta tehnika za mene nije bila nikad tajna. I ja sam, sada kad pogledam, jako brzo napredovao. Od nekog početnika novinara, vrlo sam brzo postao samostalni saradnik, zatim urednik emisija. Dobio sam i godišnje nagrade i vrlo brzo postao voditelj.

Računajte da je konkurencija na tom Drugom programu bila vrlo jaka. Bili su tu čuveni Mića Minimaks i Nikola Nešković. Radio sam emisiju "Iz dana u dan". Dnevno mi je stizalo između 2.000 i 4.000 pisama. Bio je konkurs za urednika Radija 202 i niko se nije prijavio, pa sam postavljen za prvog glavnog urednika. Imao sam samo 32 godine. Posle devet godina je to počelo da se urušava, pa sam prešao na televiziju.

Neven

Posle prelaska na televiziju nisam bio srećan. Jednostavno, nisam tu video sebe. Dogodilo se da je Mika Antić odlučio da napusti uredništvo Nevena. On je bio drugi urednik posle Jovana Jovanovića Zmaja. Želeo je da napravi svoja izabrana dela i odlučio je da ga ja nasledim. Čitao je moje knjige, a ja sam se kolebao. Trebalo je putovati u Novi Sad. Pet godina sam uređivao list za decu Neven. Apsolutno sam bio posvećen tom poslu.

Rad za decu

Moj književni rad počeo je 1976. godine s prvim radio-dramama i traje i danas. Objavio sam 168 knjiga. Pred Sajam mi je izašla za Vulkan knjiga "Istorijska slagalica: Od Nemanje do Nemanje". Dve su mi još naručene za Pčelicu iz Čačka. Prodao sam sigurno milion primeraka svojih izdanja. Nisam u stanju da danas izbrojim tiraže.
Sebe smatram ne piscem za decu, kako jezički čistunci vole da kažu, već prema pripadnosti, dečjim piscem. Volim da im pripadam, da me smatraju svojim. Uz to volim da ih, kad god mogu, nasmejem. Smeh je zdrav, od njega, kako je to Dragan Lukić govorio, rastu veseli ljudi.

O Miki Antiću

Mika Antić je stalno tražio da "pišemo prave stvari", što se odnosilo na literaturu za tinejdžere, gde je, uz njegovo vrhunsko majstorstvo, teško istrčati na teren.

Sve knjige koje sam objavio dok sam bio urednik Nevena je recenzirao Mika Antić. Zauzvrat, ako njemu treba recenzent u poslednji čas, on bi tek meni sutra javio da me je potpisao na neko izdanje. Za "Plavi čuperak" sam zaboravio da me je potpisao. Međutim, vrlo mi je imponovalo da budem recenzent i onaj koji preporučuje najtoplije jubilarno 50. izdanje.

Istorijski romani

Poslednjih godina najviše pažnje izazivaju moje istorijske avanture. Bez izdavača Pčelice, Vulkana i Buklenda teško je i zamisliti toliki broj knjiga. A te priče iz istorije? Sve je počelo na jednom susretu u Boru. Došao sam da zamenim na promociji Milovana Vitezovića. Sala je bila prazna, a odjednom počinju da dolaze deca. Sedi tu jedna žena i na kraju u svom pitanju okrpi sve nas dečje autore. Nju je pogodilo što deca čitaju "Harija Potera", a mogli bi naše junake. Obećao sam joj da ću pokušati nešto da napišem iz naše istorije. Ona je bila predložila cara Dušana. Ispričao sam direktoru Buklenda i navalio da pišem knjigu "Dušan, princ sunca". Namučio sam se i tako je sve krenulo. Sada ta izdanja objavljuje Vulkan. Imamo 28 izdanja, a čak 20 se bavi našom istorijom. Nova knjiga nastala je kada smo se vraćali autobusom sa Sajma.

Mislim da će vam ovo biti najinteresantnije. Prisluškivali smo razgovor između dečaka i jedne žene koja ga je propitivala o našim vladarima. I on je to, za divnu čudo, sve znao. Kako je ovaj odgovarao, shvatili smo da mu je ona tetka, a podsticala ga je rečima: "Hajde, Nemanja." U redakciji mi je sutradan urednica rekla da bi zanimljivo bilo kad bismo dali nekom da napiše knjigu gde bismo sakupili sve naše vladare. Shvatio sam da je najbolje da ja to uradim. Tri godine sam pisao ovu knjigu. U njoj je sažeto priča o zbivanjima na prostoru Balkanskog poluostrva, gde je, kroz vekove ispunjene nemirima i teškim danima, opstajala država Srbija. Zamišljena je kao slagalica sačinjena od najvažnijih ličnosti, događaja iz srpske istorije, kulture i umetnosti. Završava se s Titom, koji je samo pomenut.

Planovi

Više od sto mojih pesama je opevano. Najviše izvođena i recitovana je "Voleo sam školu i u školi", a najpoznatija "Usporite pored škole". Za nju je muziku napisala Leontina, a peva je hor Čarolija.

Imam narudžbinu za još četiri knjige od Pčelice iz Čačka i od Vulkana za humoristički roman i otprilike bih ja time zaokružio svoj opus.

O nagradama

Nagrade su znak ohrabrenja i podrške, važne su kad stignu u pravom trenutku. Mislim da to ne postižu kad dođu suviše rano, a još je gore ako dođu kasno. Imam ih pedesetak, a najviše su me obradovale nagrada Politikinog zabavnika ("Tango za troje"), Neven ("Ljubav zvana radio"), nagrada u Minsku za širenje istorije i kulture među slovenskim narodima (edicija "Deca čitaju srpsku istoriju") i najzad, posebno, povelja Zmajevih dečjih igara za celokupno stvaralaštvo. Ne sanjam da ću dobiti najveće priznanje na svetu u književnosti za decu, Andersenovu nagradu. Nju je na našim prostorima zaslužio Ljubivoje Ršumović.

Susreti s velikanima

U poslednjoj knjizi pominjem Tita, a upoznao sam ga kao dete, i to slučajno. Došao sam na Radio Beograd jednog dana da uzmem neki tekst, a to je bilo baš pred Titov rođendan. I bila je muka koje će dete da pročita njemu namenjenu čestitku. Ja sam tražio moj tekst, jedan od profesora, a nije bio moj, rekao mi je: "Dođi, sedi i pročitaj." Pravdao sam se da to nije moja grupa i da žurim u školu. Čitala su to i druga deca. Nije ni meni bio dan, ali... "Ti najbolje čitaš." Dali su mi opravdanje i za školu. Bili su svi uzbuđeni kad sam to snimao, a ja sam tekst pročitao kao pravi šmeker, s malo treme u glasu. Međutim, posle je trebalo grupa da ide kod njega na rođendan. Naravno, kao dečak koji je čitao taj telegram, išao sam s njima. Imao sam nekih 12 godina. Kad se pojavio u belom odelu, izgledao je zaista opasno. Mislio sam da gleda samo u mene. Prvi put sam tada izašao na naslovnoj strani Politike, a imao sam hrabrosti i da ga nešto pitam. Zanimalo me je koji mu je bio omiljeni predmet u školi. "Zanimljivo pitanje. Pa (h)istorija", rekao je Tito. To je moju istoričarku oduševilo kad sam ispričao. I on je meni uzvratio pitanjem: "A što si ti, dečec, ošišan?" "Stigla je takva direktiva od razredne!", odgovorio sam.

Gustav Krklec

Od velikana sam upoznao Gustava Krkleca. Bio je divan, šarmer, čak je bio kod mene kući na kafi. Bili smo negde u Šapcu, ja sam već tada imao automobil. On je bio jako razočaran organizacijom i pitao me je da li hoću da ga povezem do Beograda. Moja tašta nas je dočekala i skuvala je kafu. Otišli smo posle do Skadarlije. Pokazao mi je mesto na kome je bio stočić gde su Tin Ujević i on sedeli. Bila je tu tada neka pomoćna prostorija.

Duško, Desanka, Dobrica...

Dobro pamtim i Duška Radovića. Prvi sam recitovao njegovog "Plavog zeca". Ne znajući da je on bio tada u Radio Beogradu. I danas čuvam razglednicu na kojoj je slika Branka Radičevića. Na njoj piše: "Slobodane, molim vas, pošaljite mi vaše pesme, spremam antologiju."

Najviše sam se družio s Mikom Antićem, s Draganom Lukićem. Po povratku iz Nevena smo bili nerazdvojni. S Mirom Alečković uređivao sam Zmaja. Desanku Maksimović sam upoznao, lepo smo se družili i brzo sprijateljili. Priredio sam njenu poslednju knjigu pesama, koja se zove "Nebeski razboj". Nisam slutio da će joj biti poslednja, ali bio je to jako čudan rukopis, u kom su se neke pesme ponavljale. Ona je složila rukopis od prve do treće ruke. Ta treća ruka je bila najbolja. Samo 20 dana pre njene smrti bili smo gosti u Biblioteci grada Beograda. I mogu vam reći da je ona govorila na tom književnom susretu vrlo suvislo.
Dobricu Erića ne mogu da ne pomenem. Plašim se da ga je ovo naše društvo pomalo zaboravilo. Bio je veliki rodoljub, zagledan u Srbiju i voleo je svoju zemlju. Danas nema ni moje drugarice iz detinjstva Ružice Sokić, Rade Savićević i Rade Đuričin. S njima sam sjajno radio na televiziji...

Privatni život

Imam dve ćerke, Noru i Taru. Žive u Americi i obe su završile fakultet. I danas živim s njihovom majkom i suprugom, koju sam upoznao na fakultetu. Posle neuspeha na glumi, meni je bilo skoro svejedno šta ću studirati. Međutim, trebalo je izabrati jezik. Kad sam hteo engleski, onda sam shvatio, neću ga naučiti za ocenu. Izbor je pao na ruski, jer smo ga imali od prvog do osmog razreda. Bio mi je lak i nisu mi bili potrebni časovi. Nas je spojio ruski jezik. I ljubav traje više od 60 godina. Ona je profesorka muzike. Bila mi je velika podrška.

Poruka za kraj

Danas u 21. veku mnoge stvari su zapostavljene. A osnovni ideal treba da nam bude istina. Voleo sam da se time vodim kroz život. Despot Jovan Oliver je moj omiljeni junak, a on gotovo nigde nije zabeležen, a doprineo je pobedi na Velbuždu. Istina pomalo popušta. Moj otac je govorio da se nje držim... Istinu je smatrao vrhunskim idealom.

 Ispovest fotografa Munje