Suština generalnog rešenja za Balkan jeste u takozvanom modelu konsocijacije, odnosno suživota, koji omogućuje da ista prava na nekoj spornoj teritoriji imaju dve ili čak i više strana

Rešenje za Kosovo je najbolje posmatrati kao deo celovitog rešenja za Balkan, u kontekstu rešavanja brojnih pograničnih problema i latentnih žarišta koja uvek mogu da buknu.


Da bi se narodi Balkana oslobodili tenzija, koje u izvesnoj meri održavaju i velike sile, ne treba ići staromodnim putem rešavanja problema po principu jedan po jedan, jer to može veoma dugo potrajati i samo može kočiti napredak tih naroda. Mi danas živimo u vremenu brzine i efikasnosti i zato sve istorodne probleme na Balkanu, koji se tiču nerešenih pitanja oko polaganja prava na neku teritoriju, treba rešavati istovremeno, stavljajući sve te probleme u jednom paketu na sto.


Kako velike sile vole da uređuju život naroda na Balkanu, tako ni ovo ne može proći bez njih, pa je forma tog rešenja neka vrsta međunarodne konferencije koja bi podsećala na Dejton, ali bi uključivala veći broj zainteresovanih strana.
Suština generalnog rešenja za Balkan jeste u takozvanom modelu konsocijacije, odnosno suživota, koji omogućuje da ista prava na nekoj spornoj teritoriji imaju dve ili čak i više strana. To se uglavnom izražava na planu izjednačavanja brojnih prava državljana dve zemlje na kulturnom, prosvetnom, zdravstvenom, a dogovorno i na ekonomskom i ma kom drugom planu.


Ovaj model niti podrazumeva izmenu granica, niti je ne onemogućuje, već je u pitanju obostrano korišćenje spornih oblasti, što po pravilu obara nivo tenzije jer se svi na osnovu dobijenih prava osećaju kao da su na svome. Njegova snaga je u međunarodnom dogovoru i ugovoru zainteresovanih strana iza koga, sem njih, stoji i međunarodna zajednica.


Na taj način bio bi rešen ne samo problem Kosova i Metohije, odnosno juga Srbije i severa KiM, već i Herceg-Bosne, Republike Srpske, Sandžaka i svih drugih teritorija zbog kojih bi sutra mogao izbiti regionalni, pa čak i veliki međunarodni sukob.