PROF. MILIMIR MUČIBABIĆ: Đukanović je bio pet puta veći Srbin od mene kad sam ga upoznao

Od Milovog srbovanja 1987. godine nije se moglo živeti, ali kad smo se ponovo sreli 1993, više nije pominjao da je Srbin, sve je bilo Montenegro, "naša hiljadugodišnja tradicija"

Svet se nalazi na prekretnici i stvara se nova geopolitička mapa sveta, gde je naš region u toj novoj podeli?

- Svedoci smo sveta koji prolazi kroz globalnu transformaciju: radikalnu preraspodelu moći i temeljnu promenu geopolitičkih odnosa. To je iznenađenje za civilizaciju koja je, koliko do juče, čvrsto verovala u svoju neranjivost, superiornost svojih kulturnih, političkih i ekonomskih modela. Što bi tehnokrate rekle: svet se resetuje. Svedoci smo rata Rusije i Amerike na teritoriji Ukrajine. Globalizam postaje planetarna ideologija kroz amerikanizaciju sveta i uticaj duboke države. Uspeh koji je Amerika u tome postigla bez premca je, ali kao što sve ima svoj početak, tako i ovde ima naznaka propadanja ili kraja. Nemojmo se zavaravati, tako moćni ne propadaju lako. Sunovrat je krenuo dugim putem i mnoge će nadživeti, trajaće. Neokolonijalizam, globalizam i duboka država imaju veliku sreću što je padom Berlinskog zida, koji nije bio samo pad gvozdene zavese nego mnogo šire, kapitalizam dobio priliku da se planetarno rasprostre po planeti. Do juče je bilo socijalizma, a s padom Berlinskog zida ostala je jedina ideologija - ideologija kapitalizma.

Koju vidite kao poražavajuću?

- To je način življenja, vrednovanja, smisao življenja i mogućnost vladanja. Iz tog globalnog koncepta, kapitalizam je dobio šansu da može napraviti zajednicu po meri čoveka i da osmisli opšte vrednosti. To je jedna udica koja je uspešno servirana na svim meridijanima. Planeta je globalno selo i svi ćemo da prihvatimo to - demokratija, sloboda, jednakost. Ako se ipak možemo setiti 80-ih i 90-ih godina, kada su istočnoevropske zemlje i trgovi njihovih glavnih gradova bili puni sveta, svi su glasno govorili: "Hoćemo slobodu, želimo demokratiju, želimo prosperitet". Pred ovakvim zahtevima stajao je Kip slobode moćne Amerike, prosperitetne, jake, u svakom smislu ideal života. Zahvaljujući političkom svetlu Gorbačova, idejama jednakosti i ukidanju Varšavskog ugovora, mnoge istočnoevropske zemlje su potrčale što pre da promene gospodara.

Neko manje, a neko više uspešno...

- Da. Ali Amerika ima žandara koji se zove NATO i ima EU, koju je konstituisala kao drugu polugu svoje neoliberalne države i globalnog vladanja. EU je okvir preko kog Amerika vrši pritisak na ovaj deo sveta. Da bi svi oni realizovali svoju šemu, osmislili su ideje koje se zovu tranzicija, demokratizacija i liberalizacija. Tranzicija je put koji vodi uknjižbi novih vlasnika. A socijalističke zemlje Evrope su potrčale da zauzmu što bolje mesto u vozu koji vodi ka sreći. Bila je velika gužva. Naš prostor se na početku nije baš mnogo utrkivao kada će na taj voz stići. Na početku nisu žurili, ali su naposletku i oni prihvatili. Taj projekat je dao zadivljujuće rezultate iz prostog razloga što je iza svega stajao neoliberalni kapitalizam.

Da li u tome vidite nešto loše?

- Iza tog neoliberalnog kapitalizma stoji pljačka. Formirala se svest da sve velike nacionalne korporacije moraju da nestanu. I nas je to dotaklo i oštetilo. Po istoj matrici rađeno je u svim zemljama u tranziciji. I to je išlo u korist američkog imperijalizma i neokolonizma. Oni koji su se malo kolebali bili su pod prismotrom. Oni koji su sumnjali u taj put sreće i progresa žigosani su kao remetilački faktor prosperiteta i njih je trebalo ukloniti. Tako su izmišljene "narandžasta revolucija", "jasmin revolucija", počelo je od Gruzije, Ukrajine, Jugoslavije... da bi se završilo na Bliskom istoku, Libiji, Siriji, Egiptu, Alžiru, Tunisu... Bilo je 30 revolucija i sve su se utrkivale koje će dati bolje rezultate. Kako je tu stradala Jugoslavija? - Vekovni antagonizmi su postojali u državi koja se zvala Jugoslavija. Srbi su se doživljavali kao remetilački faktori i opasnost za američku nacionalnu bezbednost - kakav cinizam! Okupacionim silama su jedino Srbi bili moćna prepreka. Cilj je bio ukloniti te "bezdušnike", taj remetilački faktor, ukloniti Srbe. Od tog zahteva se ni danas nije odustalo. Kada je počeo rat, bombardovanje, Amerikanci su ušli sa jednim aksiomom - ne treba dozvoliti da se sačuva država koja je građena poslednjih 200 godina. Sistemski se radilo na ideji preoblikovanja svesti. Predsednik SAD Bajden je i sada izašao sa tezom da sve od pre 20 godina ostaje isto. Srbi i Srbija su viđeni kao remetilački faktor i danas. Mada su odnosi Amerike i Srbije iz godine u godinu sve bolji. I stvari idu ka prosperitetu, to možemo čuti javno sa obe strane. Zašto sumnjati u to? - Da, to se često može čuti, ali naravno da sumnjam i to iz više razloga. Globalnom Zapadu su bitna dva elementa na Balkanu: da nema ni ruskog ni kineskog uticaja. Ovde se više ne radi o tome da li neko nekog voli ili ne voli, radi se o velikim interesima i kapitalu. Jasno je kao dan da su Srbi bez ikakvih pravnih regulativa divljački bombardovani. Evropi će trebati 100 godina da moralnu fleku sa svog bića skine posle ubistva male Milice iz Batajnice. To je zverski urađeno. Bombardovani smo kasetnom municijom, o tome tada niko nije ništa pričao, a sada je to postala tema jer se koristi u Ukrajini. Posle tog bombardovanja napravljen je plagijat države, ali to nikada neće biti država. Dok je Bondstila, to će funkcionisati, a dokle će njega biti, videćemo.

Na šta tačno mislite?

- Da se nezavršeni poslovi duboke države, globalizacije i amerikanizacije, kod nas nazvani pojmom "stabilizacija", nastavljaju. Te zamišljene granice treba zacementirati i reći: one su večne. A ja jako sumnjam u večnost i brozovskih i banditerovskih granica na balkanskom prostoru. I jedne i druge su protiv mog naroda. I protiv su svih vrednosti međunarodnog prava. Ali one su realnost. - One jesu realnost, ali su nepravda. Čujete često termin "srpski svet". I doživljava se kao opasnost, jer on dovodi opasnost granica. Srpski svet nije to. Evo jedne komparativne analize. Austrougarska je kao velika sila, čija je birokratija i sada obrazac vladanja, pokušala da napravi svoja dva projekta: bosansku naciju, bosanski jezik, a drugi je da napravi albanski jezik i albansku naciju. Kalaj je kao diplomata u Beogradu napravio istoriju Srba, a kada je došao u Bosnu, okrenuo je ćurak i prihvatio se da realizuje projekat stvaranja bosanske nacije i bosanskog jezika. Šta je zanimljivo? Prvi popis kada je rađen u BiH nije bilo Srba, muslimana, Hrvata, u opisu su stajali - muslimani, katolici, pravoslavci.

Zašto?

- Zato što nije bilo svesti o nacionalnoj pripadnosti kod Hrvata i muslimana, sve dok je tim prostorima vladala Mletačka republika, odnosno Venecija. Tek dolaskom Austrougarske razvija se svest da katolici postaju Hrvati). Na primer, 1797. godine u Dalmaciji niko živ nije imao svest da pripada Hrvatima. Kalaj nije uspeo da napravi ono što je počeo sa bosanskom nacijom, a kada je on umro, umro je i predlog. Ali je projekat albanske države i albanske nacije izveden do perfekcije. Ponoviće se istorija. Za 30 godina su nastali Montenegrini. Milo Đukanović, u vreme kada sam ga ja upoznao, bio je pet puta veći Srbin od mene. Mene je bilo sramota da kažem da sam Srbin koliko je Milo bio Srbin.

Koje je to vreme bilo?

- To je bilo 1987. na Sutjesci. Bio sam profesor fakulteta u Sarajevu i, u dogovoru sa kolegama s Pravnog fakulteta iz Ljubljane, Zagreba, Beograda, pa i Podgorice, organizovali smo temu "Da li su heroji pod zemljom ili nad zemljom?". Bili su tu i Milo Đukanović i njegov brat. Pazite, ja od njihovog srbovanja nisam mogao živ ostati. Posle toga bila je nova prilika 1993. Bio sam pozvan da budem gost vlade Crne Gore kod Mila Đukanovića u Podgorici sa porodicom. Bili smo u hotelu "Avala", tada je bio najprestižniji. Svedočio sam demonstraciji moći i legitimaciji Crnogoraca. Ujutru tražim list Politika, nema, kažu ne dolazi već pola godine, ne praktikujemo beogradsku štampu. Ime Crnogorac u nacionalnom značenju prvi put u istoriji upotrebili su 1941. godine na Cetinju italijanski okupatori. Tako je krenulo slamanje našeg nacionalnog identiteta. Raslojavanje. Kroz deobu Srba. Prvo lokaciono, pa onda ideološki i kulturološki.

Kakav je tada bio Milo? Da li se već tada promenio?

- Da je Srbin, nije spominjao, sve je bilo u prvom licu Montenegro, naša hiljadugodišnja tradicija... Ja sam, inače, poreklom iz Istočne Hercegovine, kojoj je Bečki kongres uzeo dve trećine teritorije i poklonio je Crnoj Gori. Kao i Nikšić, kao staru hercegovačku prestonicu. Moj pojam Srbina, dok sam još bio gimnazijalac, bio je vezan za Crnu Goru. Najčestitiji sinonim za Srbina bio je Crnogorac. To je jedan tip zablude i ja sam tu zabludu nosio i zahvalan sam predsedniku Đukanoviću što mi je zabludu razotkrio. Tako sam i prevremeno napustio svoj boravak, nisam iskoristio ostale dane. Nažalost, i 30 godina posle imate antisrpski narativ u Crnoj Gori. Milo Đukanović nije više na vlasti, da li taj narativ može da se promeni? - Za 30 godina stvori se 30 generacija. Sve je jasno. Projekat je uspeo. A drugi projekat koji je politički Zapad napravio jesu Ukrajinci. Napravljen je po istoj matrici, pogledajte tu mržnju, taj žar u borbi i fanatizam. I taj projekat je rađen 10 godina. Epoha novih identiteta je na delu iznedrila dva obrasca, to su Ukrajinci i Montenegrini. Podloga za sve to je boljševička komponenta - srpske i ruske krivnje. A zarad istine, pokušaj je da se Srbima uzme identitet. Primer: 1867. Srbi su u Hrvatskoj politički narod, 1946. Srbi su u Hrvatskoj konstitutivni narod, a 1990. Srbi su u Hrvatskoj nacionalna manjina. Pogledajte šta je napravljeno. Interesantno je šta mi je rekao ambasador Španije pre nekih 15 godina, kada je, odlazeći iz Jugoslavije, napravio oproštajno veče. Rekao mi je, dok sam se žalio kako smo tretirani: "Šta hoćete, profesore? Imamo i mi svoju Kataloniju. A vi na Balkanu imate tri srpske države." Ja sam se nasmejao i pitao da mi nabroji koje su to države. Sad vam citiram šta je on rekao: "Srbija. Crna Gora. Republika Srpska."

Šta ste mu vi na to odgovorili?

- Rekao sam mu: "Ja bih vas rado poljubio da je to tako." A on je samo dodao: "Pa zar vi mislite da je Katalonija više Španija nego što je Republika Srpska Srbija?"

Da li ovaj region vidite kao mesto gde može da plane i da ugrozi čitavu Evropu, kao što neki analitičari misle? Ne samo domaći već i evropski. Smatraju da su Kosovo i Metohija i Bosna i Hercegovina najrizičnija područja.

- Postavili ste pravo pitanje, na koje mnogi tek pokušavaju da odgovore. I ja ću reći u ravni "ako i kad bi bilo". Pred našim očima se stvara novi svet. Američki stratezi su to davno stavili u jednu jednačinu: ko drži Ukrajinu, ima pravo na veliku imperiju i zagarantovanu budućnost. Zato je rat u Ukrajini jako značajan. Ako Rusi ne drže Ukrajinu, oni će biti regionalna sila i neće imati društvenog uticaja na tokove moderne civilizacije. Za Bahmut je kolektivni Zapad dao sve što je imao od oružja, da se napravi prelomna bitka, to se nije desilo. Ta šansa je propuštena. Bojim se da, posle Sirije, Avganistana i Ukrajine, veliki mag preko okeana neće podneti toliko padova, pa može da mu zatreba neko novo područje gde će pokazati svoju imperionalnu moć. Oni hoće da očiste prostor Balkana od uticaja Rusije i Kine, koja je u ovaj prostor samo u poslednje dve godine investirala 34 milijarde. Amerika nije postala imperija uzimajući teritorije, nego tako što je nametala sistem vrednosti. A sada se rađa novi svet, čija je perjanica Putin. To je potres svetskih razmera. I stratezi sa Zapada se slažu da je klatno progresa na Istoku. A ideja je suverenitet, sloboda, a usput kapital. I interesanta činjenica, kineska proizvodnja zadovoljava 70 odsto planete.

Izdali ste knjigu "Srbi u vihoru novog svijeta: Srbija i Srpska pred izazovima". Da li ste pesimistični ili optimistični za naš region?

- Teško je odgovoriti na to pitanje, a ne osvrnuti se ponovo na širi smisao. Pitanje je gde će Rusija napraviti granicu. Jedan značajan deo zavisi od toga. Ako Rusi budu pravili granicu posle Odese i Harkova kako bi izbacili Ukrajinu sa Crnog mora i izašli na Dunav, to će na balkanski prostor imati jako velike posledice.

Da li bi one bile dobre ili loše?

- Za naciju kojoj ja pripadam bile bi dobre. Razlozi su višestruki. Stvari dobijaju neko svoje ubrzanje. Ovde se sve kuva. Na Kosovu, koji je više od protektorata, to je okupirana teritorija na kojoj stanuje Bondstil i ima izvođače radova koji podgrevaju čorbu po potrebi. U Bosni i Hercegovini je tronožac u kom se bosanski lonac krčka i pitanje je s koje strane će se malo više podgrejati. Antagonizam i na KiM i u BiH je isti. Kosovo nije samo teritorija, Kosovo je za Srbe još i više od identiteta, to je kulturno-antropološki identitet u kom je satkana vrednost jednog naroda. I nijedna oficijalna vlast u Srbiji ne sme potpisati za nezavisnost! Što se tiče BiH, svedoci smo duplih standarda, oni su tragični u pravu. Ne možete dati jednoj nacionalnoj manjini pravo na otcepljenje, a isto pravo ne dati naciji kojoj je samoopredeljenje nepotrošeno prirodno pravo.

Da li to mislite sa jedne strane na samoproglašeno Kosovo, a s druge na Republiku Srpsku?

- Da. Kad je Tuđman promenio ustav, Srbi nisu imali pravo na samoopredeljenje. A bili su konstitutivni narod.

A da li je sada pametno govoriti o secesiji Republike Srpske?

- Nemaju pravo na secesiju, a sve što Srbi rade u BiH, rade iz nužde.

Nemaju pravo, a da li imaju želju?

- Želja nije nikada ni nestajala. Ni u momentu kad je rat počinjao. Ja sam tada bio profesor Pravnog fakulteta u Sarajevu i ista je želja bila i tada i sada. Srbi nisu želeli da se odvoje od matice, ali su preglasani u Skupštini. I tada je to dupli standard. Ako si ti konstitutivan narod, onda pravo ne može biti potrošeno niti eliminisano kada smo nas dvoje protiv trećeg. Dobro, čuli smo i da se nema pravo, da se ima želje, ali da li je opasno javno govoriti o tim željama o secesiji u ovom trenutku? - Ovde više nema obične opasnosti, ovde je sve mnogo više nego opasno. Šta radi ovaj zapadni veliki predstavnik, meša karte na račun institucionalnog prava. Nisu Srbi u BiH napravili Dejtonski sporazum, to je čedo Amerike. Ali onog momenta kada su ga napravili, rekli su Aliji Izetbegoviću, predstavniku muslimana: "Ma pustite taj mali entitet, on će iščeznuti i Bosna će biti unitarna." Naravno, ovoj drugoj strani, da ne spominjem imena pokojnika, rekli su: "Mi ne dozvoljavamo da se na teritoriji Evrope stvara muslimanska država." Sad kad razgovaram sa svojim kolegama sa prava, kažu: "Bio si u pravu, nas ta Evropa neće." Pritisci su da se završi i jedno i drugo, i Kosovo i Republika Srpska. Ovi moderni konvertiti u Srbiji, oni koji su sada deo opozicije, a u tranzicionom periodu su bili u vlasti... pa da ih ne spominjem, ali za neke se i ne zna gde su.

Na koga mislite?

- Gde je sada Labus? Gde je sada Dinkić? Gde su ti usrećitelji koji su prodali banke? Šta su ti ljudi radili? Gde su te pare? Godinama formirala se nova klasa koja je stvorila nov sistem vrednosti. Stvari su se u opštem smislu vrednosti promenile. Od načina odevanja do načina trošenja, seksualnih bahanalija. Došli smo do toga da dete od 16 godina odlučuje da li je muško ili žensko. I to je sve in. To je ono kad sloboda gubi svoj smisao i postaje (ne)sloboda.

Da se vratimo na Republiku Srpsku.

- Tamo se Milorad Dodik doživljava kao drznik, razbojnik. A on ima OHR na jednoj strani, ima Ustavni sud bez ustavnog zakona. Izašle su srpske sudije iz Ustavnog suda i ostali su ovi drugi. A Ustavni sud je piramida pravne moći. OHR je međunarodni posrednik koji ima cilj da prišrafi Republiku Srpsku i da je mic po mic ostavi bez ikakvih nadležnosti, bez imovine. Nastojanje je da se učini da BiH bude unitarna. I u tome učestvuju kolektivni Zapad i muslimani, a protivnici toga su Hrvati i Srbi. Ljubav između Čovića i Dodika je isposredovana iz nužde. Na 49 odsto teritorije Bosne i Hercegovine je živalj Republike Srpske, na 51 odsto su Hrvati i muslimani. Muslimani su kao najbrojniji narod smešteni na 25 odsto teritorije. Na toj teritoriji se istim intenzitetom proizvodi mržnja, kao da je 1989. godina i 1990. i ona je koncentrisana prema Srbima. To se kroz školu već uči. Porazno. Priznajem, ja sam bio zaneseni zaljubljeni Jugosloven, stalno sam pričao kako imamo najlepšu državu.

Postaviću vrlo konkretno pitanje na osnovu onoga što se može čuti u narodu: da li je pitanje trenutka kad će da plane u BiH? To je ono čega se svi najviše plaše.

- Što se tiče aktera, i u Bosni i na Kosovu rat može da počne sutra! Muslimani po svaku cenu žele da naprave unitarnu državu, spremni su da to urade po cenu toga da žrtvuju mir. Nisam siguran da ima iko potencijala da sam povede rat. Ako neko, a taj neko se zna ko je, odluči da ovde počne rat i da je jako potrebno kako bi se neke stvari kompenzovale, onda će ga biti. Šavovi pucaju u EU i NATO, Mađari se potpuno autohtono i suverenistički ponašaju, Turci kalkulišu što im je u prirodi otomanske genetike. Ako kolektivni Zapad odluči, biće rata. A isti fitilj mogu da naprave i sa Kosovom. Antagonizam i represija koju naš mali Zelenski, mislim na Aljbina Kurtija, radi, tata koji ga je napravio može da ga zaustavi, ali ne. Očigledno neće, jer svima to odgovara. U međuvremenu se naoružava. Tokom vežbi su dovukli 25.000 vojnika, a kada su se vežbe naprosto prekinule jer je Kurti bio bezobrazan, oni su se povukli, a naoružanje je ostalo na Kosovu. Zašto? Pa da se nađe. To naravno nije ekvivalent Vojsci Srbije! Ali stvari postaju sve napetije. Pa zamislite šta znači kada za praznik prvog reda ranjavaju decu koja nose badnjak. Deluje da se sve vrti oko toga ko će da pobedi u ratu u Ukrajini. Da li vi potpuno isključujete mogućnost da Ukrajina pobedi? - Ne znam nijednu zemlju koja je izgubila rat a da ima razorno oružje. Moglo bi se zaključiti sledeće - ne slažem se sa činjenicom da se rat može napola završiti. U ovom slučaju nema izbora. Teška je greška ako se može pomisliti da je rat Rusije i kolektivnog Zapada nešto što se može odložiti i ostaviti za kasnije. Svi prigovori Putinu su što nije krenuo još 2014. Procene da će Rusija ekonomski kapitulirati su stvarno smešne. Ono što je tačno jeste da se sada rađa multipolarni svet.

Da li se već rodio ili će tek?

- Rađa se. Ali se futurolozi ne slažu da li će se to čedo roditi u prvoj polovini 21. veka ili će eventualno ostati za kraj ili čak za 22. Izvesno je da je to rađanje krenulo i ono ide sa svim porođajnim mukama. Sada imate situaciju u kojoj je suverenitet Amerike direktno vezan za dolar. Paralelno, dve trećine sveta su prihvatile doktrinu velikog Putina. On je sa svojom tezom multipolarnosti pridobio ono što se dosada nije moglo pridobiti - i Budu, i islam, i pravoslavlje i ko zna kuda sve to vodi. Obratite pažnju, već godinu i nešto dana nemate informaciju o konfliktima između Indije i Kine. Pogledajte Pakistan kao nuklearnu silu u odnosu na Indiju, opet nema konflikta. Pogledajte Iran i Saudijsku Arabiju. Pogledajte otomansko cenkanje Turske - od njih nema sankcija Rusiji. Sve to kad saberete, ja se nadam da je za naše rešenje najbolje da Rusija okonča rat što pre i naši strahovi bi bili manji.

Iznalizirali ste i jasno je da je teška situacija. Šta nama ostaje kao individuama?

- Radujem se vašem pitanju jer je suštinsko i važno je upitati "a šta ja". Pozadina svega je čovek. U ovim vremenima gde su etički i estetski pijedestali prazni, gde imati znači biti, niko ne računa ni na šta drugo osim na surovu materijalnu potrebu. Apsurdnost trenutka u kom mi živimo jeste da je civilizacija svoja dostignuća uperila protiv čoveka. A to je nezaustavljivo. Nemilosrdnost po kome taj paćenik i skorojević uništava sebe i prirodu ostaje za filmsko platno i književna dela. Ovih dana smo svedoci nekakvih kiša, vetrova, gradova, a to goni na misao: "Bog se na nas razljutio." Čovek je sve doveo u pitanje. Razlomačka crta je između imati i biti. Profit po svaku cenu doneo je u pitanje veće vrednosti, kao što je porodica. Niko nije tako tragično abdicirao pred izazovima civilizacije kao zajednica koja se zove porodica. Ona je sa svih strana napadnuta. Pod firmom jednakosti i ravnopravnosti se poturaju sve bludnosti. Ponižavajuća je seksualna perverzija koja postaje sastavni deo percepcije naše dece. Sve što se nudi na tim haber kutijama i telefonima su draperije lepote ženskog sveta. Tu više nema lepote. Više se ništa ne nazire, sve je ponuđeno i ta nemilosrdna razgolićenost je porazna. Destrukcija je kompletna. Crkva je na Zapadu skoro abdicirala. Islam se bori za neke vrednosti, ali su one previše rigidne da bi imale univerzalni značaj. Katolička i protestantska su digli ruke. Da bi čovek u tome opstao, nužno mora da sam sebe tera na duboko razmišljanje. I više u savremenom svetu pitanja neće biti demokratska nego demografska.

A već ste rekli da je porodica abdicirala. Da li može da se vrati? Čemu se nadati? Da li porodica kao vrednost broj jedan može da dobije svoju novu šansu?

- Tu želim da budem optimističan. Ne zato što imam pravo i razloge da budem optimista, nego zato što ne mogu da shvatim da jedna moderna feministkinja može otići u konvoj i izabrati dvoje dece sa lepim usnama i dovesti u Beograd i reći "ovo je moje". Nije ovo trg robova. Da bi vrsta kojoj čovek pripada opstala, porodica mora preživeti radikalne vrednosne promene. I mora se obezbediti kult majke, koju ne smete pretvarati u roba. I mora se izbrisati taj osećaj samodovoljnosti. Ona je vrh ledenog brega otuđenosti. Ljudi su se otuđili i od Boga i od ljudi i niko nikom ne treba. Čovek je u osvajanju prirode i potrebe da ovlada svim, zarad materijalnog bogatstva, u svojoj duši probudio pohlepu i samoživost i doveo je u pitanje samu prirodu koja se zove čovek.

Silvija Slamnig