ŠTA POSLE VAPAJA MAJKE NIJE JASNO Ljudskost je starija od ideologija, ako koristite tuđu nesreću skratite performans za 2 minuta - Po jedan za Saru i Valentinu

Recimo da su svi zahtevi svih učesnika protesta - i studenata, i poljoprivrednika, i glumaca, i svih ostalih – opravdani i da još nisu ispunjeni. I recimo da je njihovo ljudsko pravo da se u svakom trenutku sete novih, i da zbog njih iznova započnu nove demonstracije. I recimo da svi oni imaju pravo na izražavanje nezadovoljstva u svim oblicima kojih se sete, bez obzira na na to koliko remete život onima koji se s njima ne slažu. (Dodajmo i pravo da im se prizna da su završili školsku godinu s najboljim ocenama, posle onog rata, Drugog svetskog, postojala je takva praksa za „ometene revolucijom“…)

- Htela sam da svoju decu oplačem u miru, ali nisu dozvolili. Kada gledam sada ove proteste, sve to stvarno ne želim, da se ljudi tuku, incidente… ne želim da se to radi u ime moje dece. Ne želim da se zbog naše tragedije ljudi tuku po ulicama.

Šta ovde, u ovoj poruci, nije jasno? Koja suza, koji uzdah mogu da se protumače i ovako i onako?

Nema u ovim, ni u drugim njenim rečima, politike. Nesrećna žena od početka je bila suočena sa licemerjem onih koji od početka novosadsku tragediju zloupotrebljavaju za svoje niske ciljeve.

Svi smo imali priliku da vidimo Mirana Pogačara koji je došao u porodicu Firić da se slika za kampanju, pod izgovorom da izjavljuje saučešće, a nije znao kako se stradala deca zovu!

Danijela Karanović ne krije da je bila duboko pogođena što su demonstranti svoj performans na novosadskom mostu počeli „ćutanjem za žrtve“, a onda slavili rođenadan i pevali „danas nam je divan dan“!

Tragedijom unesrećena porodica Valentine i Sare, s kojima je poginuo i njihov deka Đorđe Firić, s druge strane ističe da im je mnogo značio ljudski gest predsednika Srbije Aleksandra Viučića, koji je sedmog dana od nesreće položio venac i zapalio sveće na grobovima njihovih najbližih. Pominju i podršku koju im je pružio premijer Miloš Vučević…

Oni koji su Saru i Valentinu, i druge stradale „žalili“ uz pištaljke, vuvuzele i maskenbale, a nijednu porodicu nisu posetili, i ni na jedan grob spustili cvet, osuli su tada drvlje i kamenje na Firiće što su „Vučića pustili na groblje“. Optužili su ih da su se „prodali“.

- Ja nemam na koga ni svoju platu da potrošim – kaže na ovo Danijela Karović, i ko ima i mrvu saosećanja ne može posle ovih reči da ne oseti ujed tuge i da ne oseti stid umesto onih koji je optužuju.

Nju! Oni!

Oni koji zaslepljeni svojim ciljem da dođu na vlast (neka im ga cilj) marširaju, žure, grabe napred preko grobova Sare i Tine, i nogama raznose cveće sa njihovih humki i u blato guraju ucveljenu majku. Jer im je na putu.

Pa, posle njenih reči, moraćete da skratite svoje ćutanje za dva minuta. Da izostavite bar Saru i Valentinu iz svog licemernog obreda.

U protivnom, s punim pravom ćemo vas smatrati neljudima.