OD OGLASA I SINGERICA DO JAPANSKIH TRANZISTORA: Spisak zaboravljenih stvari socijalizma

Tokom decenija koje su za nama nakupilo se tih odbačenih predmeta i običaja, prekrili su ih prašina, zaborav, poneke i stid...

Kroj iz Burde

Već danas, veliki tabaci višestruko savijenog žućkastog papira iscrtanog tačkastim, isprekidanim i punim linijama različite debljine za nove naraštaje predstavljaju zagonetku. Krojački šnit iz Burde! Uz odeću u kojoj su za ovaj modni magazin fotografisani modeli, bili su priloženi krojevi na papiru. Trebalo je samo iseći ih makazama, po njima iskrojiti tkaninu i ušiti delove na šivaćoj mašini. U prvim godinama socijalizma šilo se na predratnim „singericama”, donetim u miraz. Pokretale su se nožnom pedalom, mirisale na ulje, a kasnije su pravljene u „Bagatu”, u Zadru, i radile na struju...

Raspolažem s još milion podataka iz naše mladosti i od većine nema nikakve koristi osim što izazivaju nostalgiju i mračne misli o prolaznosti života.

Oglasi lične prirode, recimo. Bilo ih je u svim novinama, a po broju stubaca na oglasnim stranama bili su izjednačeni sa zamenom stanova. Sadržavali su, naravno, podatke o životnom dobu, izgledu, zatim o profesionalnom statusu, neretko i visini plate, i manje ili više detaljan spisak osobina koje treba da poseduje tražena osoba, budući životni partner. Po pravilu su bili potpisivani šifrom („Proleće u pedesetoj”, „Svitac u noći”, „Pravnik 50” i slično), a procedura je bila sledeća: zainteresovani su pisali listu s naznakom „za šifru tu i tu”, i sva su ta pisma predavana davaocu oglasa, a on je birao kome će da odgovori...

Isprava K-15

Dodajem ovom spisku zaboravljenih stvari i uske trake od sjajne jarkocrvene, plave ili zelene plastike, u koju su s naličja posebnom mašinicom utiskivana slova, pa je tako ispisano porodično prezime lepljeno na vrata stana i na poštansko sanduče. Ne samo što su takvi natpisi bili jeftiniji od graviranih pločica nego su nekoliko godina na razmeđu sedamdesetih i osamdesetih bili čak u modi, valjda zato što su delovali „savremeno”... Te mašinice imale su skromne mogućnosti: pisale su samo velikim slovima i nisu imale srpskohrvatska č, ć, ž, a njihovi vlasnici svoje usluge nudili su u oglasima. Nešto slično nudi se danas na internetu pod nazivom „dymo trake”, ali u ono vreme sigurno se nisu tako zvale. A kako jesu - iščilelo je iz sećanja. Mada, moguće je da ni onda nisam znao!

Ne znam ni otkud skraćenica K-15, ali mi je njen naziv duboko urezan u sećanju. Bila je to oznaka za ispravu koju su radni ljudi i građani koristili za odlazak na godišnji odmor. Vlasnik legitimacije K-15 imao je popust za sebe i članove porodice od 75 odsto na železnici i u autobuskom saobraćaju. Radnik je K-15 dobijao u kadrovskoj službi preduzeća, koja je formular popunjavala imenima članova porodice i odredištem za koje popust važi, i takav dokument predočavan je na blagajni vozne ili autobuske stanice pri kupovini karte...

Čudo tehnike

Zaključimo ovaj spisak sada nepotrebnih a svojevremeno važnih stvari tranzistorima. Danas se ovaj izraz koristi isključivo za elektronske komponente, takozvane poluprovodničke elemente.

Od sredine šezdesetih pa do sredine osamdesetih tranzistori su bili japanski radio-prijemnici na baterije.

Njihova veličina varirala je od kabastih, kao kutija za cipele, do sasvim malih, uporedivih s kutijom cigareta.

Standardni su bili negde između, obično u futroli od imitacije kože, s kaišem koji je mogao da se prebaci preko ramena, obmota oko ruke i tranzistorom elegantno maše, ili da se ovo čudo tehnike okači o granu i sluša prenos fudbalske utakmice dok se kopa u bašti.

Sastavni deo tranzistora bile su slušalice za jedno uvo, ali su retko korišćene, jer su bile loše, a smrtni udarac tranzistorima zadao je vokmen.

Vesti su, naime, postajale sve gore, pa niko nije hteo da sluša, a vokmen je nudio samo muziku... Koncept je, inače, bio ispravan, evo vam mobilnih telefona danas koji primaju radio-program. To nije ništa drugo nego nekadašnji tranzistor. Samo što su vesti izbačene u startu, još u radio-stanici...

(Iz rukopisa „Zašto smo voleli SFRJ”)

Kurir.rs/ Autor Momčilo Petrović Foto: Shutterstock