PAKAO U SMEDEREVU: Eksplozija municije u tvrđavi odnela do 2.500 života

Ne znamo i nikad nećemo znati zašto je pre tačno 80 godina eksplodirala municija u Smederevskoj tvrđavi, ni koliko je ljudi stradalo

Glavna kapija

„Prva eksplozija dogodila se na glavnoj kapiji. Čuo se prasak sličan pucnju, a zatim četiri metra visok i gust trag dima. Ubrzo nakon toga, na istom mestu dogodila se druga eksplozija, koja je zvučala otprilike poput ručne bombe. Kratko vreme kasnije dogodila se treća i najmoćnija eksplozija. Sadržaj celog skladišta je eksplodirao.”

Odmah posle okupacije Srbije u aprilu 1941. Nemci su, zbog dobrih saobraćajnih veza (drumskih, železničkih i brodskih) Smedereva sa ostatkom Srbije, ali i sa Nemačkom, posebno Dunavom, počeli da koriste gradsku tvrđavu kao skladište za prikupljanje municije i oružja zaplenjenih od razbijene Vojske Kraljevine Jugoslavije. Puščana municija, ručne bombe, artiljerijske granate, avionske bombe... sve su to ratni zarobljenici slagali na otvorenom unutar zidina. Nezvanične procene govore da se u tvrđavi tada našlo više od 400 vagona municije i tridesetak vagona eksploziva i baruta. I onda je sve to 5. juna 1941. u 14 sati i 14 minuta zahvatio plamen...

Muzej u Smederevu čuva od zaborava iskaze date tada istražnim organima, i sećanja pojedinaca pribeležena naknadno. Može se prihvatiti kao veoma pouzdana ova opšta slika:

„Bila je to serija eksplozija koje su bacale u vazduh svu municiju, upaljenu i neupaljenu, naoružanje, velike količine kamena sa Smederevske tvrđave, delove građevina i voza, drveće i drugo. Leteli su i ljudi. Mnogo je preživelih koji su kasnije svedočili kako je silina eksplozije prosto strgla svu odeću sa njih, pa su tako potpuno nagi ili u dronjcima tražili zaklon i pomoć. Upaljeni eksplozivi, šedit i ekrazit, podstakli su nešto poput nezamislivo brzog orkana velike snage. Taj orkan je u samo nekoliko sekundi razneo polovinu grada. Eksplozija i potres zemlje osetili su se i čuli na 50 km daljine oko Smedereva, a zgrade su bile oštećene i na 10 km daljine. Smederevo je bilo scena nezamislivih razaranja. Eksplozija je rušila sve pred sobom uz užasnu pucnjavu, tresak, lomnjavu, zvižduk, fijukanje, a gust mrak od sagorelog eksploziva, baruta, municije, pepela, praha, maltera i prašine ostavio je snažan utisak na prestrašeno stanovništvo.”

Porodični ručak

A Slavko Domazet u knjizi „Od onih koji su ostali”, štampanoj 1994. godine, objavio je sećanje Tanasija Savića, tada 17-godišnjaka:

„Na ručku je bio sin našeg prijatelja, učitelja iz Umčara, Živa Dušić, učenik šestog razreda gimnazije. Žurio je da se vrati kući, mada smo ga moji roditelji i ja ubeđivali da ne žuri jer je pazarni dan, da svi odlaze i da će biti velika gužva na vozu. Sa njim sam pošao na stanicu da bih ga ispratio... Voz je kasnio sa polaskom i tada se iz tvrđave čula pucnjava, kao pucnjava pušaka, a vrane, kojih je bilo mnogo na zidinama, naglo su zagraktale i poletele.”

Tanasije je opisivao kako se iznad grada izvio crni gusti dim.

„Sećam se neke strašne vatre, vatrenog pakla koji se širio oko mene, koji me je podigao sa ulice i poneo. Prvo čega sam posle toga bio svestan je užasna prašina, neka lomljava, eksplozije svuda oko mene i da ležim u nekoj travi.”

Uži deo grada bio je uništen, a teško je stradala i sama tvrđava: krater je bio dug 50 metara u prečniku, a 20 metara dubok, a kule na ulazu su potpuno nestale.

Tragediju je uvećala činjenica da se voz za Veliku Planu pun đaka koji su došli po svedočanstva (bio je kraj školske godine) u tom trenutku nalazio u stanici koja se nalazila pored tvrđave. Polazak kompozicije kasnio je dva minuta i baš to je bilo kobno - da je krenuo na vreme, putnici se ne bi našli u središtu eksplozije. Preživelo je samo 12 putnika, a tela stradalih nalažena su i po nekoliko desetina metara daleko od onoga što je nekada bila smederevska stanica.

Samo dan ranije u gradu je gostovala pozorišna trupa iz Novog Sada, pa su glumice i glumci vozom krenuli dalje... I njih sedamnaest je smrt zatekla u vozu.

Broj žrtava u ono vreme nije bilo moguće precizno utvrditi, ali poznato je da je u eksploziji nastradao i sin tadašnjeg predsednika okupacione vlade Milana Nedića sa suprugom.

Samo se mrtvi broje

Ravno osamdeset godina pitanje kako je došlo do eksplozije ostaje bez odgovora.

Prema jednoj teoriji, vatra je buknula slučajno - ili od opuška koji je neko neoprezno bacio ili od skrenutog metka koji su ispalili Nemci, za koje se zna da su u tvrđavi vežbali gađanje.

Drugi smatraju da je neki saveznički avion bacio bombu u tvrđavu, s namerom da Nemce liši zaliha ratnog materijala.

Treća teorija pak polazi od istog - namere da se oslabi nemačka vojna moć, ali izazivača eksplozije nalazi u Mustafi Golubiću, Staljinovom obaveštajcu.

Ne znamo pouzdamo i nikad nećemo znati. Na kraju krajeva, svejedno je.

Samo se mrtvi broje.

Kurir.rs/ Autor Momčilo Petrović Foto: Nemanja Nikolić