PRIČA O SRPSKIM KNEGINJAMA I KRALJICAMA: Ovo su žene najvećih srpskih vladara

Do po­sled­njeg da­na osta­ja­le su uz vla­da­re i mu­že­ve, čak i kad su gle­da­le smr­ti u oči.

Jelena Petrović

Nema pouzdanih podataka o tome kad se Karađorđe oženio Jelenom, ćerkom Nikole Jovanovića, starešine nekoliko sela u Šumadiji.

Prema jednoj verziji događaja, naknadno zapisanoj, Karađorđe je Nikolu i njegovu maloletnu ćerku spasao od napada Turaka, pa se ljubav tako rodila. Prema drugoj, manje romantičnoj, Karađorđe, već čuven po prekoj naravi, kad mu je došlo vreme da se ženi, jednostavno je otišao u kuću Jelene, čuvene po lepoti, i zaprosio je, a niko nije smeo da mu kaže „ne”.

Jelena je, verovatno, bila rođena 1765. godine u selu Masleševu. Majka joj je rano umrla, a otac i braća izginuli u hajducima, pa je rasla kod tetke u Jagnjilu kod Mladenovca. Karađorđu je rodila četiri ćerke i tri sina.

U memoarima je opisana kao skromna, povučena i vrlo vredna žena, i gostoljubiva domaćica. Ističe se, takođe, da je ona ovakva bila po prirodi, i iz ljubavi prema mužu, a ne iz straha od njega, što je u ono vreme bilo uobičajeno. U njenoj kuću služila se kafa s mlekom, što je u Srbiji bio vrhunac gospodstva. Jelena je, naime, odmah posle udaje, s mužem morala da beži u Austriju, jer se turski aga iz Topole bio namerio na nju, pa ga je Karađorđe ubio. U vreme izgnanstva, neko je vreme provela u fruškogorskom manastiru Krušedol, gde je muzla stoku, ali i naučila da sprema „gospodska jela”, pa i tu kafu...

Izgnanstvo joj je bilo suđeno i kad je Prvi srpski ustanak 1813. godine propao. Pouzdano se zna da joj je život u Rusiji teško padao: od ruske vlade, i samog cara, uporno je tražila da joj se dozvoli povratak u Srbiju. Uporedo, pisala je i novom vladaru Srbije Milošu Obrenoviću i, odvojeno, njegovoj ženi Ljubici, računajući na njihovu dobru volju, pošto ih je Karađorđe venčao.

Rusi su joj tek 1831. godine dozvolili povratak, ali ih je Miloš zadržao u Poreču, današnjem Donjem Milanovcu, na Dunavu, gde su prešli iz Rumunije. Bojeći se osvete za ubistvo Karađorđa, on je upravitelju Poreča Stefanu Stefanoviću Tenki naredio da se Jelena i njena deca, svi Karađorđevići, udave u Dunavu!

Tenka je, međutim, Jelenu upozorio na ovo, pa se ona sa svojima vratila u Rusiju, gde je ostala još osam godina. U Srbiju je najzad došla 1839. godine, kad je Miloš morao da beži iz zemlje, a na vlast došao njegov sin Mihailo. On je, pod Ljubičinim uticajem, Karađorđevog sina Aleksandra uzeo za ađutanta.

Jelena je umrla 9. februara 1842. godine. Njeno telo Ljubica je po ciči zimi otpratila na saonicama iz Beograd u Topolu, jer je Jelenina poslednja želja bila da „bude sahranjena kraj voljenog Đorđa”.

Osam meseci kasnije, njen sin Aleksandar postao je srpski knjaz.

Ljubica Obrenović

Ljubica Vukomanović imala je 21 godinu kad se 1806. udala za pet godina starijeg Miloša Obrenovića, tada jednog od vođa u Prvom srpskom ustanku. U braku s njim provešće 37 godina i rodiće mu osmoro dece, među njima i naslednika prestola Mihaila.

Hronike je u njenim srednjim godinama opisuju kao osobu srednjeg rasta, radnu, „veoma razumnu i prema svima dobru”. Bila je veoma pobožna i nastojala da čini dobra dela kako bi otkupila božju milost za svoje potomke. Bila je otresita i samostalna, i velika potpora mužu. U vreme Drugog srpskog ustanka, dok je u kući dvorila Miloša i vojvode, koji su pokunjeno većali šta dalje da čine u borbi s Turcima, kneginja Ljubica im je rekla: „Kecelje ženske pašite, pa mi žene da idemo da se bijemo!”

Umela je da razgovara s narodom, a jedan putopisac koji je prošao kroz Srbiju u vreme kad je Miloš već bio knjaz beleži: „Srbi dobro cene svoju kneginju i kada bi njen muž slučajno umro, drži se da bi javno mišljenje predalo gospođi Ljubici namesništvo kneževsko...”

Iako je veoma držala do svog knjaževskog dostojanstva, nije marila za raskoš. Odevala se jednostavno, kao i druge bogatije žene tog doba, mada je u danima borbe s Turcima za pojasom nosila dva mala pištolja.

Ljubica je 1839. godine već bila rodila Milošu četvoro dece - sina, koji je umro kao dete, i tri ćerke, kad je ovaj sa svojom ljubavnicom Petrijom dobio ćerku. Miloš je bio zabrinut za nastavak loze, a izgledalo je da Ljubica više ne može da rađa, pa se govorilo da bi Petrija mogla knezu da podari i naslednika. To je ovu sluškinju u domu Obrenovića učinilo obesnom, pa se ponašala kao suvladarka. Desilo se, međutim, da je Ljubica opet ostala u drugom stanju, što joj je vratilo samopouzdanje, pa je posle jednog drskog Petrijinog ispada ovu ubila iz pištolja. Miloš joj je ovo ubistvo oprostio, ali kad je nekoliko godina kasnije oružje potegla i na drugu njegovu ljubavnicu, naredio je da je izbatinaju.

Kao svedok Miloševe samovolje i zlodela koje je počinio kao apsolutni vladar, Ljubica je podržala zaveru takozvanih ustavobranitelja da se on svrgne s vlasti. Miloš joj to nije zamerio: odlazeći iz zemlje sa Savskog pristaništa, iako su mnogi došli da ga isprate, samo se s njom pozdravio, i od nje glasno zatražio oproštaj zbog nepravdi i bola koje joj je naneo. Odmah zatim popeo se na brod, odbivši da se rukuje i s rođenim bratom.

A kad se razočarala u vladu ustavobranitelja, Ljubica je organizovala zaveru da Miloša vrati. U tome nije uspela, pa je zajedno sa sinom Mihailom proterana.

Umrla je na njegovim rukama, u Beču, 1843. godine.

Persida Karađorđević

Najstariji Karađorđev sin Sima umro je odmah po rođenju, Aleksa, gardijski poručnik u ruskoj vojsci, istrošen burnim životom i porocima, umro je u 29. godini, a Aleksandar je postao knez Srbije.

Odrastao je u uz majku, i od nje primio blagu narav. Ona je bila najzaslužnija što se 1830. godine, dok su još bili u izgnanstvu, oženio 17-godišnjom Persidom, iz poznate valjevske porodice Nenadovića. Njen deda po ocu bio je Jakov Nenadović, prvi srpski ministar policije i vojvoda, a deda po majci ustanički vojvoda Mladen Milovanović.

U tom braku rodila je desetoro dece - Poleksiju, potom Kleopatru, pa Aleksija, Svetozara, Petra, Jelenu, Andreja, Jelisavetu, Đorđa i na kraju Arsena.

Karađorđeva žena Jelena i mlađi sin Aleksandar nisu gajili nikakve političke ambicije. Nisu osporavali Miloševu vlast, od njega su samo tražili da im dozvoli povratak iz izgnanstva u Srbiju, i da u svom zavičaju mirno žive.

Persida je, međutim, bila svesna svog uglednog porekla, i bila dovoljno snažna i sposobna da ne ostane u senci znamenitih predaka. Aleksandar je postao knez sticajem političkih prilika, ali i zahvaljujući uticaju ženine porodice Nenadović. Ona nije krila da ima veliki uticaj na supruga. Jedan poznavalac prilika na dvoru zabeležio je da je Persida „upravljala krizama” i da je „situacijama koje je bilo teško kontrolisati vladala bez straha i panike”.

Persida je ostavila i lični trag u kulturnoj istoriji Srba - osnivanje prvog srpskog pozorišta u Beogradu, 1847. godine, pripisuje se upravo njoj. Takođe, ktitor je Crkve Svetog Ilije u Sokobanji.

Kolika je i kakva bila njena uloga u političkom životu Srbije između 1842. i 1858. godine, dok je knez Aleksandar bio na vlasti, govori i činjenica da joj je turski sultan dodelio orden padišahovog portreta, što je bio jedinstven takav slučaj u turskoj istoriji.

Na Svetoandrejskoj skupštini, knez Aleksandar Karađorđević bio je prisiljen da abdicira, a na vlast su se vratili Obrenovići. Persida i Aleksandar bili su proterani na imanje blizu Temišvara. Prema svedočenjima savremenika, on to nije doživeo tragično.

Persida se, međutim, teško mirila s gubitkom vlasti. U zaveri koja je dovela do ubistva kneza Mihaila Obrenovića ona je, po svemu sudeći, imala mnogo veću ulogu od muža. Atentatori, braća Radovanović, bili su u rodbinskim vezama s Nenadovićima iz Valjeva.

Radovanovići su osuđeni na smrt i pogubljeni, a na zahtev namesnika maloletnog Milana Obrenovića i vlade u Beogradu, u Pešti je pred sud izveden Aleksandar Karađorđević zbog podstrekavanja zavere. Oslobođen je krivice. Pričalo se da je - opet preko Persidinih veza! - potkupio sudije.

Julija Hunjadi

Žena Mihaila Obrenovića Julija rođena je 1831. godine u mađarskoj plemićkoj porodici Hunjadi de Ketelji, i imala je titulu grofice.

Za srpskog kneza udala se sa 22 godine, dok je on bio u izgnanstvu u Beču.

Ima istoričara koji tvrde da je knez prevaren - da su mu podmetnuli Juliju za ženu iz političkih razloga, i da je ona do udaje bila ljubavnica cara Franje Josifa. Navodno, celu stvar je režirao knez Švarcenberg, predsednik austrijske vlade, a ovim brakom pojačan je uticaj Beča na Obrenoviće... Ksenija, ćerka prvog upravnika dvora Anastasa Jovanovića, koji je u danima izgnanstva stalno bio uz Mihaila, zabeležila je da se „veridba izgleda nekako na brzu ruku i dosta nepromišljeno svršila”, da se knez „ čim beše stvar svršena, trgao i pokajao” i da je u domu jedne njihove zajedničke prijateljice „gorko plakao”.

Prvih pet godina posle venčanja u ruskoj kapeli u Beču, živeli su na kneževom imanju pored Bratislave, a onda su se 1858. godine vratili u Beograd. Julija nije bila lepotica, ali je svojim otmenim manirima impresionirala Srbe. Jedan hroničar, očigledno nezadovoljan kneževim izborom, napisao je da se „njena bezlična oholost činila starim Beograđanima kao ljupkost i lepota”.

Aktivno je učestvovala u javnom životu: ona i knez priređivali su balove i humanitarne večeri na dvoru, a Julija je vredno pohađala časove srpskog jezika kod Vukovog saradnika Đure Daničića i vežbala naučeno u razgovoru sa svojim svekrom knezom Milošem.

Posle događaja na Čukur-česmi i turskog bombardovanja Beograda, Mihailo je Juliju, zajedno s političarem Filipom Hristićem, poslao u London. Trebalo je da kneginja, zahvaljujući svojim vezama u visokim krugovima, od engleske kraljice Viktorije dobije podršku za oslobađanje Srbije od Turaka.

Tri godine posle venčanja, Julija je otpočela tajnu ljubavnu vezu sa austrijskim grofom Karlom od Arenberga. Anastas Jovanović tajno je otvorio jedno njeno pismo i tu aferu predočio Mihailu. Njihov brak već je bio u krizi pošto Julija nije mogla da rodi naslednika dinastije, a i sve teže joj je padao život u zaostaloj Srbiji.

Knez Mihailo i kneginja Julija rastali su se od „postelje i stola” pismenim sporazumom 18. novembra 1865. godine, posle 12 godina braka. Tim sporazumom je utvrđeno da knez Mihailo Juliji poklanja svoju palatu u Beču, i određuje joj godišnje izdržavanje. Sa svoje strane Julija se odrekla titule srpske kneginje.

Tri godine kasnije knez Mihailo ubijen je dok je šetao Košutnjakom, a Julija se 11 godina posle njegove smrti udala za grofa Karla Arenberga. Umrla je u Beču 1919.

Natalija Obrenović

Prva novovekovna kraljica Srbije - Natalija Obrenović, devojačko Keško, rođena je 1859. godine od oca ruskog pukovnika i veleposednika i majke Rumunke, s porodičnim vezama u najvišim aristokratskim krugovima.

Udala se za kneza MIlana kad joj je bilo šesnaest, a njemu 21 godina. Godinu dana kasnije rodio im se sin Aleksandar.

Nije bila srećna u braku. Ona i suprug bili su različite prirode: Natalija je bila ćutljiva, sujetna i uzdržana, a Milan nestalan, sklon kocki i ljubavnim pustolovinama. Nisu se slagali ni u politici: Milan se naslanjao na Austrougarsku, dok je Natalija, verujući da samo tako može da osigura vladavinu sinu, bila naklonjena Rusiji. Odnosi među njima definitivno su pukli posle srpsko-bugarskog rata 1885. godine. Milan je u ovaj rat Srbiju uveo nepripremljenu, pa je njena vojska pretrpela znatne gubitke. Bugari su došli do Pirota, a Milan je, uspaničen, hteo da abdicira i s porodicom napusti zemlju. Tome se Natalija energično usprotivila, u želji da sačuva presto sinu Aleksandru. Neki politički krugovi predlagali su da se Milan odrekne krune, a da Natalija vlada u ime sina dok je ovaj maloletan, što je kralja Milana ( (Srbija je proglašena za kraljevinu tri godine ranije) navelo da pomisli da protiv njega postoji zavera i od kraljice ga odvojilo nepremostivim jazom.

Čekala se samo iskra, a ona je buknula zbog kraljeve ljubavne veze sa jednom Grkinjom, gospođom Nazes. Na svečanom prijemu povodom Uskrsa 1886. godine, Natalija je demonstrativno odbila da se pozdravi sa ovom ženom, suprugom predstavnika Grčke pravoslavne crkve u Beogradu. Ozlojeđen, Milan je prekinuo prijem, i posle toga podneo zahtev za razvod. Dve godine je Milan pritiskao crkveni vrh, i na kraju 1888. godine uspeo da brak razvede. To, međutim, ni njemu ni Nataliji nije donelo mir. Nastavili su da se svađaju oko uticaja na sina prestolonaslednika. Kraljica je s njim otputovala u Nemačku, ali je, na Milanovo traženje, šef policije Vizbadena, u prisustvu srpskog ministra vojnog, sina oduzeo od majke i posebnim vozom ga vratio u Srbiju. Kralj Milan je abdicirao 1891. godine. Jedan od uslova koji je srpska vlada morala da ispuni da bi mu konačno videla leđa bio je i da Nataliju protera iz zemlje.

Nastanila se u Francuskoj, u Bijaricu. Tu je prestolonaslednik Aleksandar započeo vezu s Natalijinom dvorskom damom Dragom Mašin, što će ga na kraju odvesti u smrt.

Kad joj je 1903. sin ubijen, Natalija je prešla u katoličku veru i zamonašila se. Umrla je 5. maja 1941, u 82. godini. Kralj Milan umro je u Beču 1901. od zapaljenja pluća. Imao je 47 godina.

Draga Mašin

Draga Mašin i Aleksandar Obrenović jedini su vladarski par u ovoj dinastiji koji se voleo do smrti. Zato su, na kraju krajeva, i ubijeni, čime je dinastija ugašena.

Novi vladari Karađorđevići, da bi opravdali prevrat, učinili su sve da Dragu ocrne, predstavljajući je kao bolesno ambicioznu i nemoralnu ženu. A istina je drugačija...

Draga, rođena 1864. godine, bila je jedno od šestoro dece Pante Lunjevice, svojevremeno upravnika grada Beograda i načelnika Šabačkog okruga.

Posle bolesti Draginog oca - lečio se u duševnoj bolnici, i njegove finansijske propasti, Draga je bila prinuđena da se uda za 15 godina starijeg inženjera Svetozara Mašina, poreklom Čeha, alkoholičara i epileptičara. A kad je on umro, Draga je izdržavala bolesnog oca i mlađu braću prevođenjem priča s nemačkog i francuskog jezika, a neke je i sama pisala. Ubrzo je postala i cenjeni novinar uglednog lista Zastava.

Krupnih očiju i dugih trepavica, lepa, obrazovana i pametna, privlačila je muškarce. Ali da je njen moral bio neupitan, svedoči i to što ju je kraljica Natalija, stroga žena, uzela za svoju dvorsku damu. Iako su oficiri posle Majskog prevrata širili priče o njenom nemoralu, Draga je na sve koji su s njom dolazili u dodir ostavljala utisak „gorde i nepristupačne žene”.

Kraljica Natalija u prvi mah nije se protivila njenoj vezi s kraljem Aleksandrom. Odgovaralo joj je da njen sin - tada je imao 21 godinu, ona 33 - svoje prirodne nagone zadovoljava sa ženom nad kojom je, verovala je, imala kontrolu.

Ali prevarila se: veza između Drage i Aleksandra postala je trajna. Kralj je u pismima Dragu nazivao „anđelom, lutkom, belom pticom, lastom, alem-kamenom, kokicom, srnom, kanarinom”, i oni su tri godine kasnije, 1900, postali supružnici...

Tom braku protivili su se njegovi roditelji Milan i Natalija, koji su za snahu želeli neku evropsku princezu, zatim deo oficirskog kora, a najviše beogradske žene, koje su Dragu nemilosrdno ogovarale.

Posle svadbe, svi Aleksandrovi neprijatelji i u zemlji i izvan granica, u prvom redu Austrougarska, koja je gubila uticaj na dvor, širili su glasine da je venčanjem s Dragom kralj Aleksandar sam pružio dokaz da mu je „jedna žena” preča od Srbije.

Nepunih godinu dana posle venčanja, Draga je rekla mužu da je u drugom stanju. Međutim, docnije se ispostavilo da je ta vest bila netačna, što je neprijateljski raspoloženoj javnosti poslužilo kao dokaz da kraljica manipuliše zaljubljenim kraljem. Tako su se stekli uslovi za zaveru i prevrat.

U noći 29. maja 1903. godine, grupa oficira ubila je ovaj nesrećni par. Ostalo je zabeleženo da je Draga svojim telom u poslednjem času nastojala da od metaka zaštiti Aleksandra.

Marija Karađorđević

Nema sumnje da je izabranica kralja Srba, Hrvata i Slovenaca Aleksandra I Karađorđevića bila najplemenitijeg roda. Otac Marije fon Hoencolern-Sigmaringen, rođene 1900. godine, bio je rumunski kralj Ferdinand. Bila je praunuka engleske kraljice Viktorije i unuka sestre ruskog cara, inače čuvene lepotice. Kažu da je srpska kraljica bila lepa na nju. Školovala se u školi Hilfild u Engleskoj, gde su se školovala isključivo deca engleske kraljevske porodice.

Kad su se Aleksandar i Marija venčali, mladoženja je imao 34, a ona 22 godine.

Iako je bila reč o „ugovorenom braku”, s rumunskog dvora su stigle vesti da je princeza pristala čim su joj pokazali fotografije budućeg muža. Odmah se, pričalo se u Beogradu, dala na učenje srpskog jezika.

Svadba je bila spektakularna, pripreme u Beogradu trajale su mesecima, a predstavnike je poslao čak i japanski dvor. Ekipe engleskih listova došle su avionom!

Marija je u braku sa Aleksandrom rodila tri sina - prestolonaslednika Petra, nazvanog prema dedi, kralju Petru Prvom, dok su imena ostaloj dvojici data u skladu sa idejom jugoslovenstva: Tomislav (hrvatsko ime) i Andrej (slovenačko). Kažu da je sama kupala svoju decu kad su bila mala... Kao i druge vladarke, u javnosti se pojavljavila u humanitrnim akcijama.

Marija Karađorđević postala je udovica posle pogibije kralja Aleksandra u Marseju 1934. godine. U znak žalosti, dve godine je provela u dubokoj crnini.

Uoči Drugog svetskog rata, Petar ostaje u Jugoslaviji, prvo kao prestolonaslednik, a zatim kratko i kao kralj, a Marija se s mlađim sinovima povlači na imanje koje je u Engleskoj kupila 1938. godine. Posle kapitulacije jugoslovenske vojske u aprilu 1941. godine, u Englesku dolazi i kralj Petar Drugi.

Sa njim je došla u otvoreni sukob kad je najavio ženidbu. Nepomirljivo je govorila da je svadba nemoralna dok u zemlji narod gine. Nije bila na venčanju, izgovorila se zuboboljom!

Iako je posle Drugog svetskog rata u Londonu živela brojna kolonija jugoslovenskih emigranata antikomunista, kraljica se nikad nije bavila politikom. U svojim pedesetim godinima studirala je crtanje i bavila se poljoprivredom na svom imanju.

Zdravstveno stanje kraljice Marije, posle ubistva njenog supruga, kralja Aleksandra, stalno se pogoršavalo. Imala je dve operacije, mučio ju je reumatizam, a poslednju godinu života je, zbog paralize leve strane tela, provela nepokretna u postelji.

Preminula je u snu 22. juna 1961. godine, u svom stanu u londonskom umetničkom kvartu Čelsi. Sahranjena je u Vindzoru, a prošle godine njeno telo preneto je u mauzolej na Oplencu.

Momčilo Petrović

Bonus video: