ZLOČIN BEZ KAZNE! "Oluja" proterala oko 220.000 Srba, 1.877 je poginulo i nestalo: Za egzodus do danas niko nije odgovarao!

Pripadnici hrvatske vojske, MUP i Hrvatskog veća odbrane pokrenuli su 4. avgusta 1995. vojnu akciju „Oluja”, čiji je cilj bio zauzimanje teritorije Republike Srpske Krajine i stavljanje pod kontrolu države Hrvatske. Akcija je trajala četiri dana (od 4. do 7. avgusta), a njeni rezultati bili su poražavajući - oko 220.000 Srba je proterano sa svojih ognjišta, a 1.877 je poginulo i nestalo (podaci centra „Veritas”). Predsednik Hrvatske u to vreme bio je Franjo Tuđman.

Sedmoro na jednog

Savo Štrbac iz dokumentacionog centra „Veritas” podseća da je tog jutra, 4. avgusta 1995, u prvom ešalonu na zapadne delove Republike Srpske Krajine krenulo 8.500 pripadnika hrvatske vojske i Hrvatskog veća odbrane, a da je ukupno bilo angažovano 200.000 vojnika za tu akciju sa hrvatske strane.

- Na tom području bilo je nešto više od 220.000 stanovnika, a među tim ljudima, sa srpske strane, bilo je oko 34.000 naoružanih. Ako se hrvatskoj vojsci pridodaju NATO i muslimanske snage, onda je bilo sedam puta više napadača nego branioca. Za nekoliko dana prestao je otpor Vojske Republike Srpske Krajine i narod je krenuo u egzodus ne želeći da dočeka napadače, jer su znali iz prethodnih akcija šta ih čeka - kaže Štrbac za Kurir i dodaje:

- Nažalost, nisu svi otišli, bilo je onih koji su ostali i poverovali Tuđmanu ili oni koji nisu mogli iz nekog razloga da krenu, oni su pobijeni. Prema „Veritasovim” podacima, iako ni oni nisu konačni, 1.877 je poginulih i nestalih, od čega je 65 odsto civila, a tri četvrtine njih su bili stariji od 60 godina. U toj brojci (ukupno poginulih i nestalih), 553 su žene. Upravo te brojke stradalih civila, bilo je tu i desetoro dece, govore, zapravo, o razmerama te katastrofe. Broj proteranih je oko 220.000. Za sve te zločine hrvatski sudovi osudili su dvojicu pripadnika svojih oružanih snaga, za ratni zločin nad Srbima, a interesantno je da je jedan od pravosnažno osuđenih etnički Albanac, a drugi etnički Srbin. Nijedan etnički Hrvat nije osuđen za zločine nad Srbima.

Pravosuđe zakazalo

Miodrag Linta, predsednik Saveza Srba iz regiona, kaže da je sve što je išlo kroz pravosudne sisteme u vezi sa operacijom „Oluja” - bilo u Hrvatskoj ili inostranstvu - imalo cilj da opravda laži da su Srbi agresori i zločinci, a Hrvati oslobodioci i žrtve.

- Poznato je da je Haški tribunal, prvostepeno veće, donelo 2012. godine sramne oslobađajuće presude Anti Gotovini i Mladenu Markaču. I hrvatsko pravosuđe je pokazalo da nije ni nezavisno ni profesionalno, pokrenuli su niz sudskih postupaka i doneli presude protiv srpskih veterana na osnovu lažnih dokaza i iskaza, a sve da bi se opravdala teza da su, u stvari, Srbi bili agresori. Nažalost, sa treće strane, ni naše Tužilaštvo za ratne zločine nije učinilo ništa na procesuiranju zločina protiv našeg naroda na području Hrvatske. Zato smatram da je važno da država osnuje kancelariju za pomoć osumnjičenim, optuženim i osuđenim Srbima za ratne zločine, koje progoni hrvatsko i muslimansko pravosuđe, i da im pruži stručnu, pravnu i finansijsku pomoć - kaže Linta.

Pred Tribunalom u Hagu

Gotovina i Markač osuđeni, pa oslobođeni

l Hrvatski generali Ante Gotovina i Mladen Markač su 2012. pušteni na slobodu nakon što ih je Žalbeno veće Haškog suda proglasilo nevinim za egzodus Srba sa područja Krajine. U prvostepenom postupku Gotovina je dobio 24 godine zatvora, dok je 18 godina dobio Markač, ali je ta odluka kroz kasniji postupak poništena. Žalbeno veće je, naime, odlučilo da nema dokaza da su Gotovina i Markač aktivno učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu sa ciljem uklanjanja srpskog stanovništva iz Krajine silom. Osuda za prisilnu deportaciju je isto poništena.

Tok „Oluje”

4. avgust

• Na pravoslavni praznik Blage Marije počela je vojna akcija „Oluja”
• Akcija je počela napadom na tzv. sektore Sever i Jug na frontu dugom 700 kilometara
• Prvog dana akcije, hrvatska strana zabeležila je zauzimanje Svetoga Roka. Knin je već bio u okruženju, a hrvatske jedinice nekoliko kilometara pred gradom. Srbi odgovaraju napadima na Sisak, Šibenik, Otočac, Gospić, Ogulin.

5. avgust

• Oko podneva objavljena je vest: hrvatske jedinice ušle su u Knin. Na kninskoj srednjovekovnoj tvrđavi postavljena je ogromna hrvatska zastava
• Zauzeta su i okolna mesta - Vrlika, Kijevo, Drniš, Žitnić, Benkovac, Gračac, Lovinac, Ljubovo, ali i Plaški, Primišlje i Hrvatska Dubica
• Do večeri je ostvareno 80 odsto planiranog, a srpski civili napustili su zauzeta područja preko Srba i Dvora
• Srbi odgovaraju raketnim napadima iz Bosne na Županju, iz istočne Slavonije na Osijek, Vinkovce, Nuštar, s Korduna na Karlovac, a iz istočne Hercegovine na dubrovačko područje

6. avgust

• Do 6. avgusta, Prva hrvatska brigada je probila u teritoriju oko grada Slunja (severno od Plitvica) i napredovala do granice sa BiH, gde su se sastali sa snagama Armije Republike BiH na zapadu Bosne.
• Hrvatske snage spojile su se s Hrvatskim većem odbrane (vojskom bosanskih Hrvata) i Petim korpusom Armije BiH na granici BiH, na reci Korani kod Tržačkih Raštela. Time je presečen strateški pravac srpskog snabdevanja Knin-Bihać. Posle podne u Knin dolazi i predsednik Hrvatske Franjo Tuđman
• Krajina je poražena. Pali su Petrinja, Slunj, Kostajnica, Plitvička jezera, Obrovac...
• U nedelju ujutru Hrvatska vojska je ušla u Petrinju, a oko 23 sata u Glinu

7. avgust

• Poslednjeg dana „Oluje” pali su i Turanj i Tušilović, pa Vojnić i Topusko, Gornji i Donji Lapac...
• U 18 sati hrvatski ministar odbrane Gojko Šušak objavio je da je akcija „Oluja” završena s vojnog aspekta, jer je većina granice sa Bosnom bila pod kontrolom Hrvata

Pakao

U suzama se opraštali od najmilijih, neke više nisu videli: U koloni i Jokićeva žena

Porodica Bajić iz Gline samo je jedna od desetina i desetina hiljada srpskih porodica koje su 4. avgusta 1995. morale da napuste Hrvatsku i krenu na neizvestan, zastrašujući put ka Srbiji u pokušaju da se dokopaju slobode i izvuku živu glavu

Veliki broj poznatih ličnosti našao se među izbeglicama koje su gledale da izvuku živu glavu ispod hrvatskih granata, metaka, bombi i noževa. I danas se sećaju najcrnjih dana u životu i oproštaja od zavičaja iz kog su zauvek proterani.

Milan Borjan imao je sedam godina kad je otišao iz Knina, dok je Miloš Degenek bio beba, imao je godinu i po kada ga je majka na rukama donela u Srbiju.

Dva momka proterana sa svojih vekovnih ognjišta iz Dalmacije. Milan Borjan i Miloš Degenek rođeni su Kninu, a rodni grad su napustili pod granatama i bombama 4. avgusta 1995. godine, u najvećem etničkom čišćenju posle Drugog svetskog rata, kada je Krajinu napustilo više od 250.000 Srba.

Obojica su ponosni na svoje dalmatinsko i krajiško poreklo i rado ističu svoje korene - Borjanovi su iz Kosovog Polja nadomak Knina, dok su Degenekovi iz Orlića.

Buđenje emocija

- Znam iz priča roditelja, babe i dede da smo devet dana išli traktorom. Tada smo imali samo hleb i mleko. Otac nikada posle „Oluje” nije otišao u Dalmaciju. Mene su dvojica deda odvela u Orlić kad sam imao deset godina. Kad sam otvorio vrata rodne kuće, počeo sam da plačem, iako sam bio beba kad su me odneli odatle. Valjda se to oseti, sve ono što su mi roditelji pričali kako smo otišli, sve ono što sam video na snimcima, sve je pobudilo emocije u meni - rekao je Miloš ranije za Kurir.

On zna da su neke priče krajiških Srba mnogo teže i bolnije od njegove, jer ima ljudi koji su izgubili svoje najmilije.

- „Oluja” nikad ne sme da se zaboravi! Nikad! Treba da je se sećamo, da je obeležavamo. Mi Srbi nikad ne smemo da odgajamo svoju decu da mrze neki drugi narod. Mi to i ne radimo - dodao je Degenek.

Pevačica Aleksandra Bursać je u „Oluji” izgubila oca.

- Otkad mi je tata poginuo na ratištu u „Oluji”, majka me uspavljivala i budila pesmom. Tako je iz naše kuće odagnala tugu. Brzo sam počela u pesmi da je pratim. Pevale smo zajedno iz sveg glasa. Da ga se sećam, možda bi mi bilo teže, a ovako uspomene gradim na osnovu nekih priča o njemu i zahvalna sam svojoj majci na tome.

Mirko Pajčin, poznatiji kao Baja Mali Knindža, s porodicom se takođe našao u izbegličkoj koloni.

- Moji roditelji su te 1995. godine zauvek napustili rodni Gubin, a dosta mojih pesama je izgorelo u zapaljenoj kući. Zamisli da sam ja bio neki probisvet, budaletina, narkoman ili pijanac neki, pa sve potrošio što sam stekao. Gde bih ja primio roditelje koji su stigli u koloni bez igde ičeg? Šta bih sa ocem, koji je meni spasao život kad sam imao sedam godina? Ja sam njima kupio plac, napravio kuću.

Strašne slike

Jedna od onih koja je doživela i preživela stravičnu vojno-policijsku akciju jeste i Nataša Drakulić, koja je inače scenaristkinja filma „Dara iz Jasenovca”.

- „Oluja” je za mene bila strašno potresna zbog strašnih slika koje su mi se desile, razdvajanja od roditelja, koji su me poslali da krenem prva s rođacima. Plašila sam se da više nikad neću videti roditelje. Moj otac je kasnije umro, mislim da njegov kraj pamtim tada, da je naš rastanak bio upravo tada. Guraju me u kola rođaka, daju mi pare, zlato, a vi nemate vremena ni da se zagrlite od ljudi koji prolaze, od one mase koja ne zna gde bi, na koju stranu. Oni okreću glavu od mene da ne vide kako plačem. Kasnije sam saznala da su dobro.

Malo je poznato da je među onima koji su tih dana bežali bila i supruga košarkaša Nikole Jokića. Natalija Jokić uslikana je u izbegličkoj koloni u naručju majke Danice, kao beba koja je uspela da preživi stravičan rat i progon.

Svi zajedno imaju samo jednu želju, da se ovakvi zločini nikada više ne ponove.

Pesnikinja se s bolom seća „Oluje”

Nisam verovala da smo zauvek oterani, 13 dana je trajala moja neverica

l Pesnikinja Dragana Ljuna i sama je iskusila progon tokom „Oluje” i na svoj način pamti to vreme.

Posle 29 godina od dana koji su zauvek promenili život oko 200.000 Srba iz Hrvatske, u emisiji „Puls Srbije” na Kurir televiziji govorila je šta joj se najdublje urezalo u sećanje.

- Eto, i posle 29 godina je jako, jako bolno. Mislim da je to osećanje svih Srba Krajišnika, večiti neprebol. Taj dan, to jutro je nešto što je nama ostalo urezano u sećanje kao velika bol, rana, neverica. Ono osećanje da gubite sve ono što ste imali celog života. Bukvalno da vam se prekida detinjstvo - priča Dragana, koja je tada imala 17 godina.

- S porodicom sam živela u Kninu. Moji koreni su vekovima dole, večita je ta borba u tim krajevima bila za opstanak. Da se razumemo, tu su sve naši vekovni manastiri, tu su Krupa, Krka, Dragović, to sedam vekova datira, znači Srbi su tu. Nismo ni bili svesni da se nećemo vratiti, mislili smo da ćemo samo privremeno da se sklonimo. Međutim, kako je kolona odmicala, bol je bivala sve jača i ona neverica. Dok nismo stigli u Beograd, nismo bili svesni toga. A neverica je u mom slučaju trajala 13 punih dana - dodaje ona.

Bol je duboko skrivena u svima nama

„Pamtim suze, granate, jauke za mrtvom decom na prikolici... Pamtim kako mi iz ruke otimaju meda Srećka”

Te 1995. Vesna Marković, danas poznata kao 36 godina mlađa supruga Predraga Markovića iz Krunskog saveta, bila je četvorogodišnje dete na traktoru. Dete „Oluje” danas ima svoje dete, koje je vodila na prvo letovanje baš u Hrvatsku.

- Pamtim suze, granate, jauke za mrtvom decom na prikolici... Pamtim kako mi iz ruke otimaju meda Srećka - kaže sada za Kurir Vesna, čiju potresnu priču od pre pet godina mnogi pamte.

Deda Kuzman

Deda Kuzman 17 dana vozio je traktor s Banije do Srbije, od Gradca kraj Gline do Donjeg Crniljeva pored Koceljeve. Sa zavežljajem stvari u koji stade sav njihov život, Vesna od tada četiri leta, kreće s dedom i babom Miljom, svojom Bajkicom. U nepoznato. I sudbinu koja će je dovesti i do Predraga Markovića. Uskoro će ovaj neobični par ćerki Joni slaviti drugi rođendan. A baš s njom Vesna je nedavno bila u Hrvatskoj.

- Slučajnost ili... Jona i ja boravile smo na Hvaru tokom našeg prvog letovanja. Državu u kojoj sam rođena napustila sam na traktoru, a moja ćerka ju je upoznala putujući avionom i brodom. Hvar je jedno od najlepših ostrva jadranskog primorja, tako da je odmor bio zaista uživanje. A iz različitih razloga u porodici i Jonsko i Jadransko more doživljavamo kao svoje - kaže.

Ali 4. avgust ima posebno mesto.

- Bol je duboko skrivena u svima nama. Naučili smo da živimo s njom. Nema svrhe raspirivati negativne nacionalističke emocije, jer, nažalost, obični ljudi kojima je to so na ranu ne shvataju da su to dnevnopolitička prepucavanja onih kojima Krajina služi za potkusurivanje, odnosno predstavlja neuspelu geopolitičku ideju jednog vremena - kazuje Vesna.

Posle 29 godina i dalje je razočarana mnogim stvarima:

- Nažalost, ne postoji veliki pomak u bilo kakvom olakšanju života Krajišnika koji su se vratili ili ostali na svojim ognjištima. Isto tako, neprimetna je i pomoć onima koji u Srbiji još pravno imaju status prognanog ili interno raseljenog lica, žargonski rečeno izbeglice.

U rodnoj kući bila je prvi put 2012. Potom još dva-tri. I poslednji još 2019, nakratko, kada je bila na regionalnoj konferenciji u Hrvatskoj.

- Zatim je došla korona, a potom i usledio najlepši period mog života - trudnoća i rođenje Jone. A opet, svake jeseni planiram da odem - veli.

Zaboravljeni borac

Oca Vasa, koga su te ‚95. ostavili na položajima, jedino što je još imala. Majka, koja ju je rodila sa 17 godina, ubrzo ju je i napustila.

- Tata živi i radi u Šapcu. Kao jedan od boraca za Krajinu, ranjavan, potom u zatočeništvu Arkanove garde, potpuno je zaboravljen od onih koji su „olakšali” život, učesnicima najofanzivnijih borbi za Srbe u Hrvatskoj, tokom ratnih dejstava i tokom same „Oluje”. Ali te oluje porodično smo smirili jedni drugima podrškom i ljubavlju - kaže, pa dodaje:

- Žena koja me je fizički donela na svet izabrala je da ne bude deo mog i Joninog života. Naravno, ja to poštujem i tako će ostati.

Za 4. avgust još je neke stvari vezuju.

- Deka je umro 3. avgusta 1998. od tuge za Krajinom i rodnom kućom. Sahranjen je 4. avgusta. A opet, tog dana je i bakin rođendan. Ženi kojoj dugujem svoj život. Jer dok je tata bio na ratištu, ona me je čuvala, kao i sve godine kasnije. Mogu da kažem da je „Oluja” potpuno razorila našu porodicu. Od 4. avgusta 1998. naša porodica se raspala i svako je krenuo na svoju stranu, ali ipak uz međusobnu podršku. Kad se dogodi da se ovog datuma i okupimo porodično, to je kako bismo zajedno oćutali - kaže.

Predrag Marković

Najvrednije iz Hrvatske zadržao sam za sebe

l Predrag Marković, poznat po tome što ne voli da zbori o privatnom životu, opet nam kazuje jednu rečenicu:

- Kao ministar kulture 2012. potpisao sam sporazum o povratku kulturnih dobara u Hrvatsku, a 2015. ispostavilo se da sam najvrednije zadržao za sebe.

Ekipa Kurira