Andrić je napisao 2 testamenta, ali je važio samo onaj koji je izustio! Oko njegove zaostavštine otimali se rođaci i države, a krio je velike tajne

Naš jedini nobelovac Ivo Andrić ostaće upamćen po mnogim svojim delima koja karakterišu književnost 20. veka, poput ostvarenja "Na Drini ćuprija", "Prokleta avlija", "Travnička hronika", "Ex Ponto" ili "Gospođice". Veliki pisac ponovo je na vrhu liste najprodavanijih autora za ovogodišnji Sajam knjiga, što može da zahvali seriji "Nobelovac". Njen kreator Tihomir Stanić prikazao ga je kao velikog zavodnika, ali su mnoge tajne ostale skrivene.

U matici rođenih Crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika, i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kom se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom.

Andrić je ostao bez oca kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se s besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje u Višegrad muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšiku, austrijskom činovniku poljskog porekla. U Višegradu Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo. U gimnaziji počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu "U sumrak". Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda iz stega Austrougarske monarhije.

Na Vidovdan, 28. juna 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu, u kojoj će kao politički zatvorenik ostati do marta 1915. godine. Kriv je samo zato što je bio drug Danila Ilića. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, "ponižen do skota", Andrić intenzivno piše pesme u prozi.

Po izlasku s robije, Andrić je u konfinaciji u Ovčarevu i Zenici, gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno s konteom Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. Dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom "Ex Ponto" biti objavljena u Zagrebu 1918. godine, sa predgovorom Nika Bartulovića.U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju Andrić u tekstu "Nezvani neka šute", objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nekoliko godina kasnije biva izabran u Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Usledile su bogata diplomatska karijera i Nobelova nagrada za književnost 1961. godine.

Nemački novinar Mihael Martens objavio je sjajnu knjigu "U požaru svetova" (izdala "Laguna") koja nas uvodi u vrtlog istorije 20. veka i život Ivana Andrića. Posebnu draž čitanju ove knjige daje činjenica da je Andrić deo života posvetio ulozi visokog državnog službenika koji je Kraljevinu Jugoslaviju predstavljao u nekoliko evropskih prestonica.

U osvit Drugog svetskog rata našao se na funkciji ambasadora svoje zemlje u Berlinu, gde je, zahvaljujući Hitlerovoj ambiciji da ostvari savez sa Jugoslavijom, naišao na topao prijem. Kako bi svoju zemlju poštedeo ratnih sukoba, blisko je sarađivao sa samim vrhom nacističke vlasti, što je kasnije moglo skupo da ga košta. Andrić je možda jedini čovek na svetu koji je poznavao Gavrila Principa, Adolfa Hitlera i Josipa Broza Tita, koji su ključne istorijske ličnosti 20. veka.

- Odbio je da ode u Švajcarsku, podelio je sudbinu svoga naroda. Odbio da potpiše Nedićev apel. Poklonio je ceo novčani iznos Nobelove nagrade, to su gestovi koji su retki. Kad potražimo u ovom vremenu takve ljude, teško ćemo ih pronaći - ovako je svog junaka opisao glumac Tihomir Stanić, koji ga je i oživeo na velikom platnu.

Ivo Andrić preminuo je 13. marta 1975. godine na VMA. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Ljubavnice i erotske veze

Istoričari književnosti detaljno su istraživali njegovu biografiju i povezanost realnih žena s junakinjama njegovih pripovedaka i romana. Iako se kasno oženio, u 66. godini, celog života, od studentskih dana u Krakovu, u Poljskoj, imao je prijateljice i ljubavnice. A nekad tek samo erotske veze, bez ikakvih emocija...

Poznata je njegova afera s Persidom (Siđuškom) Karšnijević, ženom njegovog kuma pesnika Gustava Krkleca. Odlazeći 1925. godine na put, Krklec je zamolio Andrića da mu čuva porodicu. Kad se vratio, na pitanje da li ih je Andrić obilazio, Siđuška mu je odgovorila da nije, ali su deca rekla da je kum stalno dolazio.

Shvativši šta se između njegove supruge i Andrića dogodilo, Krklec je od kuma zatražio objašnjenje. "E moj Gustave, to ti je kao letnji pljusak: kako dođe, tako i ode", utešio ga je Andrić. Međutim, jedan drugi bračni trougao obeležio je ceo njegov život. Milica Babić, sedamnaest godina mlađa od Andrića, iz imućne porodice, školovana u Beču, bila je početkom 1931. godine postavljena za kostimografkinju Narodnog pozorišta. Godine 1933. udala se za dve godine starijeg Nenada Jovanovića, novinara i prevodioca, sekretara Centralnog pres-biroa, vladine službe koja se bavila propagandom i prikupljanjem obaveštenja iz inostranih medija.

Ivo Andrić i Nenad Jovanović bili su dugogodišnji prijatelji, a kad je pisac 1939. godine postavljen za našeg ambasadora u Berlinu, izdejstvovao je da Jovanović bude postavljen za atašea za štampu u ambasadi. Milica je u Berlinu bila modni dopisnik Politike. Nema pouzdanih podataka da su Milica i Ivo postali ljubavnici dok je ona bila u braku, ali se zna da je ova trojka bila nerazdvojna. Sam Andrić reći će kasnije kako već tada nije mogao bez Milice, beleži naš novinar Momčilo Petrović u svojoj knjizi "Zanimljiva istorija Srba u 147 priča".

Posle Hitlerovog napada na Jugoslaviju članovi naše diplomatske misije u Nemačkoj i članovi njihovih porodica zadržani su u jednom hotelu do kraja maja, a potom im je dozvoljen povratak u Beograd. Nenad je u leto 1944. godine kao rodoljub bio uhapšen i sproveden u logor Dahau, gde je ostao do kraja rata. U arhivama su ostali tragovi nastojanja Milice i Iva Andrića da mu slanjem paketa i novca olakšaju zatočeništvo. Nenad Jovanović se krajem 1945. ili početkom 1946. vratio u Beograd. Nastavio je život u braku s Milicom i prijateljevanje sa Andrićem. Radio je kao prevodilac u Tanjugu. Umro je 28. februara 1957, a 27. septembra naredne godine Milica se udala za Ivu Andrića. Njihov skladan brak - bila je uz njega i 1961. godine u Stokholmu kad je primao Nobelovu nagradu - trajao je deset godina. Milica je iznenada umrla 1968. u njihovoj kući u Herceg Novom.

Prekinuo intervju zbog pitanja kako se oseća kao najveći Hrvat

Za razliku od mnogih uglednih i plodnih pisaca sa zanimljivom biografijom, Ivo Andrić je izbegavao da u direktnom iskazu govori o sebi i svom životu, čak i o delu. Iako ljubazan u komunikaciji s novinarskom i kulturnom javnošću, pokazivao je neraspoloženje, pa i odbojnost prema javnoj demonstraciji ličnog stava. Verovao je da pisac ne treba na taj način da bude posrednik između publike i dela. U više navrata, na traženje novinara da o svom životu i svojoj poetici svedoči kroz intervju, branio se govoreći kako se svi odgovori nalaze u već napisanim stranicama - da je delo najbolji tumač pisca, a ne obrnuto.

Andrić je izbegavao dramsku napetost koju neizbežno donosi dijaloška priroda intervjua, navodi profesor Milivoje Pavlović u svojoj knjizi. Time se može objasniti i činjenica da je iza Andrića ostao samo jedan nezavršeni pokušaj pisanja dramskog dela. Takođe je poznato da je Andrić bio protivnik dramatizacije njegovih romana i pripovedaka.

Indikativno je da je Ivo Andrić izbegavao i da javno demantuje neke grube pogreške u vezi s njegovim životom i delom. Prijateljima je govorio da javno iznete neistine o njemu svedoče pre svega o onima koji su ih stavili u opticaj. Na pitanje: "Da li biste demantovali ako bi se u novinama pojavio naslov ANDRIĆ UKRAO ZVONA KELTSKE KATEDRALE!" mirno je, prema svedočenju Milovana Vitezovića u Ninu od 23. septembra 2004, odgovorio:

"Zašto ja, neka demantuje Keltska katedrala..."

Nešto manje prijatna epizoda o Andrićevoj komunikaciji s novinarima je ona o kojoj je Miroslav Karaulac, autor nekoliko dobrih knjiga o delu i životu našeg nobelovca, svedočio u razgovoru s Nebojšom Grujičićem za nedeljnik Vreme od 6. marta 2008. godine (preneto i u knjizi M. Karaulca "Čovek i pisac", Beograd, 2015). Naime, posle dobijanja Nobelove nagrade i neposredno nakon prijema kod predsednika Republike, Andrić je primio na razgovor novinarku jednog zagrebačkog dnevnog lista.

Na početku razgovora novinarka je postavila sledeće pitanje:

"Zanima me kako se u ovoj situaciji oseća najveći Hrvat?"

Andrić je na ovu provokaciju reagovao rečima: "Gospođo, ja sam pre svega Beograđanin. Naš intervju je završen!"

Novinarka Kurira u zdanju na Andrićevom vencu

Crveni kanap pred vratima radne sobe

Serija "Nobelovac" podseti me, a i moju Jovanu, na zdanje na Andrićevom vencu, koje pohodismo minule zime. Stan u kom je poslednjih 17 godine života proveo nobelovac i u koji je ušao kad se, konačno, oženio svojom. Stan u kom je njegova radna soba ista kao i onog 13. marta 1975, kada je izdahnuo. I stan koji već pola veka čuva jednu mandarinu - gotovo pocrnelu, ali živu, za koju se veruje da ju je Andrić doneo iz Herceg Novog! Ali nije stigao da je pojede.

Hoće ćerka mi da bude književnica. Uveliko piše priče. Al' nije nešto rada da čita. Džaba i govorimo da knjigama mora rečnik da izgrađuje, preča posla ima - drugari, napolje, pubertet već uzima maha...

Te prošle zime, a beše tad četvrti razred, velim - ajmo u Muzej Ive Andrića. Kad vidi silne knjige, pa još u stanu nobelovca... Sinonim za Iva Andrića joj je Višegrad. Zapravo restoran hotela kraj same ćuprije, gde uvek svratimo kad nas put nanese. S te terase, uz dobru a nimalo skupu hranu, i nestvarni pogled na ostavštinu Mehmed-paše Sokolovića, sve je uživanje.

- Znaš li kakva je oluja i kiša udarila kad smo ručali kod mosta. Sunce i vrelo, i odjednom kiša i vetar, poruši i poplavi sve po terasi. Nesta struje, spusti se mrak, kao horor - Jovana će drugarici dok se penjemo stepenicama da objasni ko je Ivo Andrić.
- Ja ću biti književnica - ko iz topa s vrata će Mariji Petrović, kustoskinji Muzeja Grada Beograda, koja nas dočekuje u stanu u koji se dugogodišnji "prijatelji" useliše kad se venčaše 1958, pošto je Milica Babić, žena Nenada Jovanovića, Andrićevog prijatelja i atašea za štampu u ambasadi u Berlinu, postala udovica.

Prva vitrina - detinjstvo, škola, izvod iz matične knjige rođenih...

- Kao što vidite, upisan je kao Ivan Andrić, kršten u katoličkoj veri. Piše i da je rođen 9. oktobra 1892, ali je on sam rođendan proslavljao 10. oktobra - priča Marija.

A Jovana gleda svedočanstvo iz gimnazije. Sve jedinice, dvojke i trojke. Ovih potonjih koliko hoćeš.

- Ovo je austrougarski sistem vrednovanja ocena, tako da je jedinica kao petica danas, dvojka kao četvorka, a trojka je trojka - Marija će.

- Vidi, imao je trojku iz matematike! A ja baš juče dobih trojku iz matematike - eto je Jovana, koja je uglavnom imala petice.

- Pa ja sam kao Ivo Andrić!

- On je zbog matematike i ponavljao sedmi razred - nasmeja se Marija.

Evo je slika s prijateljima iz Mlade Bosne, mada Principa na njoj nema, pa prvo izdanje "Ex Ponta", prvog mu značajnijeg dela.

- "Ex Ponto" je napisao tokom boravka u zatvoru u Mariboru, gde je na početku Prvog svetskog rata poslat kao politički zarobljenik. Objavljen je na kraju rata, 1918. Međutim, najznačajnija dela piše tokom Drugog svetskog rata, kada boravi u Beogradu, u Prizrenskoj ulici, kod prijatelja. Na "Drini ćupriju", "Gospođicu", "Travničku hroniku" objavljuje na kraju rata, 1945 - priča naš vodič.

Diplomatski pasoš iz 1939, dok je boravio u Berlinu, poslednjoj diplomatskoj "stanici".

- Nevoljno je boravio tu sve do bombardovanja Beograda 6. aprila 1941 - kazuje Milica.

Neizostavni Nobel - slike s ceremonije od 10. decembra '61, ali i one gde ga opsedaju novinari ovde, u stanu.

Dva puta je testament pisao, ali je važeći onaj koji je izustio. Jer prvim, koj gledamo u vitrini, sve ostavi voljenoj Milici. Ali ona je umrla još 1968, nakon 10 godina braka, u kući u Herceg Novom.

- Zato piše drugi testament, kojim sve ostavlja Miličinoj majci Zorki, koja je živela s njima ovde, u stanu. Međutim, i Zorka je preminula pre Andrića i zato je ostavio usmeni testament, koji je kasnije potvrđen na sudu, a kojim je sve ostavio Gradu, odnosno Beograđanima. I Grad Beograd je 1976, na prvu godišnjicu smrti nobelovca, otvorio ovaj muzej - priča Milica.
Prolazimo pored radija, na kojem se može čuti govor s dodele Nobelove nagrade. Nasred sobe dva odela. Ono koje je nosio kao diplomata u Berlinu i koji je kreirala njegova tada prijateljica Milica Babić, profesorka i vrsni kostimograf. I, naravno, odelo s dodele Nobela.

S druge strane sobe - Nobel - diploma i zlatna medalja. Potrčaše deca da se slikaju. Diploma se radi za svakog ponaosob, a na ovoj je naslikan most, šta bi drugo.

Kraj jednog pisma porculanski Buda. "Draga prijateljice...", piše Milici Andrić iz Pekinga, na ćirilici, te 1956. Tad joj je drugo prezime bilo Jovanović. Dve godine kasnije iza Babić stajaće Andrić. O čemu svedoči izvod iz matične knjige venčanih, tik iznad tog pisma. Iva i Milicu, oboje srpske nacionalnosti, kako piše u dokumentu, 27. septembra 1958. venčava Aleksandar Vučo.

Evo je Andrićeva pisaća mašina.

- Nije je ni koristio, uglavnom je Vera Stojić ispravljala gramatičke greške na njoj - veli Milica.

Kutija za pisma i nož za otvaranje koverti, mikrofon, dvogled... Ali i kamenje i kosti.

- Skupljao je različito kamenje, kosti, drvca, želeo da napravi mini prirodnjački muzej, što je i imao u kući u Herceg Novom - na čuđenje dece dok gledaju kosti, kazuje Milica.
Na ulazu u radnu sobu crveni kanap. Ne može se unutra.

- Ne ulazimo u nju jer poštujemo Andrića, koji je želeo da tu niko ne boravi. Jeste jedino Milica Babić gledala televiziju, ali vrloretko. Ovde baš ništa nije promenjeno, sve je potpuno autentično - priča.

Rukopis na radnom stolu, olovka na njemu. Naočare pored. Kao da je izašao nakratko. Samo što se ne vrati da nastavi...
Ali bezmalo pola veka nije tu. Međutim, toliko jeste mandarina. Još se drži u vitrini dnevne sobe.

- Veruje se, a anegdota je, nemamo dokaz za to, da ju je Andrić doneo iz Herceg Novog. Čuva se ovde već pola veka - Milica će dok nas ispraća.

- Ljudi, biću nobelovac! Pazite, nobelovac! Ivo Andrić je imao trojku iz matematike i bio nobelovac! Na pravom sam putu - javlja Jovana redom drugarima, babama...