SRBIN HEROJ ODBRANE KASARNE U SLOVENIJI: 20 godina posle stigla mu optužnica za pokušaj ubistva

Kapetan Vojske Srbije u penziji Dragomir Grujović iz Čačka koji je u Mokronogu 1991. godine odbio da preda skladište i vojnike Teritorijalnoj odbrani Slovenije, optužen je u Novom Mestu za ratni zločin i pokušaj ubistva zamenika načelnika Generalštaba SV Furlana

Starešini Jugoslovenske narodne armije, koji je na početku secesionističkog rata u Sloveniji postao uzor vojne časti i junaštva, ostavljena je mogućnost da na „optužnicu odgovori u roku osam dana od prijema” i upozoren je da „mora obavestiti sud ako promeni prebivalište”.

– Optužnica je na slovenačkom jeziku i ne razumem dobro za šta me sve terete. Videću, narednih dana, šta je najbolje da učinim. Ali, ja sam još ranije rešio, i nisam promenio odluku, da se živ nikada neću predati Slovencima – kaže Grujović.

Bog sveti zna kako je slovenački sud došao do tačne Grujovićeve adrese u Čačku, ali i sudski pripravnik zna da neće ići baš sve onako kako je zamislilo „Okrožno sodišče” u Novom Mestu. Jer, ne može jedna država sprovoditi krivični postupak na teritoriji druge, takođe suverene, pozivati građane i pretiti im, a da pri tome ne zatraži pomoć Ministarstva pravde domaćina. Zato danas niko ne zna kojim će se putem ovaj postupak odvijati.

Početak secesionističkog rata u SFRJ, juna 1991. godine, zatekao je Grujovića na mestu komandira odeljenja za snabdevanje u pozadinskom skladištu Mokronog kod Novog Mesta, gde je raspoređen 1980. godine, odmah pošto je završio podoficirsku školu JNA u Zagrebu. JNA je tu čuvala 7,2 miliona litara nafte i komandant skladišta, kapetan Branimir Furlan (1963), inače Slovenac iz Novog Mesta, odlučio je da svu imovinu i vojsku kojom je upravljao preda u ruke zemljacima iz Teritorijalne odbrane Slovenije.

Ali, uverenja, data reč i vojnička zakletva starijeg vodnika Grujovića bili su drugačiji i on je samoinicijativno rešio da preuzme komandu nad skladištem.

Pucao je u Furlana – tri metka ispod pojasa – iz službenog pištolja „para 88”, onesposobio i ostavio na kapiji kako bi ga preuzeo sanitet TO Slovenije. U skladištu, iz kojeg su pobegli vojnici Slovenci i Albanci, ostali su Grujović, zatim vodnik Dejan Kovačević, koji je kasnije okumio Grujovića, inače Hrvat, i još 33 redova. Ova posada je, preteći Slovencima da će, ukoliko budu napadnuti, u vazduh dići rezervoare s naftom, četiri sedmice čuvala i do primirja sačuvala svu imovinu, naoružanje i vojnike. Samo jedan je bio ranjen.

Na početku blokade skladišta, neuropsihijatri koje je unajmila TO Slovenije procenili su da Grujović ne može izdržati duže od 72 sata opsade. Kad je ta prognoza pala u vodu, Slovenija je starijem vodniku ponudila 500.000 maraka da bi bez problema otišao iz Mokronoga, ali on nije hteo.

Jednog dana prihvatio je da telefonom razgovara s predsednikom Slovenije, Milanom Kučanom, ali uz uslov da taj razgovor ide uživo na Radio Ljubljani, kako bi se izbegle montaže. Kučan je ponavljao da Grujović ugrožava civilno stanovništvo, a vodnik je uporno odgovarao da on nikoga neće ugroziti, ako ne bude napadnut.

Ukazom načelnika Štaba Vrhovne komande JNA, jula 1991. godine, Grujović je vanredno unapređen u oficira, u čin poručnika, „zbog izuzetnog požrtvovanja i ispoljene hrabrosti”. Odmah je dobio prekomandu u zavičajni Čačak (rođen je u obližnjem selu Parmencu) gde je 2005. godine penzionisan u činu kapetana prve klase.

Ubrzo pošto je napustio Sloveniju da se više u nju nikad ne bi vratio, niti je u Srbiji vadio pasoš, protiv njega je u Novom Mestu pokrenut krivični postupak. Tragovi o tome, s mnoštvom pojedinosti, sačuvani su blagodareći slovenačkom istraživaču Marku Prešerenu, koji je 2009. godine na Fakultetu društvenih nauka Univerziteta u Ljubljani odbranio diplomski rad na temu „Tužilačka i sudska praksa u Sloveniji u vezi s kršenjem međunarodnog prava tokom oružanih sukoba 1991. godine”.

On je izazvao veliku pažnju tamošnje javnosti, dokazujući u radu da nije JNA bila ta koja je, predvođena Srbijom, napala Sloveniju, već obratno: „Slovenačke paravojne jedinice napale su JNA, kršeći međunarodno pravo i ženevske konvencije”.

Prešeren navodi brojne dokaze za to, među njima i Grujovićev primer.

Naime, Ministarstvo unutrašnjih poslova Slovenije podnelo je protiv Grujovića prijavu za krivična dela pokušaja ubistva i ugrožavanja bezbednosti civilnog stanovništva, ali je osnovni tužilac u Novom Mestu 30. januara 1992. godine prijavu odbacio „jer osumnjičeni nije počinio krivična dela i u njegovom ponašanju nema elemenata nezakonitosti”. Ali, to rešenje izazvalo je trenutne komentare u vojnim (TO Slovenije) i tužilačkim krugovima, i bilo je tema savetovanja u Ljubljani, 9. juna 1993. godine, na kome su učestvovali predstavnici ministarstava odbrane i unutrašnjih poslova Slovenije.

Kao rezultat toga, sud u Novom Mestu je već 15. jula otvorio istragu protiv Grujovića, tereteći ga za ratni zločin protiv civilnog stanovništva po članu 142. KZ SFRJ, i pokušaj ubistva iz člana 46/1 KZ Republike Slovenije. Posle završene istrage Tužilaštvo je 8. septembra 1994. godine ocenilo da ona nije ponudila nikakve nove dokaze koji bi promenili tužiočev stav, ali je naknadnim pravnim postupkom ipak bio primoran da 28. oktobra 1994. godine Grujovića optuži za dva rečena dela. I to je ta optužnica koji je Čačanin dobio prošle sedmice od poštara, dvadeset godina pošto je napisana.

Zatim je Okružni sud u Novom Mestu 16. septembra 1997. godine odredio pritvor Grujoviću (u odsustvu) i raspisao međunarodnu poternicu za njim. Isti sud je, sredinom 2007. godine, obnovio poternicu putem Interpola, a Grujović sve to vreme nije znao šta mu se sprema, jer ga niko od naših vlasti nije upozorio niti obavestio.

– Znao sam jedino da se nešto kuva i zato sam stalno tragao po internetu. Tako sam i video poternicu protiv mene, pošto sam januara 2011. godine ušao na stranicu Dokumentacionog informacionog centra „Veritas”. Kako čovek može da se oseća u društvu kriminalaca nego jadno? Tada sam postao svestan da svaki policajac na ulici može da me uhapsi – priča nam Grujović.

On je, međutim, ćutao o tom svom otkriću sve do sredine aprila 2011. godine kad je ministarka pravde u Vladi Srbije Snežana Malović potpisala sporazum sa slovenačkim kolegom o izručenju državljana. Tada je odlučio da putem „Politike” obelodani svoj položaj i odluku da se ne preda živ poteri iz Slovenije.

Marko Prešeren u svom diplomskom radu smatra da Grujović onih vrelih dana u Sloveniji nije počinio krivična dela, već je njegovo ponašanje „bilo u skladu sa članom 115. KZ SFRJ, jer je bio dužan da spreči predaju položaja neprijatelju”.

Prešeren podseća i na odredbe Ustava SFRJ (član 238): „Niko nema pravo da prizna ili potpiše kapitulaciju niti da prihvati ili prizna okupaciju SFRJ ili pojedinog njenog dela. Takvi akti su protivustavni i kažnjavaju se kao izdaja zemlje”.

Grujović priča da je sa svojim komandantom Furlanom bio u dobrim odnosima i da su se porodično posećivali sve do 29. juna 1991. godine, kad je pucao u njega. Furlan se oporavio od rana, a marta 2010. godine dolazio je u našu zemlju, u zvaničnu posetu Vojsci Srbije, i to kao brigadir i zamenik načelnika Generalštaba Oružanih snaga Slovenije.

( Politika)