STANČE JE JEDINA ŽENA LOVAC IZ VRANJSKOG KRAJA: Pušku uzela u ruke s nepunih 14, i od nje se ne odvaja do današnjeg dana

VRANJE - Stanče Janjić, iz Bunuševca kod Vranja, jedina je žena u ovom kraju koja se aktivno bavi lovom. Osim što je u tome krasi oštro oko ona se sa poštovanjem odnosi prema prirodi i njenim stanovnicima i to je čini veoma uspešnim lovcem.

"Prvi put je svima nama dozvolio da se oprobamo u gađanju tek kada je procenio da može da nam da pušku u ruke. Sećam se da nam je tada organizovao gađanje njegovom puškom sa zadatkom da pogodimo konzerve koje nam je na pristojnoj udaljenosti vezao kanapom za drvo. Tada sam se pokazala dobrim strelecem i otac je odmah shvatio da imam odlične predispozicije za lovca", priča Stanče.

Iako se to prvo gađanje završilo sa bolom u ramenu ona nije odustala od interesovanja za ovaj hobi. Naprotiv, uz očevu pomoć bila je sve sigurnija i veštija sa puškom u ruci i tek tada je pristao da je sa sobom povede u lov na krupnu divljač. Uprkos tome što je tada išla bez puške, jer je to bila izričita želja njenog oca, ona je uživala u njegovim čarima. Dok je išla kroz šumu uvek je bila iza oca i pratila kako nišani kroz mušicu, prati metu i umiruje dah pre nego što do kraja pritisne oroz na obaraču.

Ona je imala tu sreću da se uda i za čoveka koji je i sam gajio pasiju prema istom sportu tako da je i posle udaje nastavila nesmetano ovim da se bavi, ali i da u retkim trenucima odmora s njim uživa u prepričavanju priča. Za razliku od supruga koji je više voleo da ide u lov na krupnu divljač ona se specijalizovala za poljski, odnosno na sitnu divljač - jarebice, fazane, prepelice, zečeve. Kaže da posebno uživa u lovu na ove vrste životinja zato što tu treba da pokaže sve svoje veštine.

"Fazana obično treba pogoditi u letu i to za mene predstavlja poseban izazov", zaključuje mudro Janjićeva, ističući da je dodatno lovačko iskustvo stekla u vranjskom Lovačkom udruženju "Fazan" čiji je član već skoro 18 godina, ali i gde je naučila da bavljenje ovim ne predstavlja samo odlazak u lov nego i briga o životinjama u zimskim i letnjim mesecima kada im čovek mora pomoći da prežive ekstemne temperature.

Otkako je postala član ovog udruženja ona je učestvovala i u gotovo svim hajkama na vukove. Njene kolege nikada od nje nisu tražili da izostane sa ovih potera zato što ona pripada nežnijem polu. Ni njoj nikada nije palo napamet da odustane od hajki jer je želela i sama da da doprinos u njihovom eliminisanju znajući koliku štetu mogu da naprave stočarima. U lov ona obavezno odlazi u pratnji svoja dva lovačka psa - breton rase i nemačkog dugodlakog.

"Oni su izvanredni psi. Dresirani su za lov i toliko su dobri u svom poslu da u lovištu ne može ni muva da proleti, a da je oni ne primete. Kada nanjuše plen obavezno se umire i glavom se okrenu u pravcu u kome se on nalazi. To je za nas lovce pouzdan znak da je naša meta upravo ispred nas", kaže naša sagovornica i naglašava da ona nikada nije imala priliku da ustreli vuka, ali da je imala priliku da se sretne sa njim.

To joj se upravo dogodilo prilikom organizovane hajke u ataru sela Trebešinje kada je krenula terenskim vozilom sa svojom ekipom do tačke odakle je trebalo da organizuju poteru. Tu su uočili i predatora, ali ništa nisu mogli da učine jer su im puške bile u gepeku automobila. Vuk, koji važi za izuzetno lukavu životinju, iz daljine ih je samo dobro osmotrio, a onda se dao u beg spašavajući živu glavu.

Posle dobro obavljenog lova družini kojoj pripada i Janjićeva je najslađi ručak koji pojedu u prirodi, a koji za njih u kazanu ili na skari napravi njihov kuvar. Jelo im pogotovo prija u hladnim danima kada se onako umorni, a ponekad i mokri okupe oko tek raspaljenje vatre punoj dima. Pričaju i o osvojenim nagradama na takmičenjima gde je i naša sagovornica u disciplini gađanja glinenih golubova pre nekoliko godina svom udruženju donela bronzanu medalju.

Kurir.rs/Agroklub/Gordana Nastić