Danas je u sali Skupštine grada Čačka održan komemorativni skup u čast barda srpskog i čačanskog novinarstva Gvozdena Otaševića. Da odaju dužno poštovanje čoveku koji je svojim delom na neki način obeležio jednu epohu u gradu na Moravi, došli su prijatelji, kolege, ljudi iz političkog i kulturnog života Čačka, sportisti, ali brojni akteri njegovih rublika i članaka.
U ime porodice okupljenima se obratio sin pokojnog Gvozdena Otaševića, Dragoslav koji se kako je kazao „u ime svog pokojnog oca Gvozdena Otaševića, i u ime porodice”, zahvalio Skupštini Grada Čačka, prijateljima i poznanicima njegovog oca koji su smatrali da je način na koji se njegov otac bavio poslom koji je najbolje znao da radi zaslužio da se obeleži jednim ovakvim skupom.
- Kao što svako dete ne sluša svoje roditelje, tako nisam ni ja svog! Međutim, imao sam priliku da debatujem sa svojim ocem i jedan opus knjiga koje je napisao je i rezultat onoga što sam ga ubedio da uradi. Da napiše stvari kojima je prisustvovao! U poslednjih par godina smo Gvozden Otašević i ja počeli da razgovaramo i da sumiramo utiske našeg odnosa. Jasno Vam je da su se ti razgovori završavali njegovim ustajanjem od stola, budući da sam, kao mlađi, odnosio pobede u tim generacijskim duelima jer smo obojica znali da ne možemo da vratimo vreme koje smo zajedno izgubili i da je sve ono o čemu govorimo samo plod onoga što je moglo da bude! Naravno, niti je bilo šta izgubljeno, niti postoje bilo kakvi neraščišćeni računi, Gvozden se sam pozajmio Gradu Čačku, rekao je Dragoslav.
Članovima Otaševićeve porodice i svim prisutnima u sali obratio se gradonačelnik Čačka Milun Todorović koji se osvrnuo na svoje odrastanje koje je u znatnoj meri obeležio upravo Gvozden Otašević i kome se upravo zbog toga do poslednjeg dana obraćao sa „profesore”.
- Ja sam imao tu sreću da u njegovom komšiluku odrastam i da me on vodi kroz život, uči pravim vrednostima, uglavnom uvek istini i da nije sve u životu crno-belo. Da uvek treba naći sredinu, treba razmisliti, saslušati i drugu stranu, ponovo razmisliti, pa ponovo sesti sa ljudima i pričati. On je voleo ljude, voleo sport, voleo je svoj Čačak, svoju porodicu, a onda kad vam ništa ne kaže, onda vam ustvari najviše kaže. Kada ćuti, kada vas sluša, klimne glavom, malo se onako po onoj njegovoj bradi počeše, onda vam sve kaže”, rekao je Todorović.
Dr Aleksandar Leposavić se osvrnuo na zajedničke dane provedene na Kosovu i Metohiji.
- Imao sam sreću da sa njim provedem dosta vremena, najviše na putovanjima koja su bila česta, najčešće obilazeći naš narod na Kosovu i Metohiji, prilikom kojih sam imao priliku da slušam čoveka spremnog da, iz nekome beznačajne sitnice, ispiše najlepše reportaže o običnim ljudima i njihovoj borbi za ostanak i opstanak u najsurovijim uslovima u neprijateljskom okruženju. Intelektualac ponikao iz naroda nikoga nije ostavljao ravnodušnim, bilo da se radi o najmanjem detetu ili najpriznatijem naučniku ili umetniku. Poštovao je sve, naročito poljoprivrednike i siromahe, govorivši da njih možeš pogledati odozgo samo kada im pružiš ruku da ustanu, rekao je Leposavić.
Nikolić: Bio je najmudriji i najhrabriji među nama
Od Gvozdena Otaševića oprostio se i njegov imenjak i kolega Gvozden Nikolić sa kojim je pokojni Otašević proveo poslednjih 15 godina utirući i trasirajući put redakciji Glasa zapadne Srbije.
- Skoro 20 godina smo proveli zajedno i mislim da je od prvog dana jedini čovek koji je verovao u nas i koji nas nije ostavio do sudnjega dana. Bio je najmudriji i najhrabriji među nama i bio je najveći među svima koje ja poznajem. Takav je bio. Takav je i otišao. I takav će ostati zauvek među nama. Hvala ti brate moj”, kazao je Nikolić.
NE PROPUSTITE
