JEDVA ČEKAM DA ZASVIRAM NA TAŠU: Jedan od najvećih šmekera s gitarom šalje JAKU PORUKU iz Švedske pred veliki koncert JU GRUPE

Nekadašnja velika zvezda jugoslovenske rok scene odlučila je da započne život van naše zemlje. I još jednom se pokazalo da najbolja srpska i beogradska deca odlaze da donesu dobro gde god odu.

Za mlađe koji manje znaju ili ne prate, kako biste opisali "muzičku strategiju" Ju grupe?

- Moram da budem iskren i da kažem da Ju grupa nije previše strateški razmišljala ni u jednom segmentu svoje karijere. To su sve bile odluke koje su donošene onda kada za njih dođe vreme, odnosno kada u nama ideja sazri. Tada smo puštali mašti na volju i počinjali da se igramo i eksperimentišemo. Možda je i to jedan od ključeva dugotrajnosti - više igre a manje opterećenja...

Tri decenije ste svirali sa bendom. Iako su vam Žika i Dragi stričevi, da li je bilo lako ući?

- Mislim da već i vrapci na grani znaju da se ništa od toga ne bi desilo da nije bilo Raše Đelmaša. On je bio karika koja je uvezala celu priču. E, onda je otpočeo period prilagođavanja, koji je u stvari bio i najzahtevniji. I potpuno sam siguran da će svako ko ima slično iskustvo ili situaciju u životu odmah prepoznati o čemu pričam.

Zaista je izazov pomiriti dve generacije osoba s jakim karakterima da stvaraju zajedno. Sada je lako, sada već mogu sa sigurnošću da kažem da na svako pitanje već unapred znamo međusobne odgovore.

Koliko su vam pomogli dobar izgled i privlačnost? Dva starija rokera i s njima mladi super frajer čine vrlo zanimljiv spoj.

- Pa, dogodilo se da su svi ti "začini" koje je svako od nas svesno ili nesvesno doneo proradili međusobno i dali dobar ukus našem krajnjem proizvodu.

Da li vam je bilo jasno da već svirate s legendama?

- O da, to je bilo više nego jasno od samog početka i moram da podvučem da se nije ništa promenilo do dana današnjeg. Oni su bili i ostali legende.

Odrasli ste u kući gde se muzika svirala, volela i slušala. Ko je najviše uticao na to da uzmete gitaru u ruke?

- To su bili moji otac i majka. I nije od početka bila gitara u prvom planu, muzika se jednostavno nametnula, i to zbog svakodnevne atmosfere u kući koja je vladala. Gitara se iskristalisala malo kasnije, oko moje devete godine. Ali je meni od najranijih dana bilo potpuno jasno da će muzika biti moj život.

Vaš otac Rade je srednji sin od trojice braće Jelić. Svirao je s njima, a onda odlučio da prestane da se bavi muzikom. Zašto?

- Zapravo, on nije prestao da se bavi muzikom, samo nije ušao u profesionalne vode. Njega je interesovao drugačiji način života, poslušao je svoje srce i krenuo u tom pravcu.

Vi ste 2004, u jednoj od nekoliko pauza benda, izdali svoj solo album. Koliko ste zadovoljni time?

- Kada sviraš s jednim bendom dug životni period, shvatiš u jednom trenutku da veliki deo tvojih ideja ne ide ruku podruku s putem kojim hodi taj bend. Onda poželiš da i tim idejama daš oblik i pustiš ih da imaju svoj život. Izdao sam dva takva albuma, jedan pod svojim imenom i drugi pod imenom benda zvanog Rakila.

Ne mogu da vam opišem zadovoljstvo kada slušam bilo koji od tih albuma. Vrate me momentalno u te periode života gde se prisetim i sebe i svega oko sebe. Bez tih pesama mnogo toga bi bilo zaboravljeno. Takođe sam imao priliku da još mnogo ideja i priča oživim kroz primenjenu muziku kojom sam se u životu bavio.

Kako ste se upoznali sa svojom suprugom Aleksandrom Berček, violončelistkinjom?

- Aaaa, taj divni susret se desio u Novom Sadu, u vreme kada sam kao aranžer i producent radio na tada novom albumu Li Mena. Ja sam bio u tadašnjem studiju "Berar" kada je ona ušla. To je bio onaj trenutak kada osetiš da te je nešto uznemirilo. Vrlo brzo sam shvatio da su se boje u mom životu promenile i već posle tri meseca smo počeli da živimo zajedno.

Sa suprugom ste 2007. osnovali "Kulturno sklonište" kako biste promovisali rokenrol i uticali na mlade da se bave ovom vrstom muzike. Je li uspelo, bar malo?

- Nije uspelo malo, uspelo je, zapravo, mnogo. Vrlo brzo smo imali oko 150 učenika kojima je "Kulturno sklonište" na najbolji način promenilo i ulepšalo život. Zapravo, ideja i dalje živi i nastavlja sa uticajem koji smo pre oko 15 godina Saška i ja pokrenuli. Naime, iako mi više ne živimo u Srbiji, profesori koji su s nama radili nastavili su da rade, tako da ideja i dalje živi u svom punom sjaju.

Od 2018. živite u Švedskoj sa suprugom i sinom. Vuk ima šest godina i dete je sa posebnim potrebama. Ima li u Švedskoj boljeg lečenja nego kod nas?

- Nezahvalno je upoređivati različite sisteme medicinske i socijalne nege. Uvek imaš bolje i lošije segmente. Ono što je nas vodilo je na koji način mi želimo da organizujemo život i uslove za našeg sina i našu porodicu. Kada smo shvatili da je Švedska zemlja gde bismo to najbolje mogli da ostvarimo, jednostavno smo se potrudili da sebi to i omogućimo.

E, kako to obično biva kada nešto zaista i rešiš, onda se malo uključi i sreća i ako na sreću hrabro odgovoriš, stvari obično krenu da se dešavaju.

Danas predajete muziku u jednoj školi u Stokholmu. Imaju li vaši učenici uopšte pojma kakva ste zvezda?

- U današnje vreme je dovoljno da neko samo upiše vaše ime na nekom od pretraživača i dobiće brdo informacija. Tako da mogu da kažem da znaju, i to im godi, a i pomaže, jer skoro da nema pitanja iz oblasti muzike koje bi mogli da postave, a da ja nemam odgovor ili bar svest o tome kako odgovor vrlo brzo da nađem.

Kurir.rs/Lena/Ljilja Jorgovanović

Bonus video: