RADOSLAV BRATIĆ: Legat pripovedača i romansijera u Udruženju Adligat

Radoslav Bratić bio je književnik, dramaturg, urednik, dopisni član Akademije nauka i umetnosti RS

Rođen je u Bresticama kod Bileće 28. juna 1948. Završio je jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Autor je romana „Smrt spasitelja“, „Sumnja u biografiju“, „Trg soli“, kao i pripovedaka „Slika bez oca“, „Strah od zvona“, „Zima u Hercegovini“, te poetičke knjige „Šeherezadin ljubavnik“. Njegova sabrana dela objavila je „Prosveta“. Bio je jedan od najuglednijih autora jedne od najstarijih izdavačkih kuća kod nas. Njegove knjige decenijama su krasile izloge knjižare „Geca Kon“ u Knez Mihailovoj ulici.

Na Dan studenata, 4. aprila davne 1972, Bratić je bio urednik Radio Studentskog grada i žarko želeo da uradi intervju sa slavnim mađarskim piscem Lajošem Zilahijem, koji je tada boravio u Beogradu. Ali na kom jeziku razgovarati s piscem koji nije bio previše rad da koristi engleski? Tonac koji je trebalo da snima setio se da njegova drugarica ima cimerku kojoj je mađarski maternji jezik. Na snimanju se pojavila izuzetno nadarena, inteligentna studentkinja izvanredne lepote Gabriela. Tog proleća su Gabriela i Radoslav odlazili kod Zilahija, a preko leta su nastavili da se dopisuju. Radoslav do kraja života neće moći da zaboravi ni Zilahija ni Gabrielu - već na jesen postaće par koji se neće razdvajati naredne 34 godine.

Radoslav će nastaviti uspešnu književničku i uređivačku karijeru. Radio je kao sekretar i potpredsednik Udruženja književnika Srbije, kao urednik u izdavačkoj kući BIGZ. Između ostalog, uredio je sabrana dela Slobodana Jovanovića, Danila Kiša, komplet knjiga Borislava Pekića... Bio je prijatelj patrijarha Pavla i priredio je knjigu „Molitve i molbe Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla“.

Sačinio je više izbora iz književnosti, a privlačile su ga i književnosti dalekih naroda, tako da je postao poznat i po blokovima posvećenim dalekim narodima objavljivanim u prestižnim časopisima o Kini, Indiji, američkim crncima, ali i o Lužičkim Srbima. Svet mu je blagonaklonošću uzvratio, pa su njegova dela prevođena na engleski, hindi, nemački, švedski, poljski, češki, francuski, kineski, rumunski, ruski, italijanski... Sve te zemlje Bratić je i proputovao i uspostavio saradnju sa stranim piscima i intelektualcima koja je ostavila dubokog traga na srpskoj kulturnoj sceni.

Dobio je važne nagrade kao što su „Isidora Sekulić“, Andrićevu nagradu, nagradu „Meša Selimović“, plaketu „Miloš Crnjanski“, Zlatnu povelju „Car Dušan“, „Svetozar Ćorović“ i druge. Preminuo je 2016. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Upravo će Gabriela, posle Radoslavljeve smrti, odlučiti da formira njegov legat u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat za Muzej srpske književnosti i Muzej knjige i putovanja. U legatu će se, prema potpisanom ugovoru, naći Bratićeva biblioteka iz njihovog zajedničkog stana u Kumodražu, nagrade i mnogobrojni lični predmeti. Gabriela je Adligatu već poklonila bogatu foto-građu, između ostalog fotografije s patrijarhom Pavlom, ali i jedne izuzetne gusle sa rezbarenim izrazito srpskim motivima.

Druženje sa Kišom

- S Danilom Kišom moj muž je počeo da se druži još pre nego što smo se mi upoznali. Dolazili smo kod Kiša još dok je živeo s Mirom Miočinović na Voždovcu. Intenzivno smo se družili sve do Danilove smrti. Kad je boravio u Beogradu, viđali smo se obično dva puta nedeljno. Jednom u kafani, drugi put u kući nekog od tog društva: Pekić, Mirko Kovač sa Slobodanom Bobom Matić, Vuk Krnjević sa Hatidžom Ðiđom, Vida Ognjenović, Božidar Bota Koprivica sa ženom. Mirko Kovač je odlično pevao uz gusle. Radoslav i njegova majka Jovana, moja svekrva, posebno su voleli gusle i tako ih je Danilo jednom doneo na poklon Radoslavu, ako dobro pamtim, nasledio ih je od svog ujaka. Njih sam prvo poklonila Adligatu - kaže Gabriela Bratić, i sama u književnom svetu ali, s druge strane, kao prevodilac, ali i desna ruka velikog umetnika koji je veoma temeljno pripremao svoje knjige.

- Najviše uspeha Bratić je imao s knjigom pripovedaka „Slika bez oca“, za koju je dobio Andrićevu nagradu, i s knjigom „Strah od zvona“, koja je dobila nagradu „Meša Selimović“, i to poslednji put kada su glasali kritičari iz cele bivše Jugoslavije. Ja sam Radoslavu pomagala u sakupljanju materijala i prekucavala sam mu tekstove. Do kraja života nije koristio kompjuter - pričala mi je Gabriela, prava vojvođanska dama i intelektualka.

- Mog muža najviše je pogodio raspad svega devedesetih: svih vrednosti, i kulturnih i ljudskih - objašnjava Gabriela, ali je zato njegovo delo ispunjeno neprolaznim vrednostima i zauzima visoko mesto u srpskoj književnosti.

Viktor Lazić

Bonus video: