UROŠ ĐURIĆ IZ VENECIJE ZA KURIR: Problem savremene kulture je novac i ništa drugo! Da ga ima, drugačije bi se stvari postavile

Sa slikarom, glumcem i di-džejom Urošem Đurićem prošetali smo srpskim paviljonom na Bijenalu u Veneciji. Uživajući u raznolikosti izložbenog prostora, ovaj umetnik istakao je da naša zemlja ove godine dostojanstveno brani svoje boje, a u razgovoru za Kurir dotakli smo se i njegove izložbe "Autonomizam sada i ovde", kao i povratka na filmsko platno.

Sa Denićem vas vezuje veliko prijateljstvo. Koliko dugo se znate?

- Još iz detinjstva. Zajedno smo trenirali hokej na Tašmajdanu sedamdesetih godina. On je godinu dana stariji od mene, pa je čak u jednom trenutku bio i moj instruktor. Bio je u onoj generaciji koja je kasnije, kada smo se opredeljivali, izabrao Partizan i uzeo jedinu titulu koja nije otišla u Sloveniju 1986. Denić je vrlo kompleksna ličnost kako klupske scene, tako i akademske i filmske. U međunarodnom kontekstu je veoma uspešan i vidljiv. On zaista predstavlja ono najbolje što naša sredina može da ponudi.

Vaša izložba "Autonomizam sada i ovde" u Beogradu privukla je veliku pažnju.

- Vezana je za vreme koje sam proveo na Akademiji. Pokušava da ukaže na mogućnosti koje postoje još tokom studija. Stevan Markoš i ja smo tada započeli koncept koji nam je doneo ogromnu dobit u kasnijoj karijeri. To je bio jedan način da se odužim Akademiji i vremenu koje me je oblikovalo. Na principima koje smo započeli svoje autorsko iskustvo proizveli smo novu produkciju. Preispitao sam se koliko je to relevantno u 2024. godini u odnosu na 1989. i 1994.

Stiče se utisak da su vaše slike realnije od same realnosti.

- Lepo rečeno i hvala vam na tome. Trudim da moje slike budu sublimat jednog vremena i različitih iskustava kroz koje svi prolazimo. Građene su u nekom duhovnom pačvork konceptu, gde uzimate i sastavljate od raznih elemenata konačnu sliku. Drago mi je da je to vidljivo i da se ljudi prepoznaju na tom jednom simboličkom nivou, a da im je jasno da je reč o najobičnijoj naraciji.

Da li biste nešto u glumi menjali?

- Toliko toga, ali ne možete promeniti okolnosti u kojima se nešto odvija. Svako od nas bi želeo da proba hiljadu života, da postavi stvari na ovaj ili onaj način i vidi da li bi išlo ili ne, ali to, nažalost, nije moguće. Mi smo skup sopstvenih izbora i iskustava na osnovu izbora koje smo donosili. Koliko su oni pravilni ili pogrešni, nikada nećete saznati, oni su prosto vaši. Kojim bih putem išao da se, na primer, nisam vratio iz Berlina u Beograd pod embargom 1992? Šta bi taj moj berlinski život bio? To, nažalost, nikada nećemo saznati.

Razmišljate li da ponovo stanete pred kameru?

- Izbegavam u velikoj meri. Ima ponuda, ali ih, nažalost, odbijam zato što su baš loši scenariji i ne vidim sebe u današnjoj filmskoj produkciji. Ako bude nekih izuzetnih ponuda, rado ću ih prihvatiti.

Trend u domaćoj kinematografiji su i biografski filmovi.

- Želeo bih da znam koliko je smislen. Tek tako snimati film nije uvek srećna okolnost. Postoje biografski filmovi koji su poetični, takve filmove je radio Paradžano. Imam problem sa generacijom našeg filma, jer nisu dovoljno obučeni, nemaju širinu. Oni su tehnički odlični režiseri, da me pogrešno ne shvatite. Ako gledate video-spotove za bendove koje rade, briljantni su.

Šta je problem savremene kulture?

- Novac i ništa drugo. Da ga ima, drugačije bi se stvari postavile.

Je li uspela ministarka Maja Gojković da promeni nešto?

- Ima veliku želju, ali kočničari postoje u okviru same Vlade, i to pre svega tamo gde se novac distribuira. Nisam insajder, ali čini mi se da svi njeni pokušaji udaraju o zid pre svega Ministarstva finansija.