"ŽELJA MI JE DA MOTOROM ODEM NA SARDINIJU I KORZIKU" Bule Goncić o glumi, odlasku u penziju i doživljajima s krstarenja drumovima

Glumac Svetislav Bule Goncić je tri i po godine na čelu Narodnog pozorišta u Beogradu. Za predstave nacionalnog teatra ove sezone tražila se karta više. Godinu 2024. obeležiće im 160 godina od rođenja Branislava Nušića, a kruna je bila nova Sterijina nagrada za predstavu "Očevi i oci".

Privatno je veliki ljubitelj prirode, pa joj se, kad god za to ima vremena, u krugu porodice, supruge Gordane i ćerki Isidore i Aleksandre, uvek rado prepušta. Porodična kuća u selu Miliva njegovo je utočište od svih obaveza i problema i ne prođe ni mesec, a da je ne poseti. Ipak, priznaje da najveću relaksaciju doživi krstarenjem drumovima na svom motociklu. Ljubav prema dvotočkašu tolika je da ne propušta da ode i do svog radnog Kladova.

Naredne godine 5. maja punite 65 godina. Razmišljate li o penziji? Ima li je za glumca?

- Naravno da razmišljam. Mislim da je to normalan, prirodan proces i radujem se penziji. Ne zato da ne bih radio ništa, već da bih imao više vremena da se bavim još nekim stvarima koje me raduju i u kojima uživam. A mesta na sceni će uvek biti i za glumce u penziji.

Kako biste ocenili ovaj period svog života? Jeste li zadovoljni postignutim?

- Pa, jesam, ali najpre time što, zbog iskustva i godina u kojima se nalazim, na jednoj strateškoj poziciji mogu da pomognem mladim ljudima da nađu svoj put do scene, što je jako važno imajući u vidu da će nove generacije nositi tu istu scenu sledećih decenija. To je strateški cilj. Na tome sam zahvalan svim saradnicima koji to razumeju i koji to prate i neprestano rade na tome.

Pred vama je nova sezona u Narodnom pozorištu u Beogradu. Šta nas čeka i čemu se najviše radujete?

- Nova sezona donosi nove zadatke i nove ciljeve. Čekaju nas uzbudljivi, zanimljivi naslovi, čeka nas živo pozorište protkano snagom i energijom svih koji žele da doprinesu što boljoj energiji. Spremaju se novi naslovi i u Baletu i u Operi i u Drami. Ima mnogo saradnika s kojima se stvara i osmišljava repertoar. Nastojimo da damo najbolje što možemo publici. Radićemo "Majstora i Margaritu" Bulgakova, "Seobe","Smenu generacija"...

Rođeni ste u Kladovu, ali ste odrasli u Beogradu. Odete li do ovog grada, iz kog su bili vaša majka i otac?

- Kladovo je jedno od najlepših malih varoši na obali Dunava. Za njega me vezuju uspomene iz najranijeg detinjstva i zauvek će mi biti u srcu. Volim da tamo odem motorom kad god imam vremena.

Kakvi ste bili kao mladić? Koliko ste se razlikovali od svoje generacije?

- Stvarno ne znam. Mislim da sam bio isti kao i svi drugi, nisam osećao neku posebnu razliku, isto sam se igrao i rastao kao i svi moji drugovi. Jedino što sam imao dodatne aktivnosti u dramskom studiju Radio Beograda, gde me je majka odvela u najranijim godinama, mislim da sam imao pet ili šest godina. Moji su živeli vrlo skromno. Stanovali smo u podrumu Osnovne škole "Prva proleterska brigada" na Dorćolu, u kojoj je moj otac Aleksandar bio domar, a u večernjim satima imao je i dodatni posao kao kinooperater u Domu kulture Stari grad u Skenderbegovoj ulici. Moja majka Miroslava je bila partizanka, borac u Drugom svetskom ratu, ali posle rata nije radila, čak je jedno vreme bila i u zatvoru u Đušinoj ulici, prekoputa Botaničke bašte. Bez obzira na sve teškoće, oni su pružali ogromnu ljubav i podršku sestri i meni i bezrezervno verovali u nas.

Bavili ste se glumom kao dete. Kad ste shvatili da će ona postati i vaš život, a ne muzika, jer i sjajno pevate?

- Već je bilo kasno kad sam to shvatio. Gluma je već bila deo mog života i deo moje ličnosti. Ali ne žalim se. Ceo život sam proveo i provodim u tome i nisam razmišljao niti shvatao glumu kao neku obavezu ili posao. Jednostavno je oduvek deo mene.

Gordana je vaša supruga i uvek o njoj govorite s puno ljubavi i poštovanja. Postoji li recept za uspešan brak?

- U vašem pitanju već se nalazi deo odgovora. Treba se boriti, živeti svaki dan, radovati se.

Otac ste dve ćerke. Da li je istinita ona narodna da su očevi slabi na žensku decu?

- To su moja deca, moja sreća i ljubav. Mislim da su očevi i roditelji slabi na svoju decu bez obzira na pol i da veća ljubav ne postoji.

Da li ste srećni što vaše kćerke nisu izbarale da budu glumice?

- One su uvek imale svoj izbor i svoje pravo da budu šta god žele. Nismo nikada razmišljali o tome. One same prave svoj život i svoje izbore uz našu potpunu podršku.

Kakvim načinom života živite kad ne radite? Običnim, normalnim ili postoji neka ekskluzivnost?

- Ili idem u selo i bavim se fizičkim, manuelnim radom ili popravljam neki motor. Za mene je to običan i normalan život.

Gde ste sve putovali na motoru? Imate li nekih neostvarenih želja?

- Proputovao sam pola Evrope. Italija je fenomenalna destinacija za motor. Uzduž i popreko sam je proputovao. I, naravno, Alpi kao ključna destinacija i san svih motordžija. Čak i moja žena ima 13 prelaza, kao što su Stelvio i Gavija. Neostvarena želja mi je da odem na Sardiniju i Korziku.

Za vaše ime se nikad nisu vezivale afere, priče, prepričavanja... Nije vam to bilo potrebno. Koliko je stabilan porodični život uticao i na stabilnost vaše karijere?

- Čovek se gradi dok je živ. I zaista je potrebno da se sa sazrevanjem definišu prioriteti u životu. U tom smislu porodica igra vrlo važnu ulogu.

U čemu nalazite sreću?

- U opuštanju s porodicom, izletima s prijateljima i u radu na motoru.

Bonus video: