"Zbog cenzure u Jugoslaviji morali smo da se iseljavamo iz zemlje" Lordan Zafranović otvorio Festival humanistike, kulture i umetnosti

Aleksandar Vranješ, ambasador Bosne i Hercegovine u Srbiji, predstavio je naučnu monografiju "Umivanje prevratnika: Partizanski film" u okviru sedmog Festivala humanistike, kulture i umetnosti "Pazi šta čitaš". O propagandnoj ulozi jugoslovenskih ratnih filmova od 1946. do 1990. govorio je i režiser Lordan Zafranović, koji je otvorio festival.

Govoreći o dominantnoj propagandi u jugoslovenskoj kinematografiji, Zafranović se osvrnuo na teškoće s kojima su se autori suočavali tokom stvaranja filmova u prethodnim decenijama.

- Ova knjiga je jedna osnova koja je bila nužno potrebna da se od nje krene u analizu cenzure. Cenzura je i danas prisutna, nalazi se u našim glavama. Ovo delo me je navelo na razmišljanje. I sam dolazim iz partizanske porodice. Imali smo stalno posla sa cenzurom, u jednom momentu smo proglašeni za nihiliste - istakao je reditelj i dodao:

- Drame koje je cenzura donosila u Jugoslaviji bile su toliko snažne da smo morali se iseljavamo iz zemlje. Ako vas napadnu u Zagrebu, mogli ste eventualno da radite u Beogradu. Ako se ipak to dogodi u Beogradu, mogli ste da odete u Ljubljanu. Danas je situacija drugačija i glavni producent filmova je država. Živim u Češkoj i tamo je nemoguće napraviti film o Splitu, jer to nije češka tema. Sve je određeno na nacionalnom nivou i svuda je tako, a ja se ceo život borim protiv toga. Filmovi moraju imati takvu slobodu da prelaze nacionalne okvire.

Zafranović je poznat po tome da se u svojim ostvarenjima nije libio da prikaže surovost života i užase koje donosi rat, međutim, kolegama je zamerio nedostatak hrabrosti da otvoreno govore o važnim temama.

- Ova knjiga me je vratila u nacionalnu istoriju. Do 70-ih godina reditelji su uglavnom bili partizani. Oni su do dna svog bića bili infiltrirani u stvaranje novog sveta i nosili su nove ideje. Ova knjiga je vrlo vredna jer otvara jednu od najvažnijih bolesti stvaralaštva, a to je samocenzura. Od raspada Jugoslavije i komunizma prošlo je 35 godina, a još uvek postoji strah od istine u glavama autora - rekao je Zafranović.

Naglašavajući da je uloga umetnosti i otvaranje novih vidika, osvrnuo se i na nedostatak katarze u savremenim ostvarenjima.

- Čitajući knjigu, počeo sam da razmišljam zašto je u celoj Evropi posle pada Berlinskog zida nastalo zatišje u kritičkom filmu i zbog čega nema više žestokih istina u kinematografiji. Najdominantnije pitanje je zašto autori filmova ne ulaze žešće u probleme koji nas tište svakog dana i ne razbijaju okvire. Na taj način će dotaći svakog gledaoca. Film nije samo zabava već jedna žestoka, ubojita borba - zaključio je reditelj.

Utisak o Muzeju žrtava

Stvaralaštvo Lordana Zafranovića prožeto je snažnom osudom ratnih zločina i genocida u NDH u Drugom svetskom ratu, a u ovom trenutku radi na montaži filma "Zlatni rez 42" o zločinima u ustaškomlogoru Jasenovac, te je s prisutnima podelio svoje impresije o poseti Muzeju žrtava.

- Imao sam jedan slučajan susret s Jasenovcem, jer mi u školi o tome nismo učili. Snimali smo dokumentarac sa jednom češkom ekipom i obišli smo muzej koji je tada bio u mnogo boljem stanju. To je ostavilo veliki utisak na mene. Da bismo smetnuli s uma zlo koje smo tamo videli, pri povratku kući smo pevali operske arije - objasnio je.

Reditelj je poznat po oštrim stavovima, zbog kojih je i napustio rodnu Hrvatsku, a s prisutnima je podelio i priču o svom ocu koja je mnoge nasmejala.

- Godine '91. u Zagreb su pristigle ustaše. Kada su došli Tuđman i kompanija, ja sam bio napolju. Majka, koja je volela da se šali, me je zvala i rekla da je otac umro. Pitao sam kako je umro, kaže mi: "Dehidrirao je. Gledao je Tuđmana na televiziji, stalno je pljuvao i dehidrirao je" - rekao je.

(Kurir.rs/ M.F.)

Lordan Zafranović o detaljima svog novog filma o Jasenovcu: