Ja sam u „Sarajevskom atentatu“ grozan, nikakav, nepotreban. Da nisam iste godine snimio „Čuvara plaže u zimskom periodu“, moje karijere ne bi ni bilo

Posle nekoliko godina odsustva, Irfan Mensur ponovo je na niškim Filmskim susretima. Za Kurir otkriva zašto je umalo odustao od glume već na početku karijere, zašto sebe još ne smatra umetnikom i kako je opstao 40 godina.

Za Niš vas vezuje mnogo toga. Po čemu ga najviše pamtite?
- Ovde sam maturirao kada sam došao iz Sarajeva. Nedavno je moja generacija slavila 45 godina mature, nažalost, propustio sam je zbog posla. Moja maćeha je bila Mina Vuković Ðurić, prvakinja niškog Narodnog pozorišta, zahvaljujući kojoj se u našoj kući govorilo o pozorištu i glumi, pa sam umesto da ostanem sitna baraba, što sam bio u Sarajevu, odlučio da se okrenem umetnosti. Ovde sam doživeo prvu pravu ljubav koja se pamti za ceo život. To i uspomena na jednu eskurziju, kada sam imao devet godina i kada me je u u tunelu u vozu ka Borskom jezeru jedna devojčica uhvatila za ruku, ne zaboravljaju se. Mislio sam da ću umreti.

Ponovo igrate u filmu o Gavrilu Principu (Branio sam Mladu Bosnu). Vi ste prvi tumačili njegov lik u „Sarajevskom atentatu“ 1975. Kako sada gledate na tu svoju ulogu?
- Ja sam u tom filmu očajan, grozan, nikakav, nepotreban.... I da nisam iste godine snimio „Čuvara plaže u zimskom periodu“, moje karijere ne bi ni bilo. Ta uloga mi je donela nagradu za debitanta na Filmskim susretima, što je bio dokaz da bih ipak mogao da se bavim glumom.

Niste megazvezda, ali uspeh vam se ne može osporiti.
- Ovaj posao sam shvatio kao pokušaj da se traje. Ne interesuje me blesak jer je mnogo mojih kolega posle nekoliko naslovnica nestalo. Pristajem na to da me nema po godinu-dve. Nekada sam to odaberem ne bih li se pojavio sa nečim što je značajno. Ne interesuju me lako stečeni poeni.

Sebe ne nazivate umetnikom. Zašto?
- Reč umetnik je izanđala. Devastirali su je ljudi koji sa mikrofonom pevaju ispod šatre jer su se nazvali umetnicima, doduše estradnim. Pravi umetnici se ne samoproglašavaju, već čekaju da ih neko drugi tako nazove. Ja sam samo čovek koji se bavi kreativnim poslom, a javnost će jednog dana reći jesam li umetnik ili nisam.

Mnogo je žalbi na maćehinski odnos države prema kulturi. Slažete li se s tim?
- Kultura je deo ekspanzije jednog naciona i ako se ne ulaže u kulturu, taj nacion ne može napredovati, ne može se na pravi način predstaviti van granica. Lako je koketirati s tradicijom, ali se zaboravlja da je tradicija nastala ulaganjem u neke događaje pre nego što su postali tradicija. Zato moramo ulagati u te stvari da bi nakon nekog vremena ljudi pričali o ovoj epohi kao o svojoj tradiciji i time se ponosili. Nažalost, to se ne čini, a važnost toga bi trebalo da dođe do mozgića ovih ljudi koji se bave našim sudbinama.

Daje šarm
NE ODRIČEM SE BALKANSKOG PRIMITIVIZMA

Pomenuli ste umetnike ispod šatre. Postoji li način da se pobegne od tog balkanskog primitivizma?
- Ja se našeg balkanskog primitivizma ne odričem, on je genetski deo našeg šarma, samo ga treba iskoristiti na pravi način. I šarm Irfana Mensura je šarm ovih prostora i time se ponosim. Usvojio sam ga kao deo svog koda i ljudima koji ga prepoznaju to bude šarmantno.