GORČIN STOJANOVIĆ ZA NJUZVIK: Pozorištem vladaju kukavice

Repertoar većine beogradskih pozorišta, tvrde „poznavaoci prilika“, pokazuje da u srpskom teatru, baš kao i u društvu, odavno vlada učmalost, apatija i - kukavičluk. Nigde pobune, nigde revolucije, kukaju pozorišni revolucionari, s kojima je, baš zbog optužbi za kukavičluk, reditelj i umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta Gorčin Stojanović spreman, kaže, i da se fizički obračuna.

Da li je smisao pozorišta i taj da otvara probleme s kojima se društvo suočava?
- Nije. Smisao pozorišta je da čoveku ukaže na njegovu nesavršenost. Baš kao i književnost, pozorište je zbog toga i nastalo. Teatar je antropocentrična ustanova u koju - hteli to da priznamo ili ne - dolazimo zato što želimo da saznamo nešto o nama samima, i to u onom antropološkom ključu koji podrazumeva društveno, ali ne isključuje ljudsko. Savremeni, naročito ovdašnji „provokativni“ i publicistički teatarski poduzetnici, a ne umetnici, pozorište obično svode na nešto; istovremeno, njime se bave tako što prostački samo ponavljaju svet, a ne stvaraju svetove. Neki od tih pozorišnih poduzetnika tvrde da je Ljubiša Ristić njihov „učitelj“, iako uglavnom ili nisu gledali Ristićeve predstave, ili ih, ako su ih i videli, nisu dobro razumeli. Zašto to kažem? Zato što čak i neke manje uspešne predstave Ljubiše Ristića nikada nisu bilo lišene autorove potrebe za pozorišnim majstorstvom. I to s naglaskom na reč pozorište, u kome je moguće sve ono što nije ni u književnosti, ni u slikarstvu, ni u muzici.

Hoćemo li i dalje govoriti u zagonetkama ili...?
- Da, mislim na konkretne ljude - reditelje, glumce, kostimografe, na upravnike pozorišta koji u tome učestvuju. Ali neću imena: i ovo je prevelika reklama... Kao veoma staromodan i konzervativan čovek, kao tradicionalista nenapredan u bilo kom smislu, umetnost tražim i u fudbalu, a kamoli u pozorištu.

Kada govorite o toj vrsti pozorišta...
- Nije to pozorište, to je moda, s tim što je problem uvek isti: talenat za dramsko i istančan ukus. Odnosno - neizbrušenost talenta i odsustvo ukusa. Hoću da kažem da je glavna nevolja u tome što vi Brehta postavite kao uzor, iako ga očito ne razumete; što se gurate pod šinjel Ljubiše Ristića, iako je Ristić taj šinjel odavno odbacio ili ga zaboravio u nekom od jugoslovenskih teatara. Sve u svemu, kada stvari ogolimo do kraja, moramo se naći na brisanom prostoru i sudariti se samo s jednim problemom: s vlastitim darom, s talentom i njegovim regulatorom - ukusom kao posledicom uvida i znanja. Najzad, kod preduzetničkog pozorišnog sveta, ako malo zagrebete, naći ćete i dodatni problem, a to je pitanje - di si bija kad je grmilo.

Pojedini pozorišni autori tvrde da, sudeći po repertoaru, u beogradskim pozorištima vlada kukavičluk. Vlada li?
- Čuo sam takve primedbe, koje doživljavam, pre svega, kao provincijalno nerazumevanje suštine i smisla pozorišta. Taj smisao, već sam rekao, nije saopštavanje dnevne istine. Tome služe novine. Uostalom, kao i bilo gde na svetu, i u Beogradu suviše mali broj ljudi odlazi u pozorište da biste vi sa scene, i to na način na koji to traže ti koji nisu kukavice, uspeli da plasirate bilo kakvu konačnu, a naročito ne dnevnu „istinu“.

Neukusno je da govorim o sebi, ali u doba dok su trajali jugoslovenski ratovi, neki „mi“ smo radili neke predstave, dok su se neki „oni“ krili po režimskim teatrima. Sada su se neki „oni“ setili da budu „angažovani“ i „hrabri“, iako su u najgore vreme pristajali na to da budu državni reditelji. Zato sam danas spreman na to da se, ako je potrebno, i fizički obračunam sa svakim ko me optužuje za kukavičluk, a sam je režirao državne i partijske priredbe, tvz. partijske projekte, one koji budu izvedeni dva ili tri puta o kakvoj letnjoj prilici.