DRAGANA IZ BEČEJA PRESELILA SE U ŠUMADIJU Nekada su ovaj hleb jeli VOJNICI, danas ga mesi po STAROM RECEPTU i hrani DECU

Pre nego što isprati sina i ćerku u školu, negde oko šest ujutru, Dragana stavlja prvu turu u rernu. Nakon toga ide sledeća, pa još jedna, i tako sve do ranih popodnevnih sati. Predveče razvozi hleb na adrese mušterija u Kragujevcu, a po povratku, ukoliko ne stigne u toku dana, mesi nove porudžbine koje će peći sutradan, piše pricesadusom.com.

Vođena unutrašnjim osećajem, Dragana je sa svojom decom napustila Bečej, odabrala Šumadiju za svoj dom i kupila kuću u obližnjem Đuriselu.

U centralnu Srbiju preselila se 2018. godine i krenula je od nule. Vojvođansku školu i loše okruženje, po okončanju ugovora, ostavila je iza sebe, a novog angažovanja u prosveti na pomolu nije bilo.

A onda je stigao tain… – Kad sam došla u Šumadiju imala sam snažan osećaj koji mi je govorio da bi trebalo da radim nešto svoje, kreativno i krajnje smisleno, nešto za sve nas važno. Tain je došao zahvaljujući mojoj ljubavi prema našoj istoriji i tradiciji, po toj zajedničkoj predačkoj liniji, preko velikih dela Velikog rata i junaka poznatih po srčanosti i duhovnosti. Čitajući saznala sam da su naši preci u ratovima jeli tain i njime nam sačuvali otadžbinu. Malo li je?! – počinje Dragana svoju Priču sa dušom. Poželela je i da ga proba. Na internetu je pronašla recept, umesila prvi komad za svoju dušu i priča se zakotrljala…

Izrada ovog hleba traje minimum 15 sati. Neophodno je da odstoji prvih 12 časova, a potom da se još nekoliko puta premesi i da se još nekoliko sati testo odmara, sve dok ne dobije sitne mehuriće po sebi.

– Veoma je hranljiv, vitalan, ukusan i peče se na specifičan način. Kada sam ga prvi put ispekla, izmamio mi je suze. Bio je to hleb predaka naših. Uvila sam ga u krpu, a on je pucketao. Celog dana sam osećala radost – seća se.

Priseća se kako je upravo u tom selu, posle posete manastirima, odlučila da se nastani baš u Šumadiji.

Odrasla sam u Gornjem Javornju, nedaleko od Dvora na Uni. Ratne godine i podstanarstvo ostavile su neizbrisiv trag u našim životima, kao i u brojnim drugim porodicama. Dugo sam osećala da želim selo, nešto me je snažno vuklo ka srcu Srbije. Tragala sam za lepim prirodnim ambijentima, za širinom i milinom, za toplijim susretima, a jednog nedavnog leta, sa decom i prijateljicom, stigla sam na odmor u šumadijski seoski turizam. Znala sam da ovde treba da stvorim dom.

– Oduvek sam volela da mesim i pravim domaći hleb. O tainu se danas malo zna. Ni prijatelji koji su nekad služili vojsku nisu čuli za njega. Reč je o hlebu iz perioda balkanskih ratova i Velikog rata, koji je uvršten u vojničko sledovanje posle Srpsko-turskih ratova.

– Dok je srpska vojska jela ovaj kvalitetan hleb, Austrougari su i pored obilnog sledovanja jeli svoj, ne baš tako ukusan.

– Ovaj hleb se uvek pravio od integralnog ražanog brašna. Mešao se i sa integralnim pšeničnim, ratni uslovi su diktirali mogućnosti, ali hleb u Srba je oduvek bio svetinja. Vojnik je i do dve nedelje mogao da ga jede i lako je bio sit. Jeo se u malim zalogajima, a u teškim trenucima i nekoliko komadića topljenih u ustima umirilo bi glad. Imati tain za vojnika je značilo imati i sreću u tom trenutku – objasnila je Dragana za Priče sa dušom.

Tain je, osim hrane, vojniku davao i duhovnu vezu sa ognjištem i sa majkom. Majke su pratile sinove u rat zavetovavši ih da ne pojedu svoje prvo sledovanje. Prema narodnom verovanju takav hleb je štitio od kuršuma, zbog čega su ga vojnici čuvali u svojim torbicama.

Prema Draganinim rečima, u muzeju u Pirotu nalazi se komad taina, koji je redov Aleksa Zdravković vratio iz rata, i to na nagovor majke koja ga je zavetovala da sačuva svoj prvi tain. Ispričala mi je da joj se preko njene stranice “Zavičajno” nedavno javio Aleksin praunuk Ivan.

– Zanimljivo je da je vojvoda Mišić pre okršaja kraj Kolubare tražio da se vojska odmori i najede. Naredio je da se umesi tain. Kada je čuo da su vojnici stali na noge i poveli kolo, Mišić je znao da su spremni za kontranapad.

Po starom receptu, ona stavlja 70 odsto tog brašna, a 30 odsto belog pšeničnog.

Aditiva nema u ovom hlebu

– Kada ga umesim, sledi fermentacija od 12 sati tokom koje se količina glutena smanji, što pogoduje osetljivim osobama. Nakon toga testo se premesi i odstoji bar još 3-4 sata. Peć mora da bude dobro zagrejana (230 stepeni), a hleb se peče u posudi sa poklopcem.

Sagovornica Priča sa dušom kaže da je nakon objava na stranici koju je pokrenula kontaktiraju ljudi iz brojnih gradova i da se priča o tainu brzo širi. Međutim, trenutno ne može da odgovori zahtevima izvan Kragujevca. Kaže i da bi mogla da šalje hleb brzom poštom, ali da bi zbog težine (jedan tain ima oko kilogram) poštarina koštala više od hleba.

– Ljudi su osetili da je ovo nešto domaće, nešto dobro. Dirnula ih je priča o ovom hlebu, podseća ih na njihova detinjstva, budi lepe uspomene, a mnogi imaju pretke solunce što ih još više spaja s tainom. Imaju poverenje u ovo što radim.

– Prvu koricu hleba žvaćemo još dok nemamo zube, sredinu onda kad ih pogubimo, a kroz ceo ljudski vek i ovaj hleb prožima se i nit požrtvovanja koju smo kao narod oduvek imali.

– Zrno mora da prođe svoj vek: od zemlje, kiše i sunca do žrvnja na vodenici gde postaje prah i hrani druge. Tako su i naši preci davali sebe, brinuli su i ostavili su nam ognjišta, slave i imena, da znamo ko smo, šta smo i čiji smo. To je bila njihova žrtva. Nasleđe je obaveza i odgovornost. Kao narod nikad nismo bili u ovako defanzivnom stanju, zbog toga osećam i mislim da je priča o tainu, koja kreće iz mog srca, važna ne samo za mene i moju decu, nego je od šireg značaja, za sve nas.

– Jedna od mojih želja je da žene same počnu da mese tain. Potrebno je da se vraćamo selu, korenima, srušenim tarabama i vodenicama, da proizvodimo svoju hranu i da svoju decu učimo tradicionalnim vrednostima. Da ostaju ovde, na svome, da ponovo ojačamo. I taj talas raste, sve više ljudi oseća isto ili slično. Nas sedam žena osnovale smo zajednicu „DobroČini“ s ciljem da se mali proizvođači umreže u domenu proizvodnje hrane, rukotvorina, negovanja starih zanata, sportskih i duhovnih aktivnosti. Najvažnije je da se vratimo domaćem proizvodu i malom proizvođaču, jer on stvara s dušom – ispričala je Dragana na kraju Priče sa dušom.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com; Fotografije: Željko Stevanović;